NAZIV: Čovek koji je svoju ženu pobrkao sa šeširom
MESTO: Zgrada Kolarčeve zadužbine

      Milena Miloradović
      
       Druga polovina dvadesetog veka donela je opravdanu sumnju da kompozitor koji najavi pisanje opere nije normalan, ili da ga ne treba ozbiljno shvatiti isto toliko koliko i one koji još pokušavaju da reše kvadraturu kruga. Majkl Najman je to sigurno morao znati, pa se pokojniku došunjao sa druge strane. Treba reći da je Najman, kao ekstremno darovit i inteligentan stvaralac, pronašao pravi način da izbegne klopku postavljenu pred svakoga ko još veruje da je makar kakva varijanta opere nalik na standardnu uopšte moguća. Zato i nije nikakvo čudo što publika i kritika, sa manje ili više početne zbunjenosti, upada dobrovoljno u njegov zamišljeni lavirint i u njemu ostaje bez daha prateći svaku sekvencu sa najvećom pažnjom.
       Libreto (Christopher Ranjlence) nastao je iz priče neurologa Olivera Saksa o čuvenom pevaču obolelom od vizuelne agnozije, retke ali tragično teške bolesti, manifestovane gubitkom sposobnosti prepoznavanja likova i predmeta suspenzijom bilo kog oblika emotivne reakcije na njih. Glavna ličnost opere, sačuvala je još jedino kontakt sa muzikom, naročito solo-pesmama Roberta Šumana.
       Svetska premijera video-opere "Čovek koji je svoju ženu pobrkao sa šeširom" dogodila se u Piranu, u Sloveniji, krajem avgusta ove godine, a pre nekoliko večeri našla se i pred beogradskom publikom, zahvaljujući Nikoli Šuici i izvođačima Nenj Moment Ensemble. Mnogo bi se toga moglo zameriti reditelju Ivanu Šijaku i njegovoj priči ispričanoj na filmskom platnu. Zapravo, ključna zamerka se svodi da tu priče nema, i da je reditelj pretpostavio vizuelnu prohodnost imaginaciji gledaoca. Intencija glumačke realizacije (Dejan Vučetić, Bojana Zečević, Rade Kundačić) redukovana na minimum, više je upućivala da se ovde radi o bolesti autizma, nego o onome o čemu se zapravo radilo, i to je bio dominantan utisak o delu opere koji je, po zamisli Majkla Najmana, zamenio operski šareniš i galimatijas poznat iz ranijih vremena žive operske scene.
       Kada je reč o muzici, sam kompozitor je ostao veran priči i svoju muzičku zamisao oslonio na muziku Roberta Šumana. Čak i u prvom slušanju moglo se razumeti da struktura muzičkog toka nosi latentnu opersku supstancu i duboko poštovanje ljudskog glasa kao savršenog instrumenta. Ni za trenutak Najman nije napustio niti doveo u pitanje prirodu tog instrumenta kome je kantilena namenjena i neophodna onoliko koliko i vazduh svakom živom biću. Pevačka ekipa u kojoj je teško reći ko je bio najbolji, dodala je, sa svoje strane, pevački sjaj i briljanciju malo kada u poslednje vreme viđenu na našoj muzičkoj sceni. Aneta Ilić ostala je čarobna i bez poređenja u svim registrima i širini emotivne palete. Goran Krneta i Janko Sinadinović, u ulogama pacijenta i doktora, nadmašili su svako očekivanje lepotom glasova, savršenom dikcijom, fantastičnom tehnikom i sposobnostima nijansiranja muzičkog toka i onda kada se radilo o Šumanu - originalu i kada je Najman pisao svoje note.
       Nije nikakvo čudo što je kompozitor ljudskim glasovima pridružio gudačke instrumente, po unutrašnjoj prirodi međusobno najbliskije. Sandra Belić, čelistkinja, Madlen Stokić, violinistkinja, i njihove kolege doveli su do perfekcije svaki detalj partiture i, izgledalo je, uložili svoj najbolji deo u želji i nameri da muzika Najmana nadraste čak i samu kompozitorsku viziju. Uspeli su u tome. Ipak, centralna ličnost predstave bio je pijanista Dejan Sinadinović, za koga se znalo da na klaviru ume da izvede sve same čarolije. Sada je poznato da može i da autoritativno i nepogrešivo koordinira tim odličnih igrača, da im udahne i deo svoje muzičke imaginacije i vodi ih čvrstom voljom do savršenog sklada.