U Americi bi bilo skoro nadahnjujuće saznanje da vaš rad znači dovoljno da žele da ga cenzurišu

      Prva Njujorčanka koja se posle rušenja Svetskog trgovinskog centra uputila avionom za Beograd je Džil Sigman, koreograf, performer i doktor filozofije (koja se od tipičnih nosilaca iste titule izdvaja i po asimetričnoj postpank frizuri).
       - Ovih dana razmišljam o tome kako je sve nepredvidivo i kako je ironično to što sam dolazila ovde da vidim kakve su posledice razaranja, a sada se nešto slično desilo u mom gradu. Odlučila sam da napustim Njujork u ovom trenutku i zato što sam se nadala da će dolazak među ljude koji imaju slično iskustvo delovati ohrabrujuće, da će možda pomoći da se ispuni neka praznina koja je nastala i da ćemo se bolje razumeti uprkos kulturnim razlikama.
       Ovako govori Džil koja predaje ples na Prinston univerzitetu, estetiku na Bruklin koledžu u Njujorku i gostujući profesor u Belgiji i Hrvatskoj. Na pozornici "5. sprat" u Narodnom pozorištu izvela je performans "Atina, boginja mudrosti", koji se zasniva na spoju telesnog pokreta i teorije, uz korišćenje audio snimaka filozofskog seminara i teksta iz Kantove "Prve kritike".
       Njena plesna kompanija Sigman/thinkdance koju je osnovala 1998, neguje ples koji "nije samo lep i dekorativan, već podstiče ljude na razmišljanje i interpretaciju".
      
       Poslednji rad koji ste nedavno izveli na festivalu Summer Njorm Up u Muzeju savremene umetnosti u Kvinsu (P.S.1 Contemporardž Art Center) parodira vojničke atribute u liku Guerrilla Girl koja maše plastičnim pištoljima na vodu. Ova tema koja postoji u vašim plesnim koreografijama već neko vreme, sada je neočekivano aktuelna u Americi...
       - Guerrilla Girl inspirisana je mojim putovanjima po Jugoslaviji pre dve godine. Pravi izazov bio je da osetim društvo na ivici velikih potresa koji su potom usledili. Pogodio me je prizor dece sa pištoljima za vodu koju sam viđala na raznim mestima u Hrvatskoj i ovde. Znajući šta je sve oko njih i šta su preživela, njihova naivna igra izgledala mi je vrlo potresno. Tada sam napravila performans Gun Shdž, o potrebi za borbom i potrebi da se prekine sa borbom, o tom konfliktu koji sam osetila u vašoj zemlji. Ali ovaj konflikt sam videla ne samo na političkom već i na ličnom nivou - s jedne strane potrebu da se stalno borimo za neke naše ciljeve, a u isto vreme osećamo i želju da prestanemo.
      
       Boginju mudrosti zamislili ste kao spoj ekstrema: fam fatal koja ružem ispisuje Kantovo ime po telu...
       - Želela sam da istaknem polarizaciju uma i tela u kulturi koja obiluje apsurdima, dualizmima i stereotipima kombinujući suprotnosti - telo namazano ružem, koje je najčešće asocijacija na žene, i Kantova Kritika čistog uma kao simbol analitičke, muške, zapadne filozofske tradicije.
      
       Tema žene-ikone postoji je i u drugim vašim radovima?
       - Veoma me zaokuplja pitanje kako žene bivaju karikaturalizovane i kako se protiv toga bore. Iako se na površini puno toga promenilo i dalje postoji diskriminacija, nepoštovanje, potcenjivanje, duboke predrasude. Moj novi rad koji ću izvesti u martu u Njujorku na tome se zasniva - gde nas je feminizam proteklih decenija doveo i gde smo sada.
       Među koreografima u Njujorku u toku je velika rasprava o nejednakosti u našem poslu. Mnogo je više žena koreografa i igračica od muškaraca, a oni dobijaju veću podršku, plaćeni su bolje, lakše dobijaju posao...
      
       Šta je aktuelno na njujorškoj plesnoj sceni?
       - Koreografi se okreću tradicionalnim pozorišnim sredstvima, ima i mnogo multimedijalnih plesnih predstava, eksperimentisanja sa savremenom tehnologijom. Ne vidim mnogo inovacija u samoj igri, u pokretu. U poslednje vreme je prisutno unošenje etnoelemenata u ples.
       S druge strane, tu su velike produkcije koje se baziraju na muzici, sa raskošnim kostimima i dekorom. Kampanje za igračke trupe izgledaju kao reklame za sport ili za cirkus. Da bi privukli širu publiku, prikazuju ples kao neku maskaradu.
      
       Da li posle 11. septembra očekujete neku vrstu cenzure u kulturi?
       - Trenutno je u Americi veliko pitanje gubitak nekih građanskih sloboda; imaćemo veći stepen obezbeđenja, bićemo proveravani češće, pojaviće se više naoružanih ljudi, a to će dovesti do gubitka nekih osnovnih prava. Ne mogu da kažem da li će biti nekih oblika cenzure u kulturi, jer ona je toliko marginalizovana, naš glas se tako slabo čuje, da mislim da se niko ne zamara time da cenzuriše umetnost. U tom smislu mi se čini da se situacija bitno razlikuje od ovdašnje, gde glas umetnika može biti veoma opasan i može biti cenzurisan, dok bi u Americi bilo skoro nadahnjujuće saznanje da vaš rad znači dovoljno da žele da ga cenzurišu. Ja ne osećam da je tako.
      
       Kako vas je prihvatila evropska publika?
       - Kulturna tradicija u Evropi mnogo je jača i publika je zahvalnija od američke, više ceni umetnički rad. Od malih nogu postoji navika da se posećuju umetničke priredbe, pa i oni koji ne znaju mnogo o plesu imaju više strpljenja i poštovanja. Rekla bih da je tako i ovde. Ljudi su otvoreni da vide nešto novo. Iako se mnogi pitaju šta je to što gledaju, oseća se napor da razumeju.
      
       ANA OTAŠEVIĆ
      
      

BITEF na CD U utorak 25. septembra u Art kafeu BITEF teatra predstavljena je multimedijalna monografija "35 godina BITEF-a na CD romu" u produkciji BITEF teatra i saradnji sa agencijom NT Soft iz Beograda.        Multimedijalna monografija "35 godina BITEF-a na CD romu" je digitalni arhiv, koji prezentuje oko pet stotina predstava iz preko šezdeset zemalja sa svih kontinenata.        U pripremi je i engleska verzija CD-a, koja treba da bude realizovana krajem godine. Projekat možete pogledati na zvaničnoj prezentaciji BITEF-a njnjnj.bitef.co.džu