Šta slavni ruski pisac misli o terorističkom napadu na Ameriku i "hladnom građanskom ratu" u Rusiji, kako je primio državnu nagradu iz ruku predsednika Putina

      Ni Vojnoviču nije više do smejanja - prvo je što sam pomislio ugledavši odmah posle 11. septembra 2001, čak u dva navrata, na moskovskoj televiziji uozbiljeni, umušeni lik ruskog romansijera Vladimira Vojnoviča, inače poslovično svagda nasmejanog, s belim nizovima krupnih zuba. Kao "ekspert" za Zapad (dok je bio disident, izbivao je onamo nekih desetak godina), komentarisao je na TV rušenje Svetskog trgovinskog centra i Pentagona. U velikim nevoljama potrebne su i velike utehe, neke reči smirenja. "Pisac u tragičnim epohama je što i lekar za vreme kuge", izjavljivao je ovaj ruski pisac srpsko-jevrejskog porekla pre tri godine u Beogradu pred samo bombardovanje.
       Vojnoviča, koji je jesenas napunio šezdeset i devetu godinu, u svetu su proslavila njegova romansijerska remek-dela "Život i neobični doživljaji vojnika Čonkina", "Pretendent na presto", "Moskva 2042", kao i nedavno objavljeni roman "Monumentalna propaganda" - te stranice koje se čitaju s grohotnim smehom uz koji vas, paralelno, obuzima i zebnja od apokaliptičke realnosti življenja.
       Trinaestog septembra trebalo je da započne još jedna njegova književnička turneja po Americi. Sada je sve odloženo za ko zna kad, dobijeni avans je vraćen, koferi su raspakovani.
       Sa svojom suprugom Irom ovaj savremeni klasik ruske i svetske satirične književnosti (nedavno su njegova dela štampana i u ediciji "Antologija satire i humora Rusije XX veka" u tomu od 700 strana) stanuje od pre tri godine u delu Moskve u kome inače živi najveći broj ruskih pisaca, kraj metro stanice "Aerodrom". Iako stan nije raskošan kako bi se očekivalo (izuzmemo li vredne knjige domaćinove biblioteke), označava ipak povratak ovog donedavnog disidenta u književni i javni život današnje Rusije. Baš kao i ona spomenuta obraćanja preko televizije...
       Preživeli ste teror jednog totalitarnog društva koje vas je prognalo pre dvadeset godina na Zapad... Sad tom istom Zapadu preti odista monumentalni terorizam čiji ste eto, privremeni, "zatočenik" i vi sami s vašim odgođenim putovanjem. Kako gledate na svet s početka trećeg milenijuma?
       - Gledam tako što smatram da je otpočela jedna nova era naše civilizacije. Napad na dva najveća zdanja u Americi je nešto sasvim novo - to je jedan novi vid rata, savršeno nepredvidljiv, od njega je nemoguće odbraniti se. Pre mesec dana vratio sam se iz Amerike, boravio sam onamo skoro dva meseca. Zapazio sam jedan komičan detalj, zapravo najgluplja moguća pitanja koja se u upitniku postavljaju svakom putniku koji posećuje SAD. Prepisao sam ih, navodim ih. Tamo stoji: "Da li osećate bilo kakvu svoju duševnu ili fizičku rastrojenost?" Zatim: "Da li uzimate droge? Da li ste ikada bili hapšeni ili osuđivani zbog prevare ili nekontrolisanog nasilja?" Dolazi još komičnije pitanje: "Da li ste ikada bili angažovani u kakvoj sabotaži ili terorističkim i genocidnim aktivnostima?" Ali, ima još: "Da li nameravate u budućnosti da se bavite terorizmom ili sabotažom?" Vidite, oni očekuju od teroriste da odgovori: "Da, ja želim da budem terorista!" Na kraju tog smešnog upitnika stoji poruka: "Ako odgovorite na bilo koje od ovih pitanja pozitivno - potrebno je da se javite najbližoj američkoj ambasadi." Glupo je što vam taj upitnik daju u avionu, a ja u avionu i ne mogu naći nikakvu ambasadu. Naravno, odgovorio sam na svako od tih pitanja sa "ne" i onda sam ušao u Ameriku lako pre tri meseca. Bio sam gost Milberi koledža, gde sam dobio počasni doktorat. Ove godine mi se posrećilo pa sam dobio doktorat i u Engleskoj, od Univerziteta u Notingemu.
       Dojučerašnju suprotstavljenost dveju svetskih sila oličavao je dugogodišnji "hladni rat". Sada vlada svetom samo jedan gospodar, uz sve veću eskalaciju nasilja i terorizma...
       - Napisao sam, ima tome već devet godina, novinski članak "Silom protivu nasilja". Uveren sam da je terorizam danas glavni neprijatelj sveta, opasniji od bilo kojeg drugog. Nema tu centra, nema posebne države; doduše, znamo da su neke od zemalja u sprezi sa teroristima. U mnogim delovima sveta postoje grupacije terorista, vrlo obrazovanih i solidno opremljenih. Ima ih među levičarima, ali i desničarima. I oni koji obeležavaju mete napada, čvrsto su uvereni da je terorizam jedino valjano sredstvo za postizanje svog političkog cilja. Situacija je utoliko gora što, eto, i danas ima osoba spremnih da se do kraja žrtvuju za neku ideju, da svakog časa daju svoj život. Naravno, i ranije je bilo takvih, pa su im podizani spomenici, ulice su nazivane njihovim imenima, postajali su slavni. Danas smo, međutim, došli do toga da tako žrtvovani mogu biti i kriminalci, veoma opasni kriminalci-fanatici. Jedan od tih što se avionom (sa sve nedužnim putnicima) obrušio na Svetski trgovinski centar, pre toga ostavio je pisanu poruku: "Srećan sam što odlazim pravo u raj!"
       Vaš novi roman "Monumentalna propaganda", koji prati višedecenijsku sudbinu "jednog ženskog Čonkina" - Aglaje Revkine - njen život i neobična priključenija kroz sve moguće apsurde sovjetske ere - postigao je zapažen uspeh, četiri izdanja, a dobio je visoku državnu nagradu koju vam je lično uručio predsednik Rusije Vladimir Putin...
       - Za mene je ovo poslednje što ste rekli veoma važan čin, ne samo zbog književnosti, već i zbog odnosa politike prema nama piscima. Bio sam, znate, više decenija disident, jednu deceniju u izgnanstvu. Ovde nisam dobio nijedno društveno priznanje. I sada, napisao sam knjigu koja se obara ne samo na Staljinovu epohu nego kritikuje i današnju državu. Uz to, napisao sam nekoliko kritičkih članaka o predsedniku Putinu, ili, na primer, o ruskoj himni... U svojoj kritici današnje ruske himne otišao sam čak dotle da sam napisao i sopstvenu verziju himne, njenu parodiju... Tvrdim da Rusi danas nisu došli do sopstvenog lica. Najveći broj njih još živi u sovjetskoj prošlosti, bez želje da makne Lenjina iz mauzoleja i da ga pristojno sahrani.
       Današnja zvanična ruska himna je kao jaje jajetu nalik sovjetskoj himni. Napisao ju je Sergej Mihalkov, koji je prethodno napisao i njene dve sovjetske verzije. U prvoj verziji narod se poziva na vernost Staljinu, a onda posle hh kongresa Komunističke partije SSSR-a precrtao je ime Staljina i dopisao Lenjina. Sada je na mesto Lenjina stavio Boga.
       Svoju satiričnu verziju te himne objavio sam u listu "Izvestija". Ubrzo je ta parodija doživela popularnost koju je nekada uživao moj roman o Čonkinu. O njoj je raspravljala čak i državna Duma, ruski parlament. Poslanik Sergej Ješenkov se zalagao da tekst moje himne postane zvanična ruska himna. Prilikom glasanja moja verzija himne dobila je čak 23 glasa. Sve ukupno, bio je to politički skandal. I posle svega toga, mojih kritika Putina i izjava da ja "nisam glasao za njega", predsednik Rusije Putin je potpisao odluku o nagradi. Odluku je, naravno, doneo odbor sastavljen od kompetentnih pisaca, muzičara, slikara. Nisam, međutim, očekivao da će predsednik potpisati tu odluku, ali on je to učinio. Išao sam u Kremlj i od Putina primio specijalnu diplomu i novčani iznos od deset hiljada dolara.
       Da li i kod vas, u Rusiji, vlada podela među piscima na tzv. patriote i nepatriote?
       - Verujem da je pravi patriota onaj pisac koji kritikuje društvo, režim, a ne onaj koji samo očekuje šta će mu država pružiti. Naše društvo je izdeljeno, mi ovde u Rusiji imamo "hladni građanski rat". Mržnja jedne grupe prema drugoj je ogromna. Ranije smo imali jedno udruženje književnika, sada ih je četiri. Mislim da je to bolje. Pređašnje totalitarno društvo proklamovalo je za važeći stil pisanja - socijalistički realizam. Sada, ipak, možeš da pišeš kako želiš. Naravno da će za starim vremenima žaliti oni koji su tada bili privilegovani, koji su tada prilezali uz rudu. Lično ne mogu da se požalim. Kada sam se devedesetih godina vratio iz disidentstva, "Čonkin" je samo u časopisu "Junost" štampan u tri i po miliona primeraka. Bukvalno svakog koga bih tada sreo na ulici, pročitao je moju knjigu. Možda sada nisam toliko uspešan, ali knjige mi se štampaju u deset, dvadeset pa i trideset hiljada primeraka.
       Solženjicinovsko disidentsko jato uglavnom se vratilo u Rusiju...
       - Ne zaboravimo da su Brodski, Sinjavski i mnogi drugi disidenti umrli tamo na Zapadu. Ni Bunjin se nije vratio, jer je umro mnogo pre promene sovjetskog režima. Mi danas imamo dovoljno demokratije, ali naša zemlja nije odveć civilizovana. Učiniću sve što mi dozvoljavaju moje skromne mogućnosti da se uključimo u moderno evropsko društvo. Sloboda i demokratija takvog tipa su ono čemu težimo. A nadam se da i Srbija i Crna Gora teže prema takvom društvu koje poštuje ljudska prava.
       Prijateljevali ste i s nedavno (1997) preminulim Bulatom Okudžavom. On nije bio disident, ali nije bio ni optimista...
       - Prava književnost uopšte nije mnogo optimistična.
       U Peredelkinu, u Okudžavinoj dači, već je otvoren njegov muzej a sprema se jedan njegov memorijalni kutak na Arbatu, nedaleko od novootkrivenog spomenika zlosrećnom Puškinu i njegovoj ženi. Kao i za Puškina, i za Okudžavu se govori da reprezentuje jedno doba, jednu epohu...
       - Da, moju epohu. On je bio osam godina stariji od mene, ali u književnost smo stupili nekako u isto vreme. Kada smo se sreli 1956. godine, on je imao samo jednu objavljenu knjigu, ali je bio savršeno nepoznat. Okudžava je pisac moga doba. Kada se završio Drugi svetski rat, imao sam svega 12 godina. On je sve svoje pesme ispevao normalnim, svakodnevnim rečima, bez ikakve patetike. Dotadašnja sovjetska poezija bila je sasvim drugačija, a kod njega je bilo i pesimizma i ironije...
       Veoma vam je bliska i pesnikinja Bela Ahmadulina, još jedan spomenik - ali ovoga puta živi - savremene ruske poezije.
       - Ona je popularna pesnikinja iz mnogih razloga. Pre svega, ona je dobar pesnik, zatim ona je vrlo originalna, uz to ozbiljna, i, najzad, ona je veoma, veoma lepa žena. Ili se može reći da je takva bila. Mogu vam i to reći... Kada sam pedesetih godina bio mladić, bio sam i sam pesnik-početnik. Posećivao sam moskovski književni univerzitet "Maksim Gorki" mnogo puta jer sam želeo tamo da vidim Belu. Bez ikakvih zadnjih namera i želja - samo toliko da vidim koliko je lepa.
       Neke od svojih knjiga sami ste ilustrovali. Na zidovima stana svuda oko nas su vaše slike. One ranije nastale više su satirične, dok su ove novije lirske, evokativne i psihološki produbljene. Pored vaše supruge, roditelja i vaših književnih junaka, na njima susrećemo ruske velikane pisane reči, Gogolja, Puškina, Čehova, Tolstoja... I tu ste negde stali?...
       - Prestao sam da slikam pre tri godine. Samo ne znam da li i zauvek. Kada sam započeo u svojim zrelim godinama da slikam, to je bilo kao neko ludilo. Nisam ništa pisao, imao sam novu ljubav. Odista, osećao sam se kao da sam susreo u svom životu neku novu, mladu ženu. Bio sam veliki entuzijast. Ali posle tri ili čak pet godina iznenada je nestalo tog entuzijazma. Ranije nisam imao kad da se bavim pisanjem, a sada je ponestalo vremena za slikanje.
       Od svih vaših slika po nekoj svojoj unutrašnjoj lepoti, poruci pa i duhovno-egzistencijalnoj zapitanosti, najuverljiviji je portret Tolstoja. Gigant "vezanih" prstiju, bele brade, praznog pogleda. Kao da je, eto, i On bespomoćan pred ovim našim vremenom?!
       - Ne znam kako sve to da objasnim. Dok sam ga slikao, to je bila neka drugačija vrsta života. Snovi su mi najčešće dojavljivali šta treba da naslikam. Jedanput sam sanjao Lava Tolstoja. Video sam jasno kao na javi taj njegov portret. Probudio sam se i istog časa se latio četkice. Slikao sam tačno onako kako sam prethodno video u snu. Viđao sam u snu, dakako, i mnoge druge slike ali jedino je ova uspela. Ne bih hteo da to tumačim. Kada sam imao izložbu ovde u "Domu umetnika", mnogi ljudi su upisivali u Knjigu utisaka svoje primedbe. Izrekli su tamo puno toga zabavnog i neočekivanog. Ali o samoj slici ne bih želeo više da govorim.
       A da li ste Tolstoja sanjali još koji put?
       - Ne, jednom. Samo jedanput.
      
       MOMA DIMIĆ