Slobodan Arsenijević, načelnik službe prevaspitanja

      Poslednjih nekoliko godina u maloletnički zatvor dospevao je priličan broj zatvorenika, mladića koji su išli u školu, radili, a opet, jednom nogom bili u kriminalu. Za njih su presudne bile okolnosti, društvena kriza, ratno okruženje, pritisak nemaštine... To je ta kategorija kojoj se vrlo lako može pomoći. Ima i druga kategorija kod koje postoji nekakav kriminalni razvoj, kriminalna karijera, i kojoj je najčešće jako teško pomoći. Naša iskustva pokazuju da je one koji su u ranijem uzrastu počeli da se bavi kriminalom, sistem prokriminalnih stavova i vrednosti vrlo teško menjati. A ako je prvo krivično delo počinio u dvadesetoj godini, to je lako uraditi ako postoje kvalifikovani ljudi za to.
       Mnogo toga mi radimo i planiramo da uradimo kako bi se njima život osmislio. Postoji škola, dom kulture, sportske aktivnosti, obavezne radne aktivnosti. Međutim, najteže je dobro postaviti deo koji se odnosi na vaspitno-korektivni rad. Kada bih se ja pitao, zvao bih ga psihosocijalno savetovalište koje u ovim uslovima funkcioniše. Nije to isto što i na slobodi. Na slobodi vama neko dođe i kaže koji problem ima i zatraži pomoć. Ovde se retko kad desi da zatvorenik traži pomoć i najčešće morate da ga uvučete u tu priču da biste mu pomogli. Postoji otpor.
       Možete dugo raditi sa osuđenikom i da ne učinite ništa. Treba dobro proceniti stvari na početku (što se radi u odeljenju za ispitivanje ličnosti, kada sa pridošlicom mesec dana rade pedagog, psiholog, socijalni radnik i određuju budući zatvorenikov tretman). Prvi korak je uspostavljanje međusobnog poverenja. Nekad to traje mesec dana, a ponekad i nekoliko godina, možda i do pred sam kraj kazne ne uspemo da uspostavimo međusobno poverenje. Ali to je neophodno da bismo uopšte mogli govoriti o procesu prevaspitanja.
       Najteže je doći do njihovih emocija. Zatvorenici ne pričaju o emocijama. To je kod njih zabranjena tema. Na površini je neka srdžba, bes, otpor, njihovo junaštvo, potreba da budu čvrsti, da izdrže. Jedno je verbalno, ono što pričaju, a da u stvari ništa od toga ne važi kada uspemo da dođemo do onog duboko skrivenog dela njihove ličnosti. A do toga što se krije negde ispod, treba doći.
       Mnogo puta uhvatim sebe da sam na njihovoj strani. Društvo nije uvek najpravednije prema njima i sloboda je za njih ponekad stvarni udarac. Otišao sam na kafu sa zatvorenikom koji je izdržao svoju kaznu, a on mi posle nekoliko trenutaka kaže "Hajde da se vratimo!"
       Verujem u prevaspitanje i mogućnost da se čovek promeni. Važno je da ovde postoje ljudi koji to mogu da čine. Nažalost, naš sadašnji problem jeste nedovoljan broj takvih stručnjaka.