Nove generacije kriminalaca su sve surovije, kažu stručnjaci KPZ za maloletnike u Valjevu. A zatvorenici se, uglavnom, slažu da vaspitači njima, tamo gde se nalaze, ne mogu ništa da pomognu

      Počinioci najtežih krivičnih dela u trenucima maloletstva nalaze se u Kazneno-popravnom zavodu za maloletnike u Valjevu i bliži su maksimalnoj zatvorskoj kazni od deset godina, ako nisu osuđeni tačno na deset, nego donjoj granici od jedne godine zatvora.
       Trenutno, u jedinom maloletničkom zatvoru u Jugoslaviji, udaljenom od centra Valjeva oko tri kilometra autoputem za Loznicu, nalazi se samo jedan maloletnik, kalendarski gledano. "Zavod nikada nije imao istovremeno više od pet zatvorenika ispod 18 godina", kaže nekada vaspitač, sada upravnik KPZ za maloletnike Vojislav Lazić. Desilo se, prema rečima njegovog zamenika Milana Božića, da se u 26. godini "pojavio" osuđen na maloletnički zatvor koji je sve do tada uspešno koristio neku rupu u zakonu.
       Kada je zatvor pravljen, u doba SFRJ, trebalo je svetu pokazati sa koliko se humanosti jedna socijalistička zemlja odnosi prema specifičnoj zatvorskoj populaciji od 16 do 18 godina kojoj je ova ustanova namenjena kada je 1965. godine, sa kapacitetom od 250 zatvorskih mesta, primila prve kažnjenike. "Sve preko ovog broja zatvorenika je logor", reći će sadašnji zamenik upravnika i dugogodišnji vaspitač.
      
       Zatvorski krug
       Po merama obezbeđenja KPZ za maloletnike ne razlikuje se od zatvora za odrasle - prilikom pokušaja bekstva stražar je obavezan da upotrebi oružje. Svaki zatvorenik zna za to i prvog dana potpisuje, ako je nepismen pečatira prstom.
       Jedine prostorije sa rešetkama u okviru 10 hektara zatvorskog kruga jesu ćelije tzv.zatvora u zatvoru ili C odeljenja, u koje dospevaju oni koji prekrše pravila zatvorskog života, najčešće pokretači i učesnici fizičkih obračuna.
       Osuđeni na maloletnički zatvor u tim ćelijama mogu boraviti najviše sedam dana, bez mogućnosti da dospeju u samicu. Ostali zatvorenici mogu "zaraditi" do 15 dana boravka u odeljenju koje ima gvozdene rešetke na ulazu. Levo od ulaza nalaze se samice (svaka ima NjC, ležaj koji stražar diže i zaključava katancem u 6.30 časova kako se "kažnjeni ne bi izležavao", i spušta za spavanje u 20.30) i na vratima svake piše ime i prezime zatvorenika, datum i tačno u minut ulazak u samicu kako bi posle isteka kazne, koja je isto zapisana na vratima, bio tačno u minut pušten. Sa druge strane su ćelije sa više kažnjenih. Naravno, stalno prisustvo stražara je obavezno unutar zatvorenog odseka C.
       "Ljudi spolja misle da mi zatvorenike kažnjavamo fizičkom silom. Ne postoji fizička kazna kao kazna. Znači, sada ćeš dobiti deset udaraca palicom zbog toga što si učinio. Ne postoji nijedan zavod u kome se nije dešavalo da neki čuvar fizički maltretira zatvorenika, ali stražar koji prekorači ovlašćenja, biva kažnjen i nije mu baš u cilju da to ponavlja jer može da izgubi posao", tvrdi upravnik Lazić koji negira da postoje batinanja, "kako neki misle", prilikom iznuđivanja iskaza. "Svaku stvar saznamo pre ili kasnije. Da li ćemo saznati pet minuta ranije, a da za to treba da primenimo veliku silu, zašto? To i ne opravdava. Neki put nam je bitnije da saznamo unapred i eventualno sprečimo."
       Tu i počinje borba između nosilaca zatvorske, formalne strukture i tzv. neformalnih grupa, jezikom zatvorenika "kolektiva". Najčešće, to su zemljačke grupe u koje se ne može ući bez "položenog ispita" ili kako će reći jedan od zatvorenika, T.V.: "da bi ušao u neki kolektiv, moraš imati poznanstva sa slobode, nekog da te preporuči".
       "Jedan od načina grupisanja je zemljački, ali postoje i na taj način gledano, mešovite grupe koje su rezultat poznanstva iz istražnog postupka, ili su rezultat zajedničkog boravka u vaspitno-popravnom domu, odnosno, po kriminalnom rejtingu sa slobode. Za nas je bitno da ih je što više i da su malobrojne", kaže dugogodišnji vaspitač, sada načelnik službe prevaspitanja. "Kolektivi" nemaju nazive kao što su ulični gangovi. Za prijem novih članova ove grupe su zatvorene sve dok pridošlica ne dokaže lojalnost, pokaže da neće sarađivati sa osobljem i odavati informacije. Mora demonstrirati hrabrost i spremnost da se žrtvuje za grupu.
       "Najvažniji i za zatvorenika najteži je prvi momenat - dolazak na izdržavanje kazne. Dečaci pridošlicu zovu 'indijanac' i on mora položiti neke njihove ispite ako želi da se priključi nekom 'kolektivu'. Nije isključeno da dobije zadatak da nekog fizički napadne, što oni kažu 'štanglira'".
       Poslednji veliki obračun grupa kada su "sevali bodeži i štangle" dogodio se 1992. godine. "Oni imaju radionice i lako im je da naprave neke bodeže koje uspevaju da iznesu i pored obavezne kontrole koje na izlasku iz radionica i pogona sprovode stražari. Prođe se i carina", objašnjava Lazić koji kaže da niko od zatvorenika do danas nije izgubio život u međusobnim okršajima, "ali, nisam siguran da neće, jer su generacije kriminalaca sve surovije. Mi koji dugo radimo ovde prosto smo zatečeni, jer nas pretiču u pojavnim oblicima njihove psihopatologije i ne znam više čega".
       Neretko dešavaju se obračuni unutar samih "kolektiva", posebno kada vođa grupe odlazi, što automatski znači da se otvaraju "novi izbori". Iako zatvorenici negiraju postojanje nekih neprikosnoveno poštovanih među njima samima, stručnjaci kažu da se kontrola njihovih grupa pre svega odvija preko vođe. "Ako održi red u svom 'kolektivu', to znači da smo mi spremni na poneki ustupak, možda mu to donese i neki budući ustupak. Bude li ove godine sve u redu, sledeće može imati šansu da ide u grad, koristi odmor kod kuće. To i jeste naš način rada, postaviti im neki dostižan cilj, pa korak po korak. Nisam primetio da kazne utiču. Ali, skraćenja utiču. Možda čak i to ako nije ničim kažnjen, nego jednostavno neće dobiti ono što bi mogao da ne pravi manje probleme. Postoji ta motivacija da nastavi da koristi pogodnosti, jača od svega."
       Uspešnoj kontroli neformalnih grupa u zatvorskom krugu Lazić pripisuje to što KPZ nije bio rušen i paljen kada se to dešavalo u ostalim zatvorima.
       Među predvodnicima zatvorenika ima "običnih" lopova koji izbore visok status svojim liderskim sposobnostima, ponekad i uz fizičku snagu, koja se veoma ceni u vrednosnom sistemu zatvorenika. "Dešava se da počinioci vrlo teškog krivičnog dela budu ovde kao 'krpa' i ne znamo kako da ga zaštitimo, a po krivičnom delu trebalo bi da je strah i trepet."
       Iako u zatvoru nije dozvoljeno korišćenje novca (zatvorenici za svoj rad mesečno dobijaju 20 posto minimalnog ličnog dohotka, s tim da 70 posto moraju da potroše na kantinu gde potpisuju račune, dok je ostatak obavezna štednja koju dobije po izlasku), njega ipak ima. "Mi smo grad u malom, što znači da imamo i gradonačelnika - upravnika, školu, kulturna dešavanja, sport, pravnu službu, stražare - policajce, ali i podzemlje; kocku, reket, tetoviranja, ima i novca, odnosno, svega što nije dozvoljeno, ali zbog toga je još primamljivije. Nismo izuzeti ni od narkomanije, a homoseksualizam postoji", kaže Milan Božić.
       Problem homoseksualizma u zatvorima jeste tabu-tema o kojoj će retko ko nešto reći. "Neki zatvorenici će izdržati da budu zatvoreni toliko godina, a kod nekih će ta potreba poprimiti patološke oblike", kaže Slobodan Arsenijević i dodaje da je tim pre jako važno da postoji tzv. kuća ljubavi. Zatvorenici koji nemaju pravo izlaska, a to je velika većina, mogu imati trosatnu posetu devojke ili žene na svaka tri meseca, što bitnije ne rešava problem od kojeg svi beže.
      
       Prevaspitati zatvorenika
       Posle amnestija koje su u kratkom periodu sprovodile (donosile) stara i nova vlast, u maloletničkom zatvoru u Valjevu ostalo je manje od 150 zatvorenika. Sa njima rade samo četiri vaspitača (svaki zadužen za dve grupe, odnosno blizu 40 kažnjenika) i oni su u procesu prevaspitanja koju ova ustanova ima obavezu da izvrši, dužni da sprovode tretman koji su posle jednomesečnog rada sa zatvorenikom, tzv. ispitivanje ličnosti, kao potrebnim odredili pedagog, psiholog i socijalni radnik, naravno uz saradnju sa osuđenikom. Kažu da se svom vaspitaču zatvorenik može obratiti za pomoć u svakom trenutku.
       Međutim, priče zatvorenika slažu se u jednom: vaspitači njima tamo gde se nalaze, nikako ne mogu pomoći." Šta može da ti pomogne? Dođeš kod njega u sobu, kažeš nešto i kako ti on pomogne? Pozove krivca i kaže: on mi je rekao da si mu ti uradio to i to. Svi znaju ko cinkari", kaže T.V. Ili: "Vaspitač može da ti olakša život ako ti to hoćeš, a može i da ti ga zagorča. Sve se odigrava u glavi čoveka, kada je reč o prevaspitanju. Ni oni sami ne znaju šta se dešava ovde, a misle da znaju. Ako i saznaju nešto, onda je to uvek kasno. Među zatvorenicima ima autoriteta samo za one koji poštuju te autoritete, a ne nekakvih vođa 'kolektiva'", kaže Slobodan Veljašević, osuđen na sedam godina i četiri meseca zbog razbojništva i tri teške krađe.
       Kad zatvorenik izdrži kaznu maloletničkog zatvora, služba koja se bavi prevaspitanjem daje ocenu koja može glasiti "prevaspitan", "nije prevaspitan" ili neodređena ocena zbog kratkoće boravka. Republičkom ministarstvu pravde godišnje se dostavljaju podaci u procentima koliko je kažnjenika napustilo zatvor sa takvim ocenama, ali daljeg praćenja onih koji su napustili maloletnički zatvor nema. "Tek kada nas neko nazove iz drugog zatvora ukoliko nemaju neke podatke, mi uvidimo gde je naš štićenik završio", kažu u KPZ u Valjevu.
       Tu dolazi priča o zatvoreniku koji se posle tretmana, ocene "prevaspitan", vraća u sredinu koja ga ne prihvata. Kada sredina iz koje je potekao nije promenjena, nema posla, nema od čega da živi, a porodica nesređena. Po nekim nezvaničnim procenama, broj povratnika u zatvor je vrlo visok i blizu je 70 procenata. "Mi ne nudimo rešenja za zatvorenike sa poremećajima u ličnosti. Tu ne pomaže ovaj sistem koji mi nudimo jer možemo pomoći licima sa poremećajima u ponašanju, rešiti problem vaspitanja, obrazovanja, uticati na higijenske navike, ali da promene ličnost mogu jedino stručnjaci poput psihoterapeuta, psihijatra i slično. Mi te stručnjake nemamo", kaže Milan Božić.
       Na poslednja dva konkursa niko se nije javio ni za mesto zatvorskog psihologa na kojem se još nalazi penzionisani Ratko Tomić kojeg nema ko da nasledi.
      
       DRAGANA BJELICA