Posle ubistva četrnaestogodišnjeg Dušana Jovanovića 18. oktobra 1997. godine, kada su nesrećnog dečaka u centru Beograda oborila na pločnik i šutiranjem usmrtila dvojica sedamnaestogodišnjaka, tada skinhedsa, domaća javnost se još dugo bavila ovim slučajem. Jedan od razloga je, naravno, bilo i to što je žrtva odmah - u etničkom smislu - identifikovana kao Rom, a kao motiv, po opštem uverenju oglašen je rasizam. Novine su, tim povodom, prenele mnoga mišljenja i ocene stručnjaka, kao i običnih građana. "Šta oni znaju o rasizmu? To su isto deca. Ne znam ni koga bih okrivio. Žao mi je i tih dečaka i jedino čemu se nadam, jeste da se kaju i da se tako nešto više nikada neće ponoviti", glasilo je mišljenje Beograđana, jednog od retkih koji se u tom trenutku usudio da oponira opštoj atmosferi. Pri tom su i takvi, zajedno sa velikim brojem ljudi koji su tih dana bili zaista zgranuti ovakvom pojavom u našem društvu, izašli na ulicu i protestovali.
       Tragediju porodice Jovanović tada su neki, surovo je reći, ali ipak, pokušavali da iskoriste za političku promociju. Tako je u domu Jovanovićevih jedan opozicioni političar izjavljivao saučešće pred kamerama, govorilo se da skinhedsi mahom pripadaju SRS-u, ili bar, gaje simpatije prema ovoj političkoj partiji. Govorilo se o nacistima, pojačavao se strah, a razni kadrovi SPS-a i JUL-a imali su mnogo toga da kažu uz partijsku i(ili) državnu funkciju. Ali, ne samo opozicione i vladajuće stranke, nego i neke nevladine organizacije pokušavale su da se "reklamiraju" preko ovog slučaja, računajući na istančane emocije javnosti i javno saosećanje sa porodicom nemilosrdno ubijenog dečaka.
       A, tek sada, dakle četiri godine kasnije, u KPZ za maloletnike u Valjevu, I.F., osuđen na maksimalnu kaznu, deset godina maloletničkog zatvora zbog ubistva Dušana Jovanovića, pristao je da govari za NIN. Sada kaže da u ono vreme nije bio simpatizer, član nijedne partije, pripadnik "radikalne" grupe navijača FK Rad - Junajted fors, niti nacista. Kaže da je u tom osetljivom dobu, na njegovu veliku nesreću, najbliže njegovim uverenjima bila "ta ultradesničarska orijentacija" i da je zbog toga "postao skinhed".
       "Bio sam siguran da je ceo svet moj. Tada nisam ni razmišljao o tome da čovek ima pravo na sopstvene ideje, ideologiju, sve dok ne ugrožava druge. Taj period mog života koji je bio zaokupljen takvim zanosom, ostavlja trag. Neizbrisiv. Dosta je teško to sve totalno prevazići, ali ja se trudim da prevaziđem. Iskreno bih voleo da nemam nijedan procenat starog sebe što se toga tiče.
       Sada vidim da je sa mnom bilo nešto slično onoj reklami za 'sprajt' kada klinac stoji pred izlogom, vidi jaknu sa kapuljačom i široke pantalone i uđe u prodavnicu. Dalje znate." (poruka je: "Zašto se trudiš da budeš ono što nisi?").
       Kada je upućen na izdržavanje kazne u maloletnički zatvor, I.F. je imao, kako kaže, simpatije jedne strane zatvorenika, ali druge strane nije. Sa kažnjenicima Romima nije imao problema zbog počinjenog krivičnog dela. Sa "drugom iz dela" (mladićem M.Ć. koji je saučesnik, takođe, osuđen za ubistvo Dušana Jovanovića) koji se zajedno sa njim nalazi u KPZ za maloletnike (osuđen je na istu zatvorsku kaznu), po sopstvenom priznanju, nije u najboljim odnosima, ali nisu ni u svađi. Obojica, prema rečima vaspitača, važe za inteligentne dečake koji su uspeli da svojim ponašanjem i radom steknu neko poverenje.
       M.Ć. je više od godinu dana redar grupe, a I.F. je redar zatvorskog kruga. Međutim, niko od stručnjaka u zatvoru koji rade na prevaspitanju zatvorenika, iako uočavaju promenu, ne bi javno branio stav da oni "nisu imali nameru da ubiju to dete", iako nezvanično kažu da misle da ovi dečaci više nisu skinhedsi. To će, četiri godine prekasno, posle surovog ubistva četrnaestogodišnjeg romskog deteta, reći jedan od počinilaca.
       "Kakav je život Dušanovih roditelja? Težak... Ne mogu da zamislim... Odnosno, mogu na svoj način. Ja mogu da se izvinim i sada i kada izađem, ali ne pomaže. Nikada nisam planirao da učinim tako nešto". A to važi i za njegove roditelje. "U porodici su jedno vreme pominjali da će moj otac da ode kod Jovanovićevih, ali mislim da je najbolje da do toga ne dođe.
       Ljudi kao ljudi su u suštini zli, to kažem i za sebe. Shvatam zbog čega su takvi prema meni i ne osuđujem ih.
       Razmišljao sam o mogućoj osveti prema meni i mojoj porodici. Moj strah opet ništa neće promeniti po tom pitanju. Za porodicu sam bio zabrinut. Međutim, sa njima nisam imao baš najbolje odnose što se toga tiče. I da sam hteo, nisam mogao da ih zaštitim", govori I.F.
       U porodici Jovanović možda i ne razmišljaju o osveti i vraćanju zla koje im je počinjeno, jer im dete neće vratiti. Sigurno im ni kajanje mladića koji sada ima 21 godinu neće ništa značiti kada 21. oktobra budu davali pomen svom ubijenom sinu. Ovog puta sami u bolu, bez svih onih koji su tako razmetljivo saosećali sa njima pre četiri godine u oktobru.
      
       DRAGANA BJELICA