Odmah posle izbora za novu skupštinu Kosova Albanci bi mogli jednostrano proglasiti nezavisnost. Takve mogućnosti nema u Rezoluciji UN broj 1244, mada ni mnoge druge stvari nisu stajale u papirima pa su se, ipak, dogodile. Zbog toga je potreban oprez, jer opasnost od terorističkih akcija sasvim sigurno postoji

      Potpredsednik Vlade Republike Srbije Nebojša Čović bio je protekle sedmice jedan od najčešće citiranih domaćih političara - zbog izuzetne političke aktivnosti u vezi sa predstojećim, kontroverznim, izborima na Kosovu i Metohiji, ali još više zbog upozorenja na moguće terorističke akcije širom Srbije datih bez imalo okolišenja.
      
       Vaša izjava o pretnji terorističkim napadima na Beograd je - iz razumljivih razloga - uzbudila sve duhove. Da li ostajete pri toj tvrdnji?
       - Ja ništa nisam rekao napamet. To moje upozorenje je zasnovano na operativnim podacima kojima raspolaže MUP. Tamo se operiše sa cifrom od stotinak ljudi podeljenih na neke manje grupe, obučenih za terorističke akcije. Ti ljudi su rođeni u Srbiji, znaju dobro srpski jezik i zbog određenih albanskih separatističko-nacionalističkih ciljeva spremni su da akcije sprovedu u gradovima širom Srbije. Prvi na udaru je, naravno, Beograd. MUP-u je to poznato i neophodno je da svi imamo dovoljnu dozu opreza zbog onoga što neki suludi umovi mogu da planiraju.
       Drugo, približavamo se 17. novembru, kada će se održati izbori za skupštinu Kosova i Metohije, posle čega bi ta većinski albanska skupština mogla eventualno jednostrano da proglasi nezavisnost Kosova. To ne stoji kao mogućnost u Rezoluciji UN 1244, međutim, ni mnoge druge stvari nisu stajale u papirima pa su se, ipak, dogodile. Zbog toga je potreban oprez, jer opasnost od terorističkih akcija sasvim sigurno postoji.
      
       Da li imate u vidu samo do sada već viđene oblike terorizma, ili se može govoriti i o planovima za neke spektakularne akcije, poput onih u Americi?
       - Ne verujem da bi se ovde mogli dogoditi teroristički akti kakvi su bili oni u Americi... Mislim da je pre reč o konvencionalnoj vrsti terorizma, o mogućnosti da se postavi eksplozivna naprava na neko javno mesto gde ima puno građana, pod automobile, puteve i železničke saobraćajnice. Ili o fizičkoj likvidaciji određenih ljudi iz političkog establišmenta Srbije i SRJ, o čemu mi već nekoliko meseci imamo najave.
       Inače, terorizam je na našim prostorima prisutan desetak godina, a najeklatantnije primere imali smo sve donedavno na jugu Srbije.
      
       Poslednjih dana vidimo novi zamah političke i diplomatske akcije zvaničnog Beograda, oličene pored ostalog i u vašim aktivnostima u sedištu NATO-a u Briselu i Savetu bezbednosti UN u Njujorku, na šta je kosovska albanska štampa već reagovala tvrdnjom da je reč o novoj srpskoj agresiji. Zašto ste sada i vi proglašeni za agresora?
       - Ne radi se, naravno, ni o kakvoj agresiji. Međutim, reakcije albanskih medija na Kosovu i Metohiji najbolji su primer da smo mi uspešni u diplomatskim aktivnostima, počevši od Londona, Berlina i Brisela, pa sve do Njujorka i Vašingtona. Naš plan je potpuno jasan. On je zasnovan na nečemu što mi nismo mogli da biramo, a to je Rezolucija 1244 Saveta bezbednosti, sporazum iz Rambujea i ustavni okvir za Kosovo. Mi smo i u tome pronašli dovoljno prostora da se zaštiti srpska nacionalna zajednica na Kosovu i Metohiji: u prvoj fazi, da oni koji sada tamo žive tamo i opstanu, a u drugoj da se oko 250 hiljada prognanih i raseljenih sa Kosova i Metohije vrate svojim kućama.
       Mi ne prejudiciramo rešenja u smislu konačnog statusa Kosova. Kosovo je u ovoj fazi protektorat međunarodne zajednice, a posle 17. novembra to će očigledno biti ograničena autonomija pod kontrolom međunarodne zajednice.
       Naš pristup nimalo ne liči na ono što je već viđeno u našoj zemlji, a što nas je i dovelo do toga da inicijativu sada imaju Albanci. On daje dovoljno veliki prostor da se novo Kosovo stvara na multietničkim osnovama, ali nema multietničkog Kosova ako nema slobode kretanja, ako nema bezbednosti i ako nema nekih nacionalnih zajednica.
       Otkako je UNMIK 20. juna 1999. godine preuzeo vlast, tamo je vidljivo etničko čišćenje Srba. Svake godine sa Kosova se iseli još deset do dvanaest hiljada Srba. Znači, taj proces se nastavlja. A, za dve godine na Kosovo i Metohiju vraćeno je samo 80 Srba (i slovima: osamdeset!) od 250 hiljada, što je nedopustivo. Ako to poredite sa Bosnom, u koju je za dve godine vraćeno 30 hiljada izbeglih, mada je i ta cifra u Bosni svojevremeno proglašena kao neuspeh, šta je onda ovo što se ovde događa? Znači, u našem planu i programu postavljen je potpuno realan koncept, a to je multietničko Kosovo. U prvoj fazi po sistemu života etničkih zajednica jednih pored drugih, a u drugoj fazi jednih među drugima. Jer, sada imate faktičko stanje da je albanska nacionalna zajednica skoncentrisana na najvećem delu teritorije Kosova i Metohije, dok se, kao tačke ili mala ostrva, pojavljuju samo male srpske enklave, potpuno okružene Albancima, ostavljene bez elementarnih uslova za život.
       Računamo, takođe, da će posle izbora sigurno biti neophodno da dođe do razgovora između vlasti SRJ i Republike Srbije i nekih novih vlasti koje će se formirati pod okriljem međunarodne zajednice na Kosovu i Metohiji. Što do toga nije došlo pre, tu nove demokratske vlasti u Srbiji ne snose krivicu, jer mi smo bili spremni za razgovore, ali albanski politički predstavnici nisu. Oni još nisu u stanju da zaustave svoje najekstremnije elemente koji se i dalje bave nasiljem i koji su kriminalizovani u izuzetno velikoj meri.
      
       Taj vaš plan za Kosovo i Metohiju nikad nije objavljen u celini. Zašto?
       - Vi znate da smo mi objavili kompletan plan za rešavanje krize na Jugu Srbije, na prostoru opština Preševo, Bujanovac i Medveđa. Ali, zbog visokog stepena osetljivosti, pre svega kod međunarodnih subjekata, koji su potpuno isključili Beograd i SRJ kao partnera za rešavanje problema na Kosovu i Metohiji, ovde je sada, ipak, procenjeno da je bolje da se naš plan, barem za sada, ne objavljuje. Međutim, mislim da ćemo postepeno doći u situaciju kada će i čitav taj plan moći da bude dostupan javnosti. Inače, ključni elementi plana tiču se vraćanja poverenja, jer srpska nacionalna zajednica - zašto to sakriti - nema poverenja u mirovne međunarodne snage na Kosovu i Metohiji.
       Ako bi se nastavilo iseljavanje, ako je dve trećine od ukupnog broja ubijenih Srba ubijeno posle 20. juna 1999. godine pa naovamo, ako je od ukupnog broja kidnapovanih Srba i nealbanaca dve trećine kidnapovano nakon dolaska Kfora i UNMIK-a, ako se nije zaustavilo nasilje, nije obezbeđena sloboda kretanja, nije napravljen pristup za integraciju Srba u sistem pod okriljem međunarodne zajednice, kako da taj narod veruje međunarodnim mirovnim i vojnim snagama? Ali, kada vidite kolika je etnička distanca između srpske i albanske nacionalne zajednice, onda samo možete da zaključite da će biti potrebno puno godina da se stvari postave onako kako bismo mi želeli.
       U tom planu je jasno definisan i način za otkrivanje svih počinilaca zločina, kako Srba tako i Albanaca, kao i način za otkrivanje sudbine nestalih i kidnapovanih lica. Ali mi još nemamo ni svu potrebnu dokumentaciju o tome, što predstavlja nekorektnu igru, jer to su sve naši građani. Nestalo je 2 900 Albanaca i 1 500 Srba i nealbanaca, građana ove zemlje. Naš plan se bavi i problemom pristrasnog nacionalnog suđenja, s obzirom na to da tamo sada nema srpskih sudija. Tačno je da su došle međunarodne sudije, ali njih je i dalje jako malo. Uhapšeno je 44 Srba i očigledno je da su to u velikoj većini nedužni ljudi. Neko je, prosto, birao ugledne Srbe da ih optuži za navodne zločine da bi se i na taj način dodatno vršio pritisak za etničko čišćenje i raseljavanje Srba sa tih prostora. Nijedna presuda u kojoj je okrivljeni bio Srbin nije izrečena na materijalnim dokazima, pri čemu imam u vidu presude koje nose jako velike kazne od 10, 15, 20 godina. Sve te presude su izrečene isključivo na osnovu izjava svedoka, Albanaca, koji su homogenizovani i pripremljeni da svedoče. Znači, radi se o jasnoj strategiji...
       Sasvim je normalno da tamo gde su Srbi većinski budu Srbi i u policiji, bez obzira kako će se ta policija zvati. Srbija je dala spisak od 200 ljudi, kandidata za taj posao, ali nijedan od njih nije prihvaćen. O čemu se tu radi? U nove policijske snage integrišu se bivši pripadnici UČK, koja je evidentno teroristička organizacija i to nikome ne smeta, a kada treba da se integrišu bivši pripadnici MUP-a, to im smeta. To, naravno, nije dobar pristup.
       Mi se, u svakom slučaju, trudimo da najveći problem ovog regiona pretvorimo u našu najveću prednost, da taj novi sistem na Kosovu bude u skladu sa evropskim standardima i normama. Nećemo, kako nam to neki predlažu, samo da sedimo i čekamo.
      
       Zvanični Beograd je sve vreme govorio da eventualni izlazak Srba na predstojeće kosovske izbore zavisi od ponašanja međunarodne zajednice, od stvaranja uslova da oni mogu slobodno da izraze svoju volju. Ali, ništa od tih očekivanih uslova očigledno nije do danas ispunjeno. Da li to možda znači da neko u međunarodnoj zajednici, zapravo i ne želi da Srbi izađu na te izbore?
       - To ćemo da vidimo. Ovo je takav problem u kome ne treba izgubiti glavu i odigrati prebrzo, iako nemamo puno vremena. Veoma je važno da nas neko ne proglasi krivcem za sopstveni neuspeh. I zato je bilo važno da se Srbi registruju. Važno je, takođe, da obezbedimo verifikaciju bar jednog političkog subjekta koji predstavlja Srbe na Kosovu i Metohiji, a to je koalicija Povratak. Sad su na potezu ljudi iz međunarodne zajednice.
      
       Zašto se predstavnici međunarodne zajednice na Kosovu i Metohiji prema Srbima ponašaju tako kako se ponašaju? Da li je u pitanju puka nesposobnost, ili možda zla namera?
       - Po mom mišljenju glavni razlog je neodlučnost i dalja inercija, baš kao i nespremnost za otvoreno suprotstavljanje nasilju koje se događa na Kosovu. Takav neodgovoran pristup problemu nasilja koje čine albanski ekstremisti i teroristi, sasvim sigurno, prouzrokovao je i mnoge žrtve. Zašto je međunarodna zajednica došla na Kosovo? Da spreči etničko čišćenje Albanaca. A, kada je tamo već došla, onda je koristila Kosovo, a videli smo bogami i jug Srbije, za dodatnu destabilizaciju Miloševićevog režima. Ali sada je Milošević otišao.
      
       Očigledno je da se strani vojnici na Kosovu plaše i da po svaku cenu žele da izbegnu konfrontaciju sa albanskim teroristima. Da li će promena vladajuće vojne filozofije u samoj Americi, gde sada počinju da shvataju da će u borbi protiv terorista biti neophodne i sopstvene žrtve, možda imati nekog uticaja i na ponašanje međunarodnih snaga na Kosovu?
       - Sasvim sigurno. Očigledno je da se američki pristup menja iz osnova kada je terorizam u pitanju. Mislim da ne treba ispustiti ovu šansu, jer se radi o sveobuhvatnoj svetskoj koaliciji u borbi protiv terorizma. Znači, ne bi smelo više da nam se dogodi da je neko terorista u Njujorku, a da je taj isti ovde samo ekstremista, ili borac za ljudska prava...
       Inače, potpuno je jasno da njihove vlade nisu bile spremne da na Kosovu i Metohiji sprečavaju etničko, nacionalističko, ekstremističko i terorističko nasilje nad drugom nacionalnom zajednicom i po cenu žrtava među sopstvenim vojnicima i policajcima. Znamo kako je izvršeno razoružanje UČK . Nije izvršeno.
      
       Čovek koji je optužen da je podmetnuo bombu pod autobus Niš - ekspresa bio je uhapšen, smešten u američku bazu u Bondstilu i odande je navodno pobegao. Kako to tumačite?
       - Reći ću vam vrlo otvoreno. Ja sam bio u Bondstilu. Iz Bondstila ne može da se pobegne. Odatle mogu samo da vas izvedu. To sam rekao u lice i generalima Kfora i ljudima iz UNMIK-a, bez ikakvog pardona. A, sada i bivši komandant bivše UČPMB sa juga Srbije, Ljirim Jakupi, zvani Naci, koji se nalazi u Bondstilu u zatvoru treba da bude pušten, jer navodno ističe rok za njegov pritvor! Zašto bi bio pušten? On treba da bude predat, da odgovara za zločine koje je počinio na jugu Srbije. Ne mogu da postoje dvojni standardi...
      
       Da li je formalno zatraženo njegovo izručenje?
       - Naravno, i dali smo kompletnu dokumentaciju. Zato ja očekujem da će do njegovog izručenja zaista i doći, jer mnogi ljudi u svetu počinju polako da shvataju to što mi pričamo. Tri i po sata na Savetu bezbednosti UN se raspravljalo o problemima Kosova i Metohije.
      
       Tu raspravu na Savetu bezbednosti UN g. Hakerup je opisao na jedan, vi na drugi način. Šta je, zapravo, bio rezultat te rasprave?
       - Ja sam tamo govorio pola sata. Gospodin Hakerup je posle toga pričao pola sata. Ja sam se služio činjenicama, brojkama, a kada sam kritički govorio o određenim stvarima i problemima koji nisu rešeni, davao sam i konstruktivna rešenja i predloge kako to možemo da rešimo, sve u okvirima Rezolucije 1244.
       Gospodin Hakerup je imao nešto drugačiju priču, uopšteniju.
       Nakon toga smo opet dva i po sata vodili raspravu sa ambasadorima država članica Saveta bezbednosti. Nijedan od tih ambasadora nije propustio da podrži obavezu saradnje međunarodnih činilaca na Kosovu i Metohiji sa SRJ.
       Sasvim je, dakle, logično da se to protumači kao podrška Saveta bezbednosti SR Jugoslaviji i našem pristupu. Na kraju krajeva, i gospodin Hakerup je bio prinuđen da skine sa izbornih lista jedan broj albanskih terorista i ekstremista. On je to zaista morao da učini, jer je bio veliki pritisak. Da li je to za nas pozitivan rezultat ili nije? Albansko nasilje postaje glavni faktor nestabilnosti celog regiona jugoistočne Evrope. Taj region neće ući u sistem samoodržive bezbednosti sve dok se ne obračunamo sa albanskim nasiljem i terorizmom i to više nije moguće prikrivati.
      
       Ima nekih znakova da se to nasilje postepeno preliva i u Crnu Goru. Da li je tu, po vašem mišljenju, reč samo o izolovanim incidentima ili o nečemu mnogo ozbiljnijem?
       - Sa albanskim nasiljem, ekstremizmom, terorizmom i nacionalizmom treba biti vrlo, vrlo oprezan, jer tu se ne radi o zaštiti ljudskih prava. Ako smo mi Srbi bili loši momci deset godina, recimo da jesmo, jer smo imali takav režim, Makedonci su bili dobri momci. Pa, šta se dogodilo sa Makedoncima? Tu se, očito, radi o ambicijama za stvaranje velike Albanije, etnički potpuno homogenizovane. To mora da se zaustavi pre nego što bukne sutra u Crnoj Gori, prekosutra u Grčkoj...
       Mi možemo da se čuvamo samo tako što ćemo se uključiti u evropske i svetske tokove, pre svega u Partnerstvo za mir. Sledeći korak je i NATO. Možda se drugi političari plaše da to kažu, ali to je realnost koja čeka Srbiju i SR Jugoslaviju. I to ne sme da bude predmet naših političkih igara i prepucavanja. Oko toga se više ne smemo deliti na tobožnje patriote i izdajnike...
      
       STEVAN NIKŠIĆ