NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Dijalog za ponavljače

Ako bude postignut kompromis, sastojaće se u tome da će se Crnogorci pretvarati da Pešićev zamenik u pregovorima ne predstavlja Saveznu vladu, koju ne priznaju, nego Srbiju, koju za sada priznaju

      Prema onome što je objavio savezni predsednik Koštunica, razgovori o sudbini savezne države su propali. Crna Gora je pokrenula mehanizam referenduma i dalji razgovori, čak i da nije zle krvi koja je stvorena oko nagađanja o sastavu pregovaračkih timova, tu teško nešto mogu da promene. Štaviše, nejasno je o čemu bi se Srbi i Crnogorci (i savezne vlasti) i dogovarali, s obzirom na to da je referendum, kao krajnja instanca za rešavanje tekuće dileme, već neko vreme sasvim izvestan, bar što se crnogorske strane tiče. Što se saveznih vlasti tiče, kao i onog dela Crne Gore koji predstavlja Predrag Bulatović, razgovori su mogli imati smisla utoliko što bi u njima bilo potraženo rešenje o zajedničkoj državi, a tek ako se to završi neuspehom, izlaz bi bio u referendumu.
       Zoran Lutovac, sociolog, član komisije za izradu platforme o odnosima Srbije i Crne Gore (i član Političkog saveta Demokratske stranke) smatra da je iznenadno raspoloženje vlasti iz Podgorice za komunikaciju sa Beogradom, zapravo, fingiranje razgovora, uzrokovano pritiskom međunarodnih faktora da se rešenje potraži u dijalogu.
       Ako uzmemo da je tako, to znači da je Vojislav Koštunica imao instrument pritiska na Crnogorce, ali da ga se brzo lišio time što je objavio propast pokušaja da se ugovori susret na vrhu. Taktičko pravilo, naime, glasi: sama pretnja je uvek efikasnija od realizacije pretnje. A pretnje više nema, samo treba da dignemo sve četiri uvis i da čekamo referendum, za koji je, doduše, Zoran Šami, potpredsednik DSS-a, rekao da bi možda dobro bilo da bude što pre i da se ne čeka krajnji rok.
       E, kada bi bar bilo tako prosto.
       Dragiša Pešić, savezni premijer i kamen spoticanja u pokušajima da se ugovori susret između Srbije i Crne Gore, ponudio je da se lično povuče iz projekta i da ga ustupi nekom drugom, recimo Miroljubu Labusu ili Goranu Svilanoviću. Suštinske razlike nema, jer bi i ova dvojica tu bili kao predstavnici savezne vlade, ali bi kompromis verovatno trebalo da se sastoji u tome što bi se Crnogorci pretvarali da Pešićeva zamena tu ne predstavlja saveznu vladu, koju ne priznaju, nego Srbiju, koju za sada priznaju. Tako da bi, ako ovaj manevar uspe, razgovori mogli da budu obnovljeni.
      
       Interes Podgorice
       To naravno ne znači da ne važi pitanje o čemu bi se ovi dogovori vodili pošto, u prilikama gde je referendum izvesnost, zapravo prestaje interes Srbije za razgovore. Ideja je bila da se postigne sporazum o nekom modalitetu zajedničke države, ako je ta tema deplasirana, o čemu bi se razgovaralo?
       Interes Podgorice je, međutim, bio nešto drugo. Maksimalan cilj Đukanovićeve politike bio je postizanje državne nezavisnosti uz prethodni sporazum sa Beogradom da će, odmah zatim, biti uspostavljena neka vrsta saveza sa Srbijom. Manevar je jasan - treba na svoju stranu pridobiti Crnogorce neodlučne po pitanju samostalnosti, i to tako što bi im se predstavilo kako je, eto, i Srbija, u stvari, pristala na aranžaman koji Đukanović nudi.
       Srbija, međutim, nikada nije pokazivala sklonost da Đukanoviću pruži takvo zadovoljstvo. To važi i za Đinđića i za Koštunicu. Jedinstven stav je bio: ne želimo da se odvojite i dok to ne učinite savezna država postoji; ako se, ipak, odvojite, onda uspostavljanje novih odnosa dolazi u obzir ali se u tome polazi od praznog papira.
       Iako izgleda da stavovi Srbije i Crne Gore o uzajamnim odnosima mogu biti i bliski i još se približavati, postoji granica preko koje se ne može i koja, kompromis čini, zapravo, nemogućim - bez obzira što će političari uvek pronaći načina da neko rešenje proglase za kompromis. Naime, savezna država (za kakvu se zalaže Srbija) i savez država (što traži Podgorica) suštinski su različite stvari. Savez država, teorijski, može imati i više zajedničkih nadležnosti nego savezna, federalna država, ali je ostvarivanje tih nadležnosti drugačije i Srbija u konfederaciji ne pronalazi svoj interes. Tu nastaje prostor da se Srbija optužuje za unitarizam, što predstavnici vladajuće Crne Gore često i rado koriste. Zoran Lutovac, inače, koji je bio član komisije koja je izradila platformu koju su zajednički predložili savezna i srpska vlada, kaže da su mu bliži oni koji platformu optužuju da je konfederalna, nego oni koji kažu da je unitaristička. Ipak, unitarizam je svakodnevni argument u Crnoj Gori, a poneki politički odličnici u crnogorskoj Skupštini, poput Ranka Krivokapića (SDP), čak tvrde da je Crna Gora dosta robovala te da je, valjda, vreme da se oslobodi.
       Posle prošlonedeljnog fijaska mediji u Srbiji, valjda da ne bi uznemiravali javnost, slabo su i prenosili reagovanje DPS-a na nastup predsednika Koštunice. To je, u stvari, bilo šamaranje saveznog predsednika. Saopštenje te partije, u kome se Koštunica pored ostalog tereti da bivše miloševićevce "postavlja kao stražu na granice svoga zamišljenog nacionalističkog carstva", valjda da bi bilo uvredljivije, pročitao je predsednik Saveta mladih DPS-a. Dan ranije je Milo Đukanović, iznoseći, takođe, teške primedbe, ali ipak blaže, izjavio da sledeći sastanak mora biti bolje pripremljen. Možda je mislio da bi sagovornicima trebalo omogućiti da se gađaju trulim paradajzom.
       Najnovije vesti kažu da su Crnogorci spremni na novi ciklus usaglašavanja o nastavku pregovora i da smatraju da je Koštunica prenaglio sa objavljivanjem da razgovora nema. Koji su skloni da pridaju značaj stranom faktoru videće u tome posledicu razgovora sa ambasadorom SAD u Beogradu, Vilijamom Montgomerijem, dan ranije, mada, kao što rekosmo, Đukanović i pre toga nije odbijao mogućnost da se razgovori, ipak, održe. To bi moglo značiti da Zapad, koji traži razgovore Beograd-Podgorica, nije progutao Dragišu Pešića kao dobar razlog da se od sastanka odustane.
       Iz ovakvog ponašanja nesumnjivo sledi da Crna Gora smatra kako je u redu da se paralelno vode razgovori (jer to traži Zapad) i da se održava atmosfera svađe sa Beogradom (dobro je pred referendum).
      
       Separatni pregovori
       Refleksi situacije na srpskoj političkoj sceni takođe svedoče o nepodnošljivoj atmosferi. Naime, DSS i DS su i ovu priliku iskoristili za svađu iako je Crna Gora možda jedina tema za koju se svi slažu da postoji potpuno jedinstven stav.
       Vojislav Koštunica se naljutio na Đinđića, jer se nije pojavio na sastanku i tako mu minirao plan da nedvosmisleno pokaže kako su Crnogorci izolovani. Đinđić, sa svoje strane, nije se upuštao u opravdanost razloga zbog kojih Crnogorci nisu hteli da dođu, i nepojavljivanjem je poručio saveznom predsedniku "javi mi kada uspeš da organizuješ sastanak na koji će svi hteti da dođu". Đinđiću Koštuničina nesposobnost da okupi kvorum dobro dođe u danima u kojima Koštunica Đinđićevu vladu okrivljuje da je neefikasna.
       Srpski premijer je obelodanio da mu je crnogorski premijer Vujanović nudio "separatne pregovore" dveju vlada, a da ih je on, Đinđić, odbio zbog lojalnosti prema "autoritetu Koštunice". Pa iako je optužio saveznog predsednika za neodgovarajuću organizaciju i način sazivanja sastanka, ipak je svojim nastupom ne samo održao jedinstvo srpskog fronta, nego ga je i ojačao.
       Šta je, ukratko, perspektiva? Odustajanje od referenduma bi, svakako, bio veoma neočekivan obrt. Predstoje predreferendumska usaglašavanja u Crnoj Gori, veoma teška i neizvesna. "Koalicija za Jugoslaviju" ima i tu mogućnost da bojkotuje referendum, što bi ga verovatno prolongiralo unedogled, a sa tim i krizu koja nikom ne bi odgovarala, a sigurno ne Srbiji. Zoran Lutovac smatra da je u situaciji koja je nastala referendum jedino raspoloživo realno razrešenje, a DPS, ako ne progura svoju nezavisnu opciju, što je sasvim realno, da će "spustiti loptu" i nastaviti kao da se ništa naročito nije desilo. U stilu "pitali smo građane, rekli su da neće, idemo dalje".
       To se može smatrati optimističkim ishodom. Pesimistički sledi iz postojanja "dve Crne Gore", što, ako se verifikuje na referendumu, postaje trajan problem, iz kojeg se ni Srbija ne može izvući. Mada, nema sumnje Đukanović bi to najviše voleo: da Srbija digne ruke.
      
       SRBOLjUB BOGDANOVIĆ


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu