NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Patriotski kič

U patriotskom kiču kome svagda doprinose i umetnici, nema političke nevinosti, još manje apsolutne istine koja bi da se naturi svetu. I zato nema razlike između na brzinu sklepanih rodoljubivih pesmica koje se takvim prigodama pevaju, tamo ili ovde

      Ima Kundera jedan slikovit opis susreta sa Amerikom. Glavni junak "Nepodnošljive lakoće postojanja" nađe se usred neke američke predizborne kampanje i vidi da je to isto kič kao onaj socrealistički iz zemlje koju je napustio. Dubravna Ugrešić je, mnogo kasnije, svoj "Američki fikcionar" posvetila upravo ovoj temi - Americi kao zemlji svojevrsnog kiča.
       Poređenje kiča je ovih dana prosto neminovno. Ne zato što je nama ovde tako lakše, već zato što je (zlo)upotreba rodoljublja od strane vlasti i medija u svim prilikama i u svim sistemima ista. Simbioza suza i patosa je, tako, neminovna i u slučaju šest hiljada nevinih ljudi stradalih prilikom napada na Njujork i Vašington 11. septembra. Emocije su najbolji saveznik u ovakvim prilikama i svako promišljanje o uzroku zla koje se sručilo na ovu planetarnu silu vređa osećanja većine. Pokazalo se da u velikoj naciji nema prostora za drugačiju misao od unisone odbrane svog, nikada ranije tako brutalno povređenog ponosa.
       Da li je patriotski kič, bilo tamo - bilo ovde, neminovnost u ovakvim situacijama? Očigledno je da jeste, i tu bi se mogli amnestirati svi koji su na isti način čuvali nacionalni ponos pred američkom vojnom i ekonomskom silom. Razlike su samo u posledicama jednog i drugog kiča.
       Slike patriotskog iskaza rešenosti američkih vođa da drastično kazne "kukavice" koje su napale njene bastione moći, neminovno se stapaju sa onim koje su koliko juče predstavljale deo filmske zabave. Kada je Lari Beinhar ekranizovao svoju knjigu "Njag the dog", ko je mogao zamisliti da će izmišljeni rat sa Albanijom postati stvarnost sa talibanima. Doduše, tamo se Dastin Hofman bunio: "Šta ste zapeli sa tom Albanijom, teška je za rimovanje", ali je ipak otpevana pesmica: "Mi čuvamo naše američke granice, čuvamo američki san". Sada iste pesmice odjekuju sa TV i radio stanica širom Amerike. Kako sada proročki odzvanja odgovor Roberta de Nira na nečiju sumnju da bi američka javnost mogla saznati kako je rat sa Albanijom izmišljen: "Ko će im reći? Šta su saznali o Zalivskom ratu? Jedan mali video-snimak bombe koja ruši zgradu. Mogli su da je naprave i od lego kockica."
       Šta je američka javnost saznala o tragediji od 11. septembra? Ovo pitanje će sigurno biti zadugo postavljano, ali u ovom trenutku samo malobrojni govore o manipulaciji vlasti putem medija koja ni ovde nije izostala. Malobrojni se usuđuju da progovore uzvodno od reke koja nosi bujicu osećaja sa pozivom na najstrašniju odmazdu. Opasnost da kažu nešto drugo, ravna je progonu iz vremena Makartija.
       Svaka situacija slična ovoj ima heroje i izdajice. Književnica Suzan Sontag se usudila da kaže (ako izuzmemo već poznato pitanje koliko je Amerikanaca svesno da Amerika i dalje baca bombe na Irak?) kako je "jednoglasnost u pobožnoj retorici skoro svih političara i komentatora u medijima nedostojanstvena". I postala je, u času kada se očekuje samo "moralna čistota", "glas moralne tuposti", kako joj je odgovoreno u "Vašington postu".
       U ovdašnjoj javnosti joj je odgovoreno da "denuncira Ameriku izokola" jer u tekstu objavljenom u "Frankfurter algemajne cajtungu" spominje samo bombardovanje Iraka, a ne i teror koji Izrael uz pomoć američkih Jevreja vrši nad Palestincima. Istine radi, treba reći da je Suzan Sontag ove godine, 10. maja, primajući u Jerusalimu nagradu za literaturu, oštro kritikovala izraelsku politiku prema Palestincima. Sva je prilika da joj se ovde imputira slabost prema Jevrejima, što je nepromišljen udarac na prvu loptu.
       I na starom kontinentu se, povodom monstruozne doze realizma od utorka 11. septembra, čuo disonantan glas koji je doneo nevolje najvećem živom kompozitoru avangarde 20. veka, Nemcu Karlhajncu Stokhauzenu (73). Tako je i u Nemačkoj ovim povodom upotrebljena sintagma "moralna tupost" za alegorijsku izjavu slavnog kompozitora. A on je, posle svih izvinjenja i demantija, očigledno rekao kako je let aviona ubica zapravo "umetnost destrukcije, najveća koja se može zamisliti u čitavom kosmosu". Ako je bilo očekivano da se njegova četiri najavljena koncerta u Hamburgu smesta otkažu, neočekivan je bio gest direktora londonskog "Barbikena", Džona Tusa da bi bilo "nesavesno" čak i razmišljati o otkazivanju Stokhauzenovih oktobarskih koncerata u Londonu. Međaš muzičke umetnosti između dva veka dozvolio je sebi da razdvoji lik i delo. Ovo potonje mu neće oduzeti nikakvo poništavanje koncerata, a direktor "Barbikena" je uveren da će Englezi to uvažiti.
       Rat je šou-biznis, kaže se na jednom mestu u onom citiranom filmu. I velike tragedije su svojevrstan šou-biznis u kojem se profitira na osećanju povređenog nacionalnog ponosa. Nema relativiziranja, ni pitanja. Nema odstupanja od cilja koji će zacrtati političari na vlasti. Džordž Buš je u ovom trenutku dobio fantastičnih 90 odsto javnosti za "svoju stvar". Svet umetnosti se priklanja toj logici u meri u kojoj je zavisan od svoje publike i ekonomskih stubova na kojima počiva jedno društvo.
       Zato u patriotskom kiču kome svagda doprinose i umetnici, nema političke nevinosti, još manje apsolutne istine koja bi da se naturi svetu. I zato nema razlike između na brzinu sklepanih rodoljubivih pesmica koje se takvim prigodama pevaju tamo, ili ovde. Možda smo, samo, mi ovde malo osetljiviji na to, jer smo u tom patriotskom kiču živeli poslednjih deset godina.
      
       RADMILA STANKOVIĆ


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu