Učini mi se da sam pre neki dan video tipa koji je napisao grafit "Slobo, sve je isto, samo tebe nema!" - kako sa kanticom u jednoj i sunđerom u drugoj ruci briše svojih misli delo. A i da mi se samo učinilo, opet ideja sa brisanjem nije loša. Pošto grafit nije istinit, bar u nekim svojim aspektima. I pre no što budem naprasno pozvan da u čast prethodne misli postanem nekakav specijalni savetnik nekakvog specijalnog ministra, bio bih slobodan da ukažem na logiku kojom sam se rukovodio. Ako je uopšte ima, naravno.
       Elem, jedno, na primer, definitivno nije isto. Ni uz najstrašnije napore mozga ne mogu da zamislim mase sveta kako sa pištaljkama stoje na kiši, snegu, suncu, vetru - ili kako uopšte stoje - a sa idejom da će taj napor služiti rušenju, na primer, Đinđića ili Koštunice. Za taj poduhvat, ako se to uopšte može tako i nazvati, možemo da se dogovorimo, ali pod uslovom da su demonstracije u "Hajatu", uz pun pansion plus sauna i đakuzi. Što bi reko Žižić. E, da, dodatak. "Hajat" ne bi trebalo da bude ovaj naš, beogradski. Kad se već mučimo, nek to bude skopčano s nekim lepim putovanjem...
       Ili, recimo, juriš na Saveznu skupštinu. Može, eventualno zbog nameštaja, ali pod uslovom da su povoljne rate i da je organizovan transport sa sve radnicima za nošenje. I da se Mićun pošalje na odmor, da ne slušamo nikog kako cvili za razgrabljenim inventarom. Na republičku Skupštinu juriš ne dolazi u obzir nikako, a zbog opasnosti da nam neko uvali Šekija koga treba da omlohavljenog iznosimo napolje. Do kontejnera, beše?
       Eto, to je, recimo, drugačije. Veličina i jednostavnost problema. Nas mnogo, on jedan. Jeste možda bio težak zadatak, ali ne i komplikovan. A zamisli sad, kako demonstriramo, svako sa po knjigom debljine kineskog telefonskog imenika, u kojoj je detaljno opisano ko je ko, kako ko izgleda i sa kim se ko ne slaže ili slaže u DOS. Naš obavezni demonstrant-pratilac nosi još deblju knjižurinu u kojoj je, maglovito i približno, objašnjeno a šta bi oni svi zajedno hteli od sebe i nas, a pod uslovom da se oko toga uopšte još uvek slažu. Ko god sa bilo kime.
       A edukacija za buduće demonstrante? Mogli bi se, a s obzirom na komplikovanost demokratskih zahteva novoga vremena, organizovati kursevi za baš uporne i gnevne ljude. Ko časovi vožnje. Pa se polaže, recimo, za "Đ" i "K" kategoriju, a u odnosu na željeno obaranje Lidera. "Dole Velja Ilić!", vežba se radosno budući Demonstrant. "Kolega, Vi ste izgleda pogrešili odeljenje" - odgovara mu zabrinuti Instruktor - "Mi sad držimo čas iz Batića..."
       Čak i pod uslovom da se organizuje sva ova edukacija, opet ne bi išlo. Pošto bi, verovatno, postojali ispiti. Na kojima nema šanse da prođeš ako je pitanje, recimo, "Na čijoj je strani Dinkić?" "Koga je zapravo podržao Svilanović?" pitanje je na koje nema teorije da nađeš odgovor ni uz pomoć konsultovanja sa puškicama i dodatnom literaturom. A na pitanje "U čemu je vic sa tom republičkom vladom i tim kriminalom?", vraćaš ceduljicu sa željom za više sreće u sledećem ispitnom roku. Ili izvlačenju, s oproštenjem.
       To, dakle, htedoh da kažem. Nije da je mnogo drugačije, ali isto nije sigurno. Polako, neprimetno, ali sve su nam dalji oni ljudi i događaji po kojima smo se ravnali više od decenije. Vreme gazi jače i brže nego ikada ranije, debelo pobeđujući našu nekadašnju maštu. Da nam je neki Vizionar, a na današnji dan pre godinu dana, rekao da ćemo živeti u zemlji iz koje se... a) šalju telegrami saučešća zbog bombardovanja Amerike, a u čiju uverljivost sumnja Milo Đukanović; b) nalaze masovne grobnice u krugu policijskih kasarni; v) prenos Slobe iz Haga ima manje publike od "Dozvolite da se obratimo"... završio bi rečeni vidovnjak gore nego proročica iz "Zvezdanog Oka". U izvesnom smislu čitav paket naših aktivnosti na koje smo se "navukli" za mandata Prethodnog Režima dozreo je da se smesti u muzej. Mada ni to nije najpametnije, kad pomisliš kako bi to izgledalo...
       Pred svetlima reflektora i bliceva, neko bi sa jastučeta pokupio makaze i presekao traku, obodren aplauzom okupljenog građanstva. Onda bi se, sa poštovanjem prema duhu Tekovina, krenulo u obilazak Postavke. I tu sad ima trista čuda revolucionarnih. U staklenoj vitrini mobilni telefon Lidera kojim je on LIČNO telefonirao i time sprečio propast Revolucije. Na postolju izlizana cipela Velikana Revolucije koji je SVOJIM nogama prepešačio od Skupštine do RTS i obratno, vodeći smireno razbesneli narod iz zadnjih redova. Potom mapa strateškog i taktičkog plana Revolucionarnih Događaja, nastala u martu 2001. godine, ili čak i nešto kasnije... Posebno odeljenje je posvećeno uzrocima Revolucije: tu će biti izloženi šleperi i kontingenti, računi u inostranstvu, zabeleženi primeri vladalačke sujete, privilegije, blindirani automobili i voštane figure kako značajnijih ličnosti Podzemlja, tako i manje opasnih Preletača. No, ovaj deo muzeja je u izgradnji (tranziciji?) i za sada je, samim tim, zatvoren za publiku koja, zauzvrat, neće moći da pogleda ni deo Postavke namenjen Otporu, kome je, kažu, takođe mesto u instituciji koju opisujemo. Samo se još nije nakanio.
       Dođe nekako vreme da zaključavamo radnju. Pa tim povodom da se setimo čoveka sa početka naše priče, pisca grafita. Opet mi se priviđa kako je završio brisanje svoje poruke. Sad na zidu piše samo "Slobo, tebe nema!".
       Sa ovim bih se već izvesno složio. Srećna nam godišnjica!