Ali Mekbil je advokatica; ona, je l' tako, brani druge ljude, uglavnom ekscentrike, čudake. I njoj je, međutim, potrebna odbrana. Pogotovo sada, pogotovo u Srbiji. Jer, ovde se sve češće, sve gušće roje glasovi protiv ove serije i, naročito, njene glavne junakinje. Okej, mada sam, verujte na reč, pravi muškarac, ja ću i seriju (trenutno na BK) i junakinju braniti na njihov, ženski, način. Što će reći da ću napadati.
       Ko, dakle, govori i piše protiv Ali Mekbil? Koliko vidim, najviše i najpre oni između čijih redova stoji da moralan čovek ne može, uz kikiriki i limunadu, gledati advokatske sapunice usred otkopavanja masovnih grobnica po Srbiji i usred drugih - doduše manje jezovitih - stvari koje Srbiju čine nakazom čija je glava zarasla u glupost a telo u prljavštinu. Nasuprot tome, smatram da upravo ljudi koji se nisu, tokom poslednje pogane decenije, ili ranije, oslobodili balasta morala, polažu pravo na gledanje ovih i ovakvih serija. To su ljudi koji, za razliku od lovaca na lepu glavu Ali Mekbil, nisu osetili kolumbovsko uzbuđenje čitajući kako su se na Perućcu jedno vreme kupali isključivo leševi. Ti ljudi - kojima, nekako verujem, i sam pripadam - potrošili su čitavu deceniju ukazujući na hitro razmnožavanje zločinaca i ridajući nad uzaludnošću ukazivanja. Što ostavlja izvesne posledice.
       Prema tome, otupavili nismo, ali otupeli jesmo, moje dame i moja gospodo; nestalo je suza koje, kako kaže Ovidije, imaju vrednost glasa! Izgubismo ih upozoravajući, dok je još bilo vreme, da okolo ima mnogo krvavih ruku, te da će i naša domaja biti nađubrena ljudskim telima jer to je logičan razvoj događaja. Napisah ovo bezbroj puta: Srbija je godinama proizvodila samo jedan izvozni artikal - rat - ali je zaboravila da je rat besna životinja koja se uvek vraća kući, ma kako je daleko vlasnik pustio. Tako se, dakle, vraća i besnilo, pa životinja naposletku zabija zube u ruku koja ju je mazila i hranila; zato smo bili bombardovani, zato nam država nalikuje Pinočeovom Čileu i zato je u njoj preporučljivo kloniti se baštovanskih radova jer ne znate na šta ćete naići zagrebete li samo malo dublje po zemlji.
       Plačite sada vi koji ste deset godina bili gluvi i slepi, plačite vi koji ovih meseci "otkrivate" masovne grobnice po Srbiji, grozeći se danas, kada je to bezopasna intelektualna egzibicija, lagana, "politički korektna" emotivna fiskultura. Nama "nemoralnima", koji smo plač morali da raspoređujemo na Bosnu, Hrvatsku, Sloveniju čak - da bismo poslednje količine potrošili na Srbiju i, ako baš hoćete, na nas same - nama koji smo glas i tabane ostavili na ulici, nama ostavite privilegiju da od prošlogodišnjeg oktobra gledamo anoreksičnu bostonsku Šteficu Cvek, vlasnicu kratkih suknjica i još kraćih ljubavnih veza. Vi ćete se praviti da ne razumete, vi ćete verovatno i na ovaj tekst osuti vaše licemerne kuršume, ali vi, kad ujutru stanete pred ogledalo, odlično znate: naša porcija eskapizma je zaslužena i u taj tanjir, pun slika uređenih gradova, normalnih ljudi i iste takve svakodnevice, nemate prava da gurate vaše uprljane prste.
       Inače, da vam kažem na rastanku, osim "Ali Mekbil", ja gledam "Neša Bridžisa", a gledao sam i "Prijatelje" dok ih Pink nije pretvorio u gigantski, nepodnošljivi reklamni blok, tek povremeno prekidan scenama iz same serije.