Ispovest Mihajla Mihajlova, povratnika (3)

       KRVAVA BANjA:Knjiga "Ruske teme", moji eseji o ruskoj literaturi, koje sam objavljivao ovde od 1960. do '64. bila je veoma popularna na američkim univerzitetima. Dobijao sam mnogo ponuda da odem tamo i predajem tu tematiku. U martu sam dobio pasoš, u junu '79. otputovao sam u SAD, s namerom da se vratim u decembru iste godine.
       Ali, samo što sam otišao, Okružni sud u Beogradu proglasio je (saopštili su to na konferenciji za štampu) da je pokrenut krivični postupak protiv mene i da je izdat nalog za hapšenje. Srđa Popović, moj advokat, nije uspeo da dobije obrazloženje zbog koga se vrši postupak. Onda su mi oduzeli državljanstvo, bio sam jedini jugoslovenski disident sa oduzetim državljanstvom. To je bio sovjetski princip, oni su svim svojim disidentima oduzimali državljanstvo. Vraćeno mi je 1989. a od '90. dolazim ponovo u Jugoslaviju.
       Nije to bio glavni razlog mog ostanka u SAD, već taj što sam uspešno počeo; osnovao sam Komitet za odbranu jugoslovenskih disidenata u Njujorku, u njemu je bilo i 20 nobelovaca. Deset godina štampali smo odličan bilten o situaciji ljudskih prava u Jugoslaviji. Distribuirao se preko najvećih američkih sindikata. Prestao je da izlazi '91. jer je postalo besmisleno govoriti o ljudskim pravima u zemlji zahvaćenoj ratom. Praktično, to su sada dokumenti o jugoslovenskoj opoziciji '80-ih. Zanimljivo, kad sam došao, "Njusvik" je pravio intervju sa mnom u kome sam rekao: Ukoliko se Jugoslavija ne demokratizuje, imaćemo "krvavu banju". Mnogi su mi tada sa osmehom rekli da preterujem; ne znam da li su imali takav osmeh 13 godina kasnije.
      
       SLUČAJ BŽEŽINSKOG I KISINDžERA:To što sam u Americi bio jugoslovenski disident, nije mi mnogo pomoglo. Naprotiv, Karter je bio primio Tita u vreme kad sam ja stigao tamo i govorio o njemu kao heroju slobode. To herojstvo Amerika je platila ciframa oko kojih danas postoji sporenje: 100 ili 300 milijardi dolara? U to vreme, niko drugi nije tetošen od američke administracije kao Tito. Naravno, iz pragmatičnih razloga. Kakvi disidenti, pa Tito je heroj slobode! Jugoslavija nije komunistička zemlja! Svake godine Kongres je, počev od '51, donosio rezoluciju da Jugoslavija nije komunistička zemlja. Inače, ne bi smeli da joj daju vojnu pomoć. U takvoj situaciji, tamo se znalo samo za dvojicu jugoslovenskih disidenata: Đilasa i mene. Đilas je bio član Politbiroa, autor je "Nove klase", prevedene na 40 jezika, a ja sam dovođen u vezu sa SSSR-om. Da nije bilo toga, baš ih briga što sam držan u zatvoru. Recimo, general Grigorijenko postao je disident u vreme Brežnjeva i američka štampa mu je svakodnevno posvećivala ogromnu pažnju. Za generala Tuđmana, osuđenog ovde, ni reči. Zašto disident, pa Jugoslavija je slobodna zemlja!
       Upravo u vreme mog dolaska, na Kolumbija univerzitetu umro je neki profesor koji je predavao modernu rusku književnost. I direktor univerziteta je predložio: Zašto vi ne biste ovde predavali modernu rusku književnost? Mesec dana kasnije na sastanku nastavničkog veća profesori predlažu da ja dođem na mesto umrlog profesora i većina se slaže. Onda ustaje jedan profesor, kasnije šef Katedre za rusistiku, i kaže: Drage kolege, znam da je Mihajlov stručan, ali ne zaboravite da je on jedan od vodećih komunističkih disidenata. Imali smo već slučaj Kisindžera i Bžežinskog, koji su posle rada u vladi želeli da se vrate profesuri. Znate da su studenti pravili užasne demonstracije zbog toga i nismo ih vratili. Ovde nam ne trebaju disidenti antikomunisti i još jedne onakve demonstracije!
       I oborio je moj prijem na Kolumbija univerzitetu. Tako da mi je to strašno smetalo u profesorskoj karijeri, disident pa još jugoslovenski!
       Prvih sedam godina predavao sam kao gostujući profesor na raznim univerzitetima. Godinu-dve ovde, pa tamo, dojadilo mi je to seljakanje. A neće da me zaposle za stalno, iz političkih razloga. Da te prime na nekoliko godina, kako da ne i to u najvećem profesorskom rangu, sa nekoliko predavanja nedeljno i maksimalnom platom. Ne mogu kao običan emigrant da govorim o svom hlebu tamo, jer kad sam došao, imao sam ogroman publicitet. Senatori su organizovali ručkove u moju čast, dodeljivali mi razne nagrade. Uprkos tome, nije bilo lako, menja se sopstveni svet, menja se jezik.
       Došao sam početkom juna, već u septembru imao sam organizovanu četrdesetodnevnu turneju po državama SAD, sa standardnom lekcijom: Jugoslavija juče, danas, sutra. Snimili su na magnetofonskoj traci kako treba da izgovaram to na engleskom i ja sam ponavljao kao majmun. Zbilja je bilo jezivo i naporno. Ujutro te iz hotela voze na aerodrom, ideš u susednu državu, tamo te dočekuju profesori univerziteta, vode na ručak, pa daješ intervju lokalnim medijima, uveče predavanje, zatim obično sledi parti kod nekog profesora, pa nazad u hotel. A sve vreme si napet, ne znaš jezik, bojiš se da ne pričaš gluposti. I gotovo ništa nisam video na tom putovanju. Aerodromi, hoteli i univerziteti u Americi apsolutno su isti. Morate kolima da putujete da biste nešto videli. To prvo iskustvo bilo mi je prilično mučno.
      
       KAD UDBA PRATI:U martu 1980. posećuju me dvojica agenata FBI-ja i saopštavaju mi da po njihovom saznanju jugoslovenska tajna policija priprema moje ubistvo. Tih godina Udba je likvidirala oko 40 političkih emigranata, među njima urednike i korespondente emigrantskih časopisa i novina, pokušavajući da spreči širenje emigrantske štampe među jugoslovenskim gastarbajterima. U Čikagu su ubili urednika nedeljnika "Sloboda", dva meseca kasnije i njegovog zamenika. Najviše su ubijali po Nemačkoj i Švedskoj.
       Zbog toga što nemate diplomatski status, kažu, ne možemo da vam damo punu zaštitu. Ali, ako želite, daćemo vam dozvolu za nošenje oružja! Odbio sam dozvolu, naravno da me neće izazvati na dvoboj, nego će mi pucati u leđa na nekom parkingu! Kasnije sam žalio što sam odbio tu ponudu, događa se da vam neko priđe s nožem - daj 20 dolara! Dakle, uzeo sam brojeve telefona koje su mi dali i stao da razmišljam šta mi je činiti. Telefonirao sam dvojici poznanika u "Njujork tajmsu" i 24. marta 1980. u njemu se pojavila reportaža o jugoslovenskoj emigraciji u SAD. U antrfileu teksta data je informacija: U krugovima jugoslovenske emigracije u Vašingtonu, saznajemo da je FBI upozorio Mihajla Mihajlova da Titova tajna služba priprema njegovu likvidaciju! Ko posle toga sme da vas ubije, to je veliki skandal! Kada sam putovao po Evropi, Udba me je uredno pratila. Stalno vidite dve iste face, koje su vam za leđima. U Londonu, Hamburgu, Vizbadenu... Jednom se dogodilo da sam prvi ušao u avion i sagao se na sedištu da namestim torbu. Ta dvojica nisu me videli, seli su na sedišta ispred i počeli da se došaptavaju na srpskom. Kad sam ustao, zanemeli su.
       Nisam osećao mržnju prema Titu, ne verujem da je on to osećao prema meni. Najveću mržnju prema njemu video sam kod ibeovaca, verovatno zato što im je zagorčao i upropastio živote. Jasno je da ne bi bilo Golog otoka da nije bilo njegovih uputstava. Verovatno je izgovorio rečenicu: Ubijte boga u njima, slomite ih! I njegovi drugovi su se postarali da to bude učinjeno. Zaista, ja nisam imao takvu vrstu animoziteta prema Titu. Godine 1975. u vreme kada sam u zatvoru štrajkovao glađu, akademik Saharov predložio me je za Nobelovu nagradu za mir koju ju je primio godinu dana ranije. Nisam je dobio, ali je to verovatno zabrinulo Tita, koji je činio sve ne bi li je on dobio. Kada sam otišao u SAD, posetili su me ljudi iz Komiteta za dodelu Nobelove nagrade. Imali su ideju da se nagrada dodeli i Titu i meni. Bila bi to komedija kao u Bulgakovljevim burleskama.
      
       TOMATO-POTETO, KOMUNIZAM U AMERICI: Tih godina je i Lešek Kolakovski došao u SAD, 1978. zajedno smo nastupali na Socijaldemokratskoj konferenciji u Njujorku. Živeo je u Čikagu; mislim da pola godine provodi tamo, pola na Oksfordu u Engleskoj. Viđali smo se na kojekakvim konferencijama, ideološki smo veoma bliski. Sada ima 90 godina i moguće je da još predaje.
       U Vašingtonu živi mnogo ruskih pisaca; recimo, Vasilij Aksjonov, mada i on provodi pola godine u Moskvi. Sa Vladimirom Vojnovičem viđao sam se svako leto u Baltimoru, gde je predavao na jednom koledžu. Zanimljivo, rođeni smo istog datuma, iste godine. U njegovoj knjizi "Vojnik Čonkin" postoji lik seoskog "mičurinovca", koji pokušava da proizvede neobičnu biljku - krompir i paradajz ujedno. U Vašingtonu postoji hiljadu kompanija, koje se bave prodajom cveća, šalju besplatne kataloge ukrasnog bilja. Slučajno naletim na biljku tomato-poteto! Zaista, dole raste krompir, gore paradajz, za toliko i toliko dolara možete dobiti seme. Naručim to i poklonim Vojnoviču za rođendan s objašnjenjem: Eto, vidiš, ovde je pravi komunizam, uspeva im tomato-poteto! Bio je zaprepašćen jer je mislio da je to samo njemu palo na pamet.
      
       PISMA PRINCA ČARLSA:Prvo izdanje moje knjige "Podzemni zapisi" bilo je u Engleskoj. Neko ju je poturio princu Čarlsu, pročitao je i oduševio se. Govorio je o njoj u Londonskom pres-klubu, o čemu se u "Tajmsu" pojavio izveštaj. Naravno, bilo mi je drago da me neko citira. U to vreme bio sam profesor na Institutu Virdžinija u Šarlotvilu, napisao sam mu pismo: Drago mi je da ste shvatili osnovnu misao moje knjige... Započeli smo prepisku koja je trajala nekoliko godina. Poslao mi je dvadesetak ručno pisanih pisama, jedno je dugo sedam strana. Pozvao me je da u prvoj prilici dođem kod njega. I u pauzi jedne konferencije u Londonu 1983. bio sam njegov gost u Kensington palati. Sedeli smo u njegovoj biblioteci od tri do pet po podne. Zapanjilo me je to da me nije ponudio ni čašom vode. Posle sam to pričao Englezima, kažu: Pa, bilo je prerano za čaj.
       Čarls je pomalo iskompleksiran jer nema zvanično obrazovanje, nije pohađao univerzitet. Zamolio me je da mu dam instrukcije koje knjige da čita. Kasnije sam predavao u Glazgovu, sreli smo se još nekoliko puta. Poslednji put sam zakasnio nepristojnih pola sata. Naime, u metrou postoje dve stanice Kensington, ja sam izašao na pogrešnoj i nisam mogao da nađem slobodan taksi. Valjda mu se to nije dopalo, prestao je da mi se javlja. Nekoliko puta bio sam u iskušenju da prodam ta njegova pisma ali, ako postane kralj (ili ga ubije IRA), biće neuporedivo skuplja.
      
       SPOR SA SLOBODNOM EVROPOM:Džordž Urban bio je direktor Radija Slobodna Evropa i ponudio mi je novootvoreno mesto analitičara za ideološke i intelektualne probleme celog komunističkog bloka. Bilo je odlično plaćeno, mogao sam da radim bez mešanja spolja i prihvatio sam ga ne znajući kako je ustrojen njen program. Tamo je sve isparcelisano prema državama; ako si u Mađarskoj sekciji, ne smeš da se mešaš u Rumunsku... Ne možete da zamislite koliko je to birokratizovana ustanova. Došao sam u Minhen, ništa ne shvatajući. Usledilo je nekoliko sukoba, pa su me prebacili u Vašington gde je centrala Slobodne Evrope. Tamo sam normalno radio devet godina, sve dok ovde nisam učestvovao na izborima '92.
       Vesna Pešić me je stavila na listu Građanskog saveza. Naravno, ništa nismo dobili. Ja nisam učestvovao u kampanji, samo sam došao na dan izbora. Neko je tamo doznao da sam bio kandidat na izborima i puf - izbačen sam sa Radija. Po internim pravilima, zaposleni na Radiju Slobodna Evropa, ne smeju da se bave politikom. Ali, tu postoji jedna začkoljica: u onim državama na čijim programima zaposleni rade! Program Slobodne Evrope emitovan je za sve istočnoevropske zemlje osim za SFRJ, zbog Tita. Čak ni za Albaniju zbog Kosova, odnosno Tita. Tek '94. Radio Slobodna Evropa počeo je da emituje program za Jugoslaviju. Prema tome, nisam narušio zakon.
       Rekli su: da, ali uzevši u obzir karakter kratkih talasa, to svako u Jugoslaviji može da sluša! Sudio sam se sa njima, nažalost, nisam dobio odštetu od milion dolara, kako se ovde priča. Dobio sam 80 hiljada dolara, ali kad su odbili porez, ostao je iznos koji bih inače dobio za te dve godine koliko nisam radio. Još dve godine ostao sam tamo, s natezanjem. Onda mi je dosadilo, pa sam otišao u prevremenu penziju, od '94. sam penzioner Radija Slobodna Evropa.
       Prešao sam da radim u Institut za međunarodne odnose u Vašingtonu, zovu ga "parkiralište" za službenike iz administracije. Oni koji se bave spoljnim poslovima, pa izlete odatle s prvim izborima u Institutu se održe nekoliko godina, kasnije ih vrate ili ne vrate u administraciju. Tu sam radio od '94. i još sam s njima u vezi.
      
       REZIME:Decenijama je pozdrav ruskih disidenata glasio: Za našu beznadežnu stvar! Svi su verovali da je komunizam u SSSR-u, utemeljen za vekove, jedino je Solženjicin tvrdio: Pašće oni pre moje smrti! Komunizam je bio loša ideja a ja sam optimista, nemoguće je da se neće pojaviti neka dobra ideja. Globalizam nije formulisan ideološki, već ekonomski. To je, po sebi važno, ali ne previše. Da ne govorimo o tome da za mnoge narode, globalna politika može biti pogrešna. Ljudi moraju da vide perspektivu a da li je to globalizam, međunarodna trgovina, ekonomija? Dobro, to su lepe stvari, ali kakve veze ti imaš s tim? I tu je Marks bio u pravu: Svaki čovek mora da bude povezan s idejom, u suprotnom, ona nema vrednost. I ne samo Marks, cela ruska filozofija govori o tome. Sve dok nema čoveka u središtu, možeš da kažeš: Mene se to ne tiče, baš me briga za svetsku ekonomiju!
       Ovdašnja politika nije po mom ukusu da bih se uključivao u nju. Kao kad imate zubobolju, momentalno se sve svodi na politiku. Bilo koje pitanje svodi se na Đinđića i Koštunicu. Kad živiš u Beogradu, imaš utisak da je celi svet koncentrisan na Jugoslaviju, na balkanska pitanja. Onda se čini neobičnim kad mi iz Vašingtona kažu: Šta je to, ništa se kod vas ne događa?! Ponekad mi, čak, s tim idu na živce.
       Pošteno govoreći, nisam zadovoljan svojim životom. Beskrajno mnogo sam radio, naputovao se, ali ne osećam se baš nešto ispunjenim. Sve je to, takoreći, samo nacrt za život. Da Hruščov nije pao, da me Tito nije napao, moj život bi zasigurno izgledao drugačije. Ili, da sam prećutao kada su me prvi put uhapsili i izbacili s posla - možda bi mi kasnije dozvolili da predajem u gimnaziji. Sad bih verovatno bio profesor u divnom gradu Zadru. Ali, ja to nisam mogao...
      
       (Kraj)
      
      

Rođen je u Ruskoj bolnici u Pančevu, 1934. Otac Nikolaj Mihajlov, agronom i majka Vera Danilova, profesor matematike i fizike, dvadesetih godina napustili su Rusiju i došavši u Jugoslaviju, živeli u Kruševcu, Zrenjaninu, Sarajevu, Novom Sadu. Prijatan i šarmantan, Mihajlo Mihajlov je postdiplomske studije završio u Zagrebu 1961. radom "Dezintegracija ruskog realizma 1890-1917". Doktorska teza "Motivacija ličnosti u romanima Dostojevskog", završena 1964. nikada nije odbranjena. Naime, posle petonedeljnog boravka u Moskvi i Lenjingradu u leto 1964. Mihajlov objavljuje putopisne eseje "Leto moskovsko", koji posle drugog nastavka u beogradskom časopisu "Delo" bivaju prekinuti. Mladom predavaču, slavisti, na Filozofskom fakultetu u Zadru, tako počinje da teče disidentski staž u koji ulazi i ukupno sedam godina robije.        Mihajlo Mihajlov nije bio disident iz komunističkog pokreta, otpadnik Partije ili čovek iz strukture vlasti stradao u čistkama, kakva je bila većina progonjenih u vreme Titovog režima. Smelim intelektualnim otporom komunističkom totalitarizmu, bio je bliži onoj pravoj disidentskoj opciji tada u zemljama istočne Evrope. Na izvestan način ostao je u senci Đilasa, na koga je bila usmerena pažnja svetske javnosti. Razmišljanja i javno držanje Mihajla Mihajlova između 1965. i 1978. svakako zaslužuju ozbiljno upoznavanje, jer je to važno za noviju istoriju i rekapitulaciju 20. veka. Prilog tome je i ovaj NIN-ov intervju.

      
      

Glas Amerike Moja sestra Maša američka državljanka, bila je na postdiplomskim studijama i udala se tamo. Radio Glas Amerike je raspisao konkurs za prijem spikera, a budući da je godinama radila kao profesionalni spiker u Radio Novom Sadu, bila je odmah primljena. Međutim, posle tri meseca probnog rada dobila je otkaz, bez objašnjenja. Nekoliko godina kasnije jedan moj američki poznanik dao mi je kopiju dokumenta iz američke ambasade u Beogradu. To je pismo obaveštajnog oficira koji se obraća direktno Glasu Amerike. Kaže: "Mi razumemo vašu potrebu za dobrim spikerima, ali poznato je da je dotična gospođa prevela knjigu Mihajla Mihajlova i da je sestra istog. S obzirom na to da je predsednik Tito nedavno ponovo napao Mihajlova u vezi s kongresom Sindikata, ne bismo želeli da njeno angažovanje u Glasu Amerike bude problem u odnosima sa Jugoslavijom." U to vreme, 1968, ja sedim u požarevačkom zatvoru zbog članaka objavljenih u Americi.