Nisu vas slagali oni koji su vam rekli da posle rušenja Svetskog trgovinskog centra i paljevine Pentagona ništa više neće biti kao pre. Geopolitička slika sveta se već radikalno promenila, samo što oni koji stoje iza promena ne žure da javnosti obznane tektonsku prirodu pomeranja, već čekaju da se tlo najpre malo samo od sebe slegne

      Jugoslavija je daleko i od centralne Azije i od kaspijske nafte, ali to ne znači da je neće dotaći novi "novi svetski poredak", ako ništa drugo a ono kroz preokret u rusko-američkim odnosima. Ruski predsednik Vladimir Putin dao je odlučan pristanak Amerikancima da "u ratu protiv terorizma", odnosno pri napadu na Avganistan, koriste bivše sovjetske baze u centralnoazijskim republikama kao što su Tadžikistan i Uzbekistan. Samo nekoliko dana pre te epohalne odluke, njegov ministar odbrane javno je rekao da je tako nešto "nezamislivo". Putin je otišao i korak dalje saopštavajući da Rusija razmišlja i o tome da se i sama uključi u bitku, zavisno od toga kako se budu razvijali odnosi sa Zapadom. (Nemačkim novinarima u Berlinu na prilično sugestivan način je rekao: Niko nam to još nije tražio. Ne možemo mi biti veći katolici od pape...)
      
       Rusija na Zapadu
       Moskovskog dopisnika "Njujork tajmsa" ovo je dovelo u pomalo egzaltirano raspoloženje u kojem je javio da "nije preterano reći da su zbivanja od 11. septembra možda proizvela ono što nije pošlo za rukom ni Petru Velikom, ni Katarini Velikoj, ni Borisu Jeljcinu: Rusiju čvrsto ukotvljenu na Zapadu, prvi put u proteklih hiljadu godina. Rušeći predstavu o jedinstvenoj američkoj velesili koja može sama da izgradi globalnu stabilnost i prosperitet, ti događaji su možda otklonili najveću prepreku konačnoj integraciji Rusije sa Zapadom." Pridružio mu se američki ekspert za Rusiju, istoričar Robert Legvold sa Kolumbija univerziteta, koji, doduše, kaže da "ne želi da preteruje ni da poetizuje", ali dodaje da je "ovo prvi put od 7. decembra 1941. godine da SAD i Rusija potencijalno imaju zajedničkog neprijatelja, što nam omogućava da zbijemo redove i da prenebregnemo ono što nas deli. Onda su delile veoma bitne stvari, i naš odnos nije mogao da prevaziđe te razlike. Ovo je možda prvi put da imamo ono što bi se moglo nazvati transcendentnim zajedničkim neprijateljem."
       Njegov ruski kolega Dimitri Trenin, koji je upravo objavio knjigu "Kraj Evroazije" u kojoj važe izglede da se Rusija okrene Zapadu, poredi današnju poziciju Rusije s onom u kojoj se Velika Britanija našla posle Drugog svetskog rata. Ni Britanci nisu odmah shvatili da više nisu imperija i da bez američke pomoći ne mogu da vode globalnu politiku. "Ovo je bogomdana situacija u kojoj bi Rusi mogli da se okrenu Zapadu po jednom pitanju o kojem Zapad, Rusija i Kina u osnovi imaju isti stav." Po Treninu, Rusi bi mogli biti važan, makar ne i ravnopravan partner u jednoj zapadnoj alijansi koja bi se protezala od Vankuvera do Vladivostoka.
       Recimo da ovi eksperti preteruju i da im se snilo ono što im je milo. Sa dosta sigurnosti se, međutim, da zaključiti da je u Americi, prvi put posle pada Berlinskog zida, ubedljiv poraz pretrpela škola mišljenja Zbignjeva Bžežinskog po kojoj je za Ameriku najvažnije da se postara da Rusija ostane slaba i siromašna kako joj se više nikad ne bi vratili imperijalni apetiti za koje je Amerika večito sumnjiči. Hladnoratovski način mišljenja je istovremeno i definitivno poražen, i u novom vidu iznova rođen. Amerikanci su se uverili da ima i gorih stvari od ruskih "imperijalnih ambicija", pogotovo u situaciji u kojoj Ruse i Amerikance ne razdvaja dubok ideološki jaz o pitanju kako "urediti" ljudsku rasu; istovremeno su se vratili principu iz vremena hladnog rata: "Ili ste sa nama, ili protiv nas: trećeg nema." Neprijatelj je, dabome, novi, ali je princip stari.
      
       Američki cilj
       U primeni principa, međutim, Amerikanci će morati da budu bar isto toliko selektivni kao i u stara loša hladnoratovska vremena. Posle pada Berlinskog zida američka spoljna politika u ekspanziji svog uticaja po svetu služila se retorikom širenja demokratije i zaštite ljudskih prava.
       Čitavi kontinenti i sijaset nacija bili su sumnjičavi prema toj retorici, koja im je delovala kao smokvin list za daleko prizemnije američke ambicije. Posle 11.septembra Amerikanci se opredeljuju za izgradnju velike "antiterorističke koalicije" koja donosi revolucionarne promene u njihovoj spoljnoj politici, i to ne samo na retoričkom planu. Ne radi se samo o tome da su bivše sovjetske republike koje se graniče s Avganistanom, i od kojih svaka ima glavobolje sa svojim "protalibanima", sada sve odreda dragocene saveznice, iako im je Stejt department još u julu ove godine pretio uskraćivanjem pomoći zbog autokratskog načina vladanja. Stari spoljnopolitički prioriteti uzmiču pred zahtevima nove politike, bilo da se radi o ljudskim pravima Kineza (čak je i Kina danas spremna da prihvati ideju ograničenih američkih oružanih napada u neposrednom komšiluku, i rado gleda na mogućnost novog početka sa Bušovom administracijom, i sama zaplašena sopstvenim muslimanskim separatizmom u provinciji Ksinjang) ili o nuklearnom kišobranu (u Bušovoj administraciji niko ga više ne pominje jer smeta savezništvu sa Rusijom).
       Američki cilj danas je takva alijansa velikih sila kakva nije viđena od sredine 19.veka, kad su se povezivali režimi uplašeni revolucijom umesto verskim fanatizmom. Ta alijansa povezaće Ameriku, Rusiju, Kinu, Indiju, NATO, Japan i još niz država. Amerikanci će morati da prave ustupke i neće moći očekivati da se ova alijansa zajedno bori samo protiv "antiameričkih" terorista. Američki predsednik Džordž Buš veoma je energično saopštio da će "svaka nacija koja nastavi da pruža utočište teroristima biti smatrana neprijateljskom nacijom". Tada je već bilo očigledno da je Osama bin Laden lukavo našao utočište za ogranke svoje Al Kaede širom zapadnog sveta, u Nemačkoj, Engleskoj i Americi, pa bi po toj logici Zapad morao da kaže "neprijatelj, to smo mi". No, još je važnije to što Pakistan, jedna od ključnih država saveznica, pruža, primera radi, utočište teroristima koji su samo prošle sedmice pobili više od trideset ljudi u skupštini u Srinagaru, u Kašmiru. Rusi su se "ugradili" u koaliciju tako što su čečenske pobunjenike proglasili islamskim fanaticima, mada su ovi u američkom političkom rečniku doskora smatrani borcima pokreta za nacionalno oslobođenje Čečenije. Pakistan pak nije bio u prilici da ostane po strani u odnosu na "antiterorističku koaliciju" budući da se njoj oduševljeno odmah pridružila njegova ljuta neprijateljica Indija - nezamislivo bi i pogibeljno bilo za Pakistan da ostane izolovan u takvoj konstelaciji snaga.
       To nije sve što se promenilo u američkoj spoljnoj politici. Promenila se i Amerika, ne samo po tome što ova generacija Amerikanaca prvi put zna za strah, i što je u tom strahu spremna da se u korist veće mere bezbednosti odrekne dela svojih građanskih sloboda. Promenio se i način na koji se spoljna politika uvrđuje u Vašingtonu.
      
       Sitnice
       Na delu je, tvrdi "Vašington post", renacionalizacija spoljnih poslova. Reč je o tome da je u Americi posle hladnog rata spoljna politika smatrana luksuzom a ne nužnošću: interesovanje javnosti je opalo, a javni poslovi u ovom domenu prepušteni su spoljnopolitičkoj eliti, pojedincima i interesnim grupama. Srbija je to na svojoj koži osetila: u Vašingtonu su dva senatora, Patrik Lejhi i Mič Mekonel, uslovljavala svaki dolar pomoći Beogradu sve novim i novim uslovima koji su im padali na pamet. Lejhi i Mekonel razvili su simpatije prema Milu Đukanoviću i vodili računa o tome da Đukanović dobije lavovski deo pomoći namenjen Jugoslaviji, nesrazmerno broju stanovnika.
       Nisu, takođe, dozvoljavali da "sitnice" o Đukanovićevim sumnjivim poslovnim vezama os- tave bilo kakvog traga na darežljivost SAD prema predsed- niku Crne Gore. Njih dvojica su se protekle nedelje usprotivili nameri Bušove admi- nistracije da usvoji zakone koji bi suspendovali gotovo sve sankcije i druge restrikcije vezane za američku vojnu i finansijsku pomoć drugim državama u zamenu za antiterorističke mere tih država. Malo se zna o tome da je više od pola svih sankcija protiv drugih zemalja, što su ih Sjedinjene Države uvele od Prvog svetskog rata naovamo, zapravo uvedene u periodu između 1993. i 1998.godine. U vreme kad spoljna politika nije bila "biti ili ne biti" za zemlju, u taj posao umešali su se ideološki misionari svih boja. "Vašington post" kaže kako su, na primer, politiku prema Sudanu u šahu držali kongresmeni, nekolicina njih, koji su se udvarali hrišćanskim fundamentalistima (hrišćanskim konzervativcima, kako bi to Amerikanci rekli). Zemlje širom sveta postajale su predmet, ili žrtva, ne američke politike, već katkad politike samo jednog Amerikanca.
       Promenio se i NATO. Vašington, koji neprekidno traga za novim upotrebnim vrednostima najuspešnije vojne alijanse u istoriji, NATO, našao je Severnoatlantskom savezu novu namenu, antiterorističku. Ostalih 18 članica ovom se opiralo 1999.godine na proslavi pedesetogodišnjice u Vašingtonu, ali posle pada kula Svetskog trgovinskog centra, prošlo je glatko. Amerikanci su sa unilateralizma čvrsto prešli na sasradnju sa drugim državama, svaki čas se okreću Ujedinjenim nacijama, kojima su u znak novog duha u odnosima platili i dugove...
       Na potezu od Indijskog okeana do Crvenog mora Amerikanci su za proteklih nekoliko sedmica rasporedili blizu 30 hiljada vojnika, više od tri stotine ratnih aviona i barem dva tuceta ratnih brodova. To se svako veče vidi na malim ekranima. Ove druge promene se manje vide, ali su dalekosežnije.
      
       LjILjANA SMAJLOVIĆ