Bez obzira na to koliko se Rusija direktno već angažuje u tekućim akcijama i koliko će se uključiti u buduće akcije antiterorističke koalicije, van svake je sumnje da je uspostavljeno novo savezništvo Vašingtona i Moskve. I da je tek to stvarni kraj njihovog hladnog rata

      (Specijalno za NIN)
      
       Kremlj i Rusija, država i građani, različito su u prvi mah reagovali na američku tragediju. Predsednik Vladimir Putin je bez oklevanja, neposredno posle udara u Njujorku i Vašingtonu, među prvim svetskim državnicima izrazio saučešće predsedniku Džordžu Bušu i kategorički osudio teroriste, ponudio pomoć i stavio do znanja da je Moskva spremna da Sjedinjenim Državama dostavi obaveštajne podatke. Uporedo s tim, Moskva je ostala rezervisana prema najavi masovnih udara na terorističke baze, u prvom redu u Avganistanu, i - posle svakojakih špekulacija - isključila mogućnost da i njene snage učestvuju u eventualnoj operaciji. Na drugoj strani, ako je suditi po Moskovljanima, Rusija se manje interesovala za američke planove odmazde, a mnogo više se tih dana pitala šta je čeka. Ako je tako nešto moglo da se dogodi Americi, šta bi tek nju moglo da zadesi!
       Tokom dve godine posle noćnih eksplozija u njenim stambenim četvrtima, moglo bi se reći da je ruska prestonica naučila da živi u senci terorizma. Ljudi su navikli na stalne kontrole na ulicama, a povremene vesti o otkrivenom podmetnutom eksplozivu više nikoga nisu posebno uzbuđivale. Sada je sve odjedanput postalo ponovo strašno, a ozbiljne i bulevarske novine utrkivale su se najavljujući novi veliki rat: drugi avganistanski, treći svetski, novi čečenski. Tri četvrtine stanovnika Moskve je u jednoj anketi priznalo da strahuje da bi i njihov grad mogao biti žrtva napada sličnih onima na SAD, 11. septembra.
      
       Otvorena vrata
       U međuvremenu, kao što se slegla prašina iznad ruševina Svetskog trgovinskog centra na Menhetnu i utihnula atmosfera u samoj Americi i halabuka nastala posle objave "rata do istrebljenja" protiv Osame bin Ladena i drugih terorista svih boja, smirila se i Moskva. Ali, ni pune tri nedelje posle inicijalnog događaja, još nije potpuno jasno dokle će Rusija ići u podršci američkom sveopštem "ratu protiv terora". U svakom slučaju, iako obe strane deluju u rukavicama, ruska podrška se neće iscrpsti dostavljanjem obaveštajnih podataka i otvaranjem vazdušnog prostora za "humanitarne operacije prema Avganistanu".
       Ni to, međutim, nije malo, ni s ruske strane, još manje za američku. Moskva, u odmeravanju dokle može da pruži ruku saradnje Americi, mora da vodi računa o tome da bi se eventualne operacije većih razmera u Avganistanu odrazile i na Rusiju. Ne samo zbog toga što bi neminovno uzdrmale čitavu srednju Aziju, u kojoj ona po pravu nekadašnje velesile, a sada velikog suseda i saveznika triju zemalja regiona koje se graniče sa Avganistanom, ima posebne interese, već i zbog sebe same, jer je godinama već suočena sa, istina još podzemnim, ali realnim radikalizmom muslimanskih nacionalnih manjina. Rusija je, međutim, isto kao i SAD, otvoren protivnik talibanskog režima (ali je to postala mnogo pre nego Amerikanci, koje je preorijentisala tek nova situacija, pošto su i sami postali žrtve). Talibani su za Moskvu ne samo "poluga svetskog terorizma", već i direktna pretnja bezbednosti Rusije. Moskva je prošle godine čak zapretila da će preduzeti preventivne udare na logore za obuku u Avganistanu.
       Zato prestonički liberalni listovi požuruju Kremlj da skine rukavice i čvrsto stegne ruku Bele kuće, sugerišući da je američka rešenost da ratuje protiv terorizma dobra prilika koju Rusija treba da iskoristi. "Ofanziva na ekstremizam" - podstiče list "Izvestija" - danas je mogućna posredstvom Amerikanaca i "što se Rusija ranije navikne na novu situaciju, tim će veću korist imati i napraviti manje grešaka čije će se posledice osećati desetinama godina". Ne jedan komentator je upozorio vlast i predsednika Putina da Rusija, ukoliko ostane "izvan glavnog toka događaja", rizikuje opštu izolaciju, a u krajnjem slučaju i "delimičan gubitak pozicija u svetu".
       "Izvestija" i ostali možda kucaju na otvorena vrata, jer iz svega što se kasnije događalo, proizlazi da će rusko-američka saradnja biti mnogo tešnja nego što bi se moglo zaključiti iz zvaničnih izjava. Prvi korak je Moskva već načinila kad je najavila, i počela da sprovodi, nameru da podrži avganistansku opoziciju koju su talibani potisnuli na krajnji severoistok Avganistana. Oružje i borbena tehnika već su upućeni, a zauzvrat se predsednik Rabani saglasio da Amerikanci koriste aerodrom Bagram. Ne manje značajna za operacije antiterorističke koalicije na teritoriji Avganistana je pozicija koju će zauzeti Tadžikistan, Turkmenija i Uzbekistan, na čiju je teritoriju već sleteo jedan "herkules" (vojni transporter C-300). Načelnik ruskog Generalštaba se prošle nedelje, u Dušanbeu (Tadžikistan) sastao sa komandantom vojnih snaga "Severne alijanse", antitalibanske opozicije, Muhamadom Fahumom, u trenutku kad se predsednik Putin u Sočiju savetovao sa svojim "ministrima sile" i telefonski konsultovao sa predsednicima triju srednjoazijskih republika.
      
       "Drugi front"
       Rusija je, u stvari, već otvorila "drugi front" protiv talibana samim tim što je pojačala svoje vojno prisustvo u Tadžikistanu, na granici sa Avganistanom, koju od raspada SSSR-a drži njena 201. divizija. Njen novi sastav dostiže 20 000 vojnika. Prvobitno odbijanje ruske vojne vrhuške da američke jedinice uspostave nešto kao mostobran u nekoj od bivših sovjetskih republika koje se graniče sa Avganistanom, praktično je zaboravljeno, iako je ostala rezerva da će "Amerikanci, kad se jednom ugnezde, dugo ostati". Što se sopstvene teritorije tiče, Rusija ne odstupa. Jedino što je spremna da pruži Amerikancima, to su vazdušni koridori, a šta će se sve prebacivati "humanitarnim letovima", biće stvar dogovora u koji javnost neće biti upućena.
       Neki dogovori su već postignuti, tokom susreta jednog od zamenika šefa Stejt departmenta Džona Boltona sa pomoćnikom ruskog ministra inostranih poslova Georgijem Mamedovom, prošle subote u Moskvi. Uzgred, Bolton je pre toga posetio Uzbekistan. Bolton i Mamedov su, prema ruskom kominikeu, razgovarali o antiterorističkoj koaliciji i strategijskoj odbrani, uključujući "novu arhitekturu rusko-američkih strategijskih odnosa", čije je obrise predsednik Putin ponudio Bušu, preko svog šefa diplomatije Igora Ivanova. Očigledno je da se u tome krije pravi sadržaj Putinove izjave da su mogućni i "dalji i dublji oblici saradnje" Rusije sa članicama antiterorističke koalicije, odnosno da će - kako je rekao ruski lider - "dubina i karakter te saradnje direktno zavisiti od ukupnog nivoa naših odnosa sa tim zemljama (naravno, pre svih, Moskve i Vašingtona) i od uzajamnog razumevanja u oblasti borbe protiv međunarodnog terorizma".
       Formulacija je komotna, ali je i dovoljno precizna da se shvati šta Rusija poručuje, iako se ime Čečenije ne može sastaviti iz reči koje je Putin iskoristio za svoj predlog Vašingtonu. Ako do 11. septembra i nisu hteli da znaju da u terorizam spadaju i akcije koje njih ne pogađaju, odnosno da im je u gledanju na terorizam prvostepeno bilo da protivakcije pogađaju njihove predstave o "opšteprihvaćenim vrednostima", Amerikanci su tog kobnog dana morali, makar sebi, da priznaju da su "njihovi" teroristi, koji su otetim avionima naleteli na blizance Svetskog trgovinskog centra i Pentagon, istog soja kao i "ruski" i "balkanski", kao oni koji su udarili na Čečeniju, na Kosovo ili Makedoniju. Razlike ima, naravno, ali je stil isti - na Kavkazu, na Balkanu, na novom kontinentu - mučki udarac u leđa.
      
       Uklonjene fasade
       Čečenija je ruska rak-rana. Amerikanci to znaju, ne od juče. Može se reći da su Rusiji gledali kroz prste i tokom Jeljcinovog, izgubljenog, rata (1994-95) i potom tokom drugog, Putinovog rata, pet godina kasnije, ali su, svejedno, kao i ostali iz zapadnog bloka, povremeno "vadili dušu" Kremlju. Zbog "prekomerne primene vojne sile" i kršenja ljudskih prava. Stradalo je mnogo nedužnih ljudi, i Rusa i Čečena, kao i Albanaca i Srba na Kosovu, mnogo više nego što je broj žrtava u otetim američkim avionima, u najvišim zdanjima na Menhetnu i pogođenom krilu Pentagona zajedno. Ali su tek posle toga Amerikanci prihvatili da je uzrok na sve tri strane Zemljine kugle isti.
       Nije potpuno jasno kakav će sada biti njihov javni stav, kao što nije potpuno jasno kakav će biti stav Rusije prema još neznanim američkim akcijama čiji je cilj da dođu glave terorističkoj aždaji, ali je jasno da dosadašnje tutorstvo više nije na snazi. Posle Putinovog ultimatuma, ili predloga - kako to Moskva više voli da naziva - da čečenski teroristi polože oružje i "uspostave kontakt s federalnim vlastima", nastupio je preokret. Do 11. septembra se nije moglo zamisliti da bi se iko iz vrhuške čečenske militantne grupacije odazvao, a sada su požurili da uspostave taj kontakt, jer su i sami "zainteresovani za dijalog i mir". U međuvremenu je usledio signal iz Vašingtona da moraju da prekinu sve veze sa grupacijama Osame bin Ladena. Čečeni su kao posrednika za pregovore izabrali gruzijskog predsednika Eduarda Ševardnadzea, što će Moskva verovatno prihvatiti, ali je značajno da su time odustali od ranijeg ultimatuma da u njihovim pregovorima s Rusima mora da posreduje "međunarodna zajednica" u liku SAD. Ta promena potvrđuje da je poruka koju su primili od SAD dobro shvaćena - da danas više ne važi ono što je važilo juče, da pokroviteljstvo prestaje bez obzira ne ljudska prava i prekomernu upotrebu vojne sile. To će, izgleda, važiti i za slične snage na Kosovu i u Makedoniji, ako je tačno da je komandant Kfora Torsten Skijaker izjavio da "niko više neće tolerisati ekstremiste kao ljude koje treba razumeti".
       Niko, dakle, ko je ranije svoj terorizam zaklanjao iza ugroženosti "opšteprihvaćenih vrednosti", ne može da računa na američke stereotipe crno-bele prizme, pa ni Čečeni (čije su predstavnike, kao i "našeg Tačija", poluzvanično primali velikodostojnici Bele kuće i Stejt departmenta). Američki front protiv međunarodnog terorizma, u vidu antiterorističke koalicije, traži da se i pojedini sastavni delovi terorističke koalicije distanciraju i bar postanu neutralni. Kad je reč o Čečeniji, Amerikanci su Rusima izišli ususret. Ali to nije bio neki veliki ustupak s njihove strane, Rusima je za sada dovoljan. Ostalo će zavisiti od razvoja događaja.
       Prošlo je 56 godina od velike izjave ondašnjeg britanskog premijera Vinstona Čerčila u malom američkom Fultonu kojom je okončano angloameričko-sovjetsko savezništvo u Drugom svetskom ratu i kojom je počeo hladni rat Zapada protiv Istoka. Bez obzira na to koliko se Rusija direktno već angažuje u tekućim akcijama i koliko će se uključiti u buduće akcije antiterorističke koalicije, van svake je sumnje da je uspostavljeno novo savezništvo Vašingtona i Moskve. I da je tek to stvarni kraj njihovog hladnog rata.
      
       BRANKO STOŠIĆ
      
      

Terorizam ne zna za granice... "Očigledno je da se nasilje koje se događa u Čečeniji finansira iz inostranstva.        Isti teroristi koji su povezani sa bombaškim napadima na američke ambasade u Africi, imaju svoje baze na Kavkazu. Znamo da Šamil Basajev, tzv. vojni komandant u Čečeniji, dobija pomoć od Osame bin Ladena."        (Izvodi iz članka "Zašto treba da pregovaramo", koji je 14. novembra 1999. godine objavio "Njujork tajms". Autor je Vladimir Putin, tada predsednik ruske vlade i potencijalni naslednik Borisa Jeljcina.)