Boris Podreka, arhitekt, profesor, inostrani član SANU, stanovnik Beča, Venecije i Štutgarta, boravio je ovih dana u rodnom Beogradu

      U okviru manifestacije "Dani bečke arhitekture" priređene sredinom septembra u Beogradu, pored velike izložbe i nekoliko stručnih savetovanja, održano je i veoma uspelo veče na kome je arhitekt Boris Podreka pokazao i komentarisao deo svog obimnog opusa, a potom i dugo razgovarao sa posetiocima. Kad smo poznatog i priznatog graditelja zamolili da nešto kaže za NIN, prihvatio je to sa zadovoljstvom uz komplimente za naš list i uz navođenje jednog neobičnog detalja : "Možda ćete se čuditi, ali uvek sam voleo pomalo žućkastu boju NIN-ovih listova."
       Pored toga što izvrsno govori nekoliko svetskih jezika, Boris Podreka suvereno vlada i našim jezikom što omogućava neposredan i ugodan razgovor. Podatak kojim počinje njegova biografija "Rođen u Beogradu 1940. godine" odmah nameće želju da saznamo kako se to dogodilo da bude rođen u Beogradu, i evo objašnjenja:
       "Moj otac Milovan, Tršćanin, generalštabni oficir i najmlađi major Jugoslovenske vojske, i majka Zora, lepa Mostarka, sreli su se slučajno u Nevesinju, zavoleli, venčali i tako sam se ja 1940. rodio u Beogradu. Aprilski rat je odneo oca u zarobljeništvo, a majka se sa mnom nekako prebacila do Trsta. Otac se posle rata vratio u Trst gde se zatim rodio i moj mlađi brat. Otac, inače veliki ljubitelj knjige", nastavlja svoju životnu priču naš sagovornik, "sredinom pedesetih odlazi u Beč gde ubrzo kupuje najveću bečku kafanu, a nešto kasnije pridružujemo mu se i mi ostali. No, bez obzira na menjanje sredina, u našoj porodici se uvek govorilo srpskim jezikom."
       Posle studija karijera Borisa Podreke se odvijala po dvema profesionalnim linijama - projektovanje i profesura. "Uz redovni pedagoški rad u Beču bio sam gostujući profesor na univerzitetima u Lozani, Parizu, Londonu, Veneciji..., ali se najradije sećam rada na Harvardu. To mi je najomiljenija škola. Ja se pomalo osećam harvardijancem. Nigde nema bolje arhitektonske edukacije od Harvarda! Poslednjih deset godina sam ordinarijus (redovni profesor) u Štutgartu."
       Projektantsku delatnost arhitekte Podreke odlikuje zadivljujuća svestranost: "Radio sam sve vrste objekata i enterijera, angažovao se na raznim urbanističkim zahvatima, projektovao scenografije za film i pozorište, postavljao izložbe, bavio se dizajnom. Rado se krećem, pa se otuda moja dela nalaze u Austriji, Italiji, Francuskoj, Nemačkoj, Češkoj, Sloveniji... Mi - moja žena je iz Minhena i takođe je arhitekt, ćerka je na studijama dizajna, a sin završava gimnaziju - imamo ateljea i stanove u Beču i Veneciji, i atelje u Štutgartu, pa se tako moj život i rad odvijaju u trouglu ova tri grada."
       Poznato nam je angažovanje Borisa Podreke na jednom od najznačajnijih urbanističkih poduhvata u istoriji Beča o čemu nam on sa neskrivenim zadovoljstvom priča: "Oni koji ne poznaju Beč misle da je to grad na Dunavu, a on je zapravo svojim središtem oslonjen na jedan kanal, a prostor oko Dunava bio je zapušten i pun baruština sa leglima komaraca i stalnom pretnjom malarije. Mi se sada našim projektom trudimo da izađemo na obale Dunava, da gradu, da tako kažem, potisnemo muskulaturu prema reci. Posle deset godina napornog rada danas se na tom prostoru vide lepi rezultati. Između ostalog, tu, na obali Dunava, sada se nalazi druga po visini poslovna zgrada u Evropi sa dostignutih 220 metara, koju sam radio sa kolegama Pajhlom i Veberom. Posebno sam zadovoljan što smo tim neboderom dali jedan impresivan znak uzvika u sintaksi Beča. Inače, ja sam u duši najpre urbanist, pa tako čak i kad dizajniram stolicu, vidim je u nekom urbanističkom kontekstu."
       Arhitekt Podreka prati zbivanja na svetskoj arhitektonskoj sceni i lično poznaje skoro sve njene najznačajnije aktere. Pitamo ga kako on vidi savremenu arhitekturu.
       "Zahvaljujući Frenku Geriju, Fosteru i još nekolicini stvaralaca arhitektura je privukla značajnu medijsku pažnju. Ne volim u arhitekturi velike gestove i pre sam za to da arhitektura ne bude nametljiva i da pruža ugodan okvir za život. Pri tome nije mi bliska čista funkcionalnost. Dopada mi se arhitektura koja ima priču. Danas u svetu postoji opasnost, izazvana telematijom, od uniformnosti arhitekture. Mi ne smemo dozvoliti da arhitektura postane esperantno. Treba se izboriti da arhitekt bude dirigent u orkestru, a ne truba ili bubanj."
       Na kraju, bilo je prirodno da zamolimo rođenog Beograđanina za njegove utiske o današnjem Beogradu.
       "Ima veoma dobrih mladih stvaralaca i treba im dati šansu. Samo, moje je mišljenje da se treba kloniti mitova i megalomanije, reprezentativnih opera i sličnih ambicija. Treba se okrenuti suštinskoj arhitekturi prilagođenoj realnim mogućnostima. Inače, pošto u Beogradu imam članove šire familije, povremeno navratim ovamo i održavam kontakte sa mnogim kolegama izmenjujući sa njima misli i iskustva. U moj bečki atelje treba uskoro da dođu dve beogradske studentkinje. Upravo u tom ateljeu, u jednom razgovoru uz kafu sa kolegom Kostom Kostićem, nastala je ideja o priređivanju velike izložbe bečke arhitekture u Beogradu i evo je tu. Jedna izložba mojih radova kruži Evropom i, da nije bilo sankcija protiv kojih sam se, naročito onih u kulturi, žestoko borio, ona bi već ranije došla u Beograd. Nadam se da će, ipak, uskoro biti ovde. Dakle, do viđenja na izložbi."
      
       MILORAD H. JEVTIĆ