NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Let u mestu

Već godinama u Makedoniji nemamo dobre uslove za rad, nemamo nove zgrade. Plate su nam manje od 300 maraka i prinuđeni smo da usput radimo još pedeset drugih poslova

      Sa 26 godina Dejan Lilić važi za ozbiljnog glumca koji igra u šest-sedam predstava po sezoni, u proseku Van scene, na kojoj se kreće s lakoćom i samouverenošću kakva se sreće kod talentovanih umetnika, liči na dečka iz susedstva sa kojim nikad nije dosadno. Dan posle premijere makedonske predstave "Divlje meso" na Bitefu, kojoj je prisustvovala srpska političko-kulturna svita sa premijerom Đinđićem na čelu, nije skrivao zadovoljstvo što je predstava u kojoj glumi jednu od glavnih uloga dobro primljena ("Juče smo se dali!").
       - Bitef je i dalje najveći festival na prostoru prethodne Jugoslavije, možda čak i na Balkanu, i bili smo ponosni kada su nas pozvali. Za razliku od nekih drugih gostovanja, ovde mi je važno kako će publika da nas primi jer igramo pred ljudima koji znaju šta je pozorište.
       Dejan je počeo da se pojavljuje u profesionalnim predstavama na Mladom otvorenom teatru još u toku studija glume. Na četvrtoj godini prvi put je ušao u najnagrađivanije makedonsko pozorište, Dramski teatar Skoplje, u kojem je samo u toj sezoni igrao u šest predstava. Iako su ponude stizale i iz Makedonskog nacionalnog teatra i Bitoljskog narodnog pozorišta (pored Dramskog teatra najznačajnija pozorišna mesta u Makedoniji), postao je član Dramskog teatra, u kojem se poslednjih pedeset godina izvode popularna klasična i moderna dela stranih, ali i najznačajnijih makedonskih autora.
       - Kada sam počinjao, pozorišta u Makedoniji bila su prazna. Sreća je bila napuniti salu. U to vreme, pre četiri godine, u Dramski teatar ušao je talas mladih glumaca. Počeli su da forsiraju i mlade makedonske reditelje i to je privuklo mlađu publiku. U pozorište smo uneli moderniju estetiku i sada su predstave posećene, traži se karta više.
       Mnogi ovdašnji glumci njegove generacije pozavideli bi mu na raznovrsnim ulogama koje je igrao sa velikim uspehom, od Edipa, Kreonta u "Antigona in tehnolend", (prošle godine je gostovala na Belefu), Bila u "The lover", Stefana u "Divljem mesu", Vojdana u "Zemljomeru", do uloga u "Figarovoj ženidbi" i "Kandidu u zemlji čuda" Saše Milenkovskog. Poslednje priznanje, Zlatnu masku, dobio je na ovogodišnjem Ohridskom letu za uloge u "Tetoviranim dušama" i "Maceduan - Odiseja 2001", tročasovnom pozorišnom spektaklu kojim je otvoren festival u renoviranom amfiteatru.
       - U poslednjih godinu dana uglavnom smo postavljali makedonske autore, Gorana Stefanovskog, Venka Andonovskog... Predstave Gorana Stefanovskog, "Divlje meso" i "Tetovirane duše", koje su u našem pozorištu izvođene pre petnaestak, dvadeset godina, podmladili smo i dobili potpuno drugačija, moderna ostvarenja, koja odgovaraju našem vremenu i našoj generaciji.
       Kako su se ratne okolnosti odrazile na pozorišni život?
       - Rat nas je zatekao usred rada na "Tetoviranim dušama". Nastavili smo kao da je sve normalno iako se oko nas pucalo. Posle početne konfuzije, pozorišne sale ponovo su počele da se pune, možda i više nego ranije, uglavnom mlađom publikom.
       "Divlje meso", u režiji Aleksandra Popovskog, radili smo dva, tri meseca pre rata. Predstava je doživela kulminaciju letos na festivalu "Vojdan Černodrinski" u Prilepu, gde je proglašena za najbolju. To je bilo u junu, rat je uveliko počeo. Replike koje su iste kao u originalnom tekstu, zvučale su moćnije i bolnije nego ikad. Prva rečenica počinje sa "Biće rata". Drama koja je napisana pre dvadeset godina pokazala se aktuelnija nego što smo mogli da pretpostavimo. Ne bih voleo da i za dvadeset godina opet bude aktuelna, to bi značilo da se kod nas na Balkanu ništa nije promenilo.
       Drama o propasti porodice Andrejević u predvečerje Drugog svetskog rata viđena je kao paradigma savremenih balkanskih iskušenja - u zatvorenu, primitivnu i siromašnu sredinu prodiru moćni stranci koji na prvi pogled nude izlaz...
       - To je i priča o tome da dok prihvatamo promene, ne smemo izgubiti korene i identitet. Za Andrejeviće, promena je isuviše nagla da bi se prilagodili, Stefanova želja da se otrgne iz siromaštva i po svaku cenu uhvati nešto od tog svetlog i sjajnog, ali pokazuje se okrutnog i perverznog sveta, ishitrena je, i on žrtvuje porodicu da bi potom doživeo veliko razočaranje. To se dešava i sa nama sada, to se dešava i sa Makedonijom.
       Stefana su tumačili kao izraz generacijske želje da se nešto u balkanskoj učmalosti promeni...
       - Njegov lik urezao mi se još od studentskih dana. Na drugoj godini fakulteta radio sam scenu iz ove predstave i tada je Goran Stefanovski bio prisutan. Kao i Aci, koji je predstavu gledao sa 11 godina, i meni je ovaj lik bio veoma važan i u njega sam utkao svoje intimne želje. Ipak, ne slažem se u potpunosti sa Stefanom. Na kraju predstave kaže da mu nedostaju krila da poleti. Odgovor mu daje Mihajlo: "Nauči da letiš. Nikud nećeš poleteti ako letiš u mestu. Ali ako imaš malo strasti i sreće, mesto će poleteti sa tobom." Rešenje je u tome da ovde uradimo nešto što će nam pomoći da živimo bolje.
       Kako izgleda vaš glumački let u Makedoniji?
       - Kao i svi, i ja sam rastrzan između realnih uslova rada i finansijskih potreba u pozorištu. Već godinama u Makedoniji nemamo dobre uslove za rad, nemamo nove zgrade. Plate su nam manje od 300 maraka i prinuđeni smo da usput radimo još pedeset drugih poslova. Ali, ušao sam u mašinu, igram predstavu za predstavom i to me melje. Kad napraviš nekoliko dobrih predstava, uslovi za rad više nisu tako važni. A tendencija da se stvori nešto dobro sve je veća.
      
       ANA OTAŠEVIĆ


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu