Ingrid Dalberg (59) direktor je Kraljevskog nacionalnog pozorišta u Stokholmu, poznatijeg kao Dramaten, gde su pre nje na tom mestu bili Ingmar Bergman i Erland Josefson

      (Specijalno za NIN iz Stokholma)
      
       U Dramatenu su stalno zaposlena tri dramaturga. Oni biraju predstave, ali predloge daju i reditelji, slobodnjaci, jer pozorište nema stalno zaposlenih reditelja. Kada je Ingrid postavljena za šefa, pozorište je bilo u krizi tako da nisu zapošljavali nove glumce. Ove sezone prvi put je primljeno troje mladih ljudi. Po ugovoru, ili po sezoni, najčešći je i najsigurniji način angažovanja glumaca, s akcentom na mladoj generaciji glumaca, zbog mlade publike.
       Direktorka Dramatena nerado govori o ceni pojedinačnih predstava, ali treba znati da je najmanje pet miliona kruna (milion DEM) uloženo u Bergmanovu predstavu "Marija Stjuart" prošle sezone, na velikoj sceni.
       Ukupan broj zaposlenih u pozorištu je 280, od čega je stalno zaposlenih glumaca samo 40. Tome treba dodati i "slobodnjake', pa je broj angažovanih glumaca između 70 i 80 godišnje, što stalno zaposlenih, što po ugovoru. Ostalih 240 zaposlenih odgovorno je za produkciju predstava.
       Naša sagovornica je krajnje skromna, sićušna, bez velikih pretenzija i vidljivih ambicija, izuzetno precizna i odmerena žena. U razgovoru za NIN otkriva:
       "Pre pozorišta, radila sam na televiziji više od 30 godina. Od toga, 12 godina kao šef Drame SVT (švedske televizije). Pre toga sam se bavila dokumentarnim filmom i reportažama. Završila sam TV školu u Americi i odmah posle toga počela da radim na STV. Nemam teatarsko obrazovanje, ali sam napisala nekoliko pozorišnih komada za televiziju. Nikada nisam režirala u pozorištu, niti planiram. Nemam taj talenat. To što sam radila na televiziji bilo je uglavnom naturalizam, u teatru se traži ipak pozorišna fantazija koju, smatram, ne posedujem."
      
       Kako ste došli na mesto šefa Dramatena?
       - Oduvek sam volela ovu kuću (Dramaten, gde i razgovaramo u njenoj kancelariji ispod Strindbergovog portreta) i glumce, i pozorišni život. Prvi put sam odbila ponudu. Međutim, drugi put sam, na sopstveno zaprepašćenje kazala "da"! I tu sam od 1997. Ovde sve rezultira kreacijom. Ali, ima jedna osnovna razlika: pozorište je kreativno iz večeri u veče. Na televiziji jednom uradite nešto i to je to - rezultat je uvek izvestan, bez obzira koliko puta se ponavlja snimak. Ovde se rezultat osvaja iz početka, svake večeri. I tužno je kada moramo da otkažemo jednu predstavu za 750 ljudi koji čekaju sa kartom u ruci i koji su sve činili da bi to veče bili sa nama. Pozorište ima više napetosti.
      
       Po čemu se Dramaten razlikuje od ostalih pozorišta u Švedskoj?
       - Za mene je Dramaten najbolje pozorište u Švedskoj, sa veoma visokim kvalitetom predstava. Ono nudi velike mogućnosti. Igramo sve: od malih pozorišnih komada, klasike, preko dečijih predstava i monodrama. Mi imamo sve što jedno pozorište može da zamisli i to na šest, a uskoro će biti gotova i sedma scena. Igramo za veoma široku publiku jer imao širok repertoarski teatar.
       Znate li da Dramaten slovi za jedno od najskupljih pozorišta na svetu?
       To ne znam. Ali znam da je godišnji obrt pozorišta od 210 do 215 miliona kruna (podatak od prošle sezone, približno oko 50 miliona DEM). Od toga, država godišnje izdvoji 170 miliona kruna (oko 40 miliona DEM). To i nije neka nezamisliva suma u poređenju sa drugim pozorištima. Naša kirija je prilično visoka i iznosi 30 miliona kruna godišnje. Ako se ovoj sumi doda prihod od prodaje karata i od sponzora, dolazimo do sume o kojoj smo govorili.
      
       Kako se pravi repertoar, kakva je politika pozorišta?
       - Dramaten je pozorište stvoreno za klasiku, ali mi biramo ako je moguće nekog izuzetnog, renomiranog reditelja tako da dobijemo novo scensko čitanje. Igramo i novu švedsku dramu, ako je kvalitetna. Rado stavljamo na repertoar i novu evropsku dramu. Svake godine se već tradicionalno igra veliki porodični božićni spektakl, za decu, na velikoj sceni. Ove godine je to "Pinokio". Ovo je veliko pozorište i ne smemo se ograničiti na jednu umetničku liniju, da igramo samo nemačku ili englesku dramu. Ovakvo pozorište mora da zadovolji potrebe celokupne publike, svako može da nađe nešto za sebe. Ja mislim da je to zadatak svakog nacionalnog pozorišta.
      
       Kakva je poseta vašem pozorištu?
       - U prošloj godini smo imali 92 odsto posećenosti i to je fantastično za jedan repertoarski teatar. I mi smo srećni zbog toga. To je 300 000 posetilaca godišnje.
       Pozorišne predstave u Dramatenu traju jednu sezonu. Presedan je da se "San letnje noći" igra već treću sezonu. Znate li da se u Jugoslaviji predstave igraju i po 20 godina?
       - Vi ste veća zemlja (Naša sagovornica se smeje dok ovo izgovara. Treba reći da Švedska broji devet miliona stanovnika, prim.a.). Mi ne možemo i ne smemo održavati život jednoj predstavi toliko dugo. Jednostavno, mi moramo stalno da igramo nešto novo.
      
       Kako izgleda vaš radni dan?
       - U pozorištu sam već pre devet. Tada počinju sastanci, dnevne obaveze, susreti sa ljudima, prisustvovanje probama, razgovori preko telefona, rad na kompjuteru i tako ostajem prilično kasno, možda do sedam uveče. Tada idem da gledam neku predstavu, ovde ili u drugom pozorištu. To su prilično dugi radni dani. Veoma retko putujem u inostranstvo da vidim neku predstavu, što je šteta.
      
       A porodica?
       - Imam decu i oni ponekad trpe zbog mog posla. Ali zato me često prate, dolaze u pozorište i gledaju predstave."
      
       Da li je teško biti žena na takvom mestu ?
       - Pre nego što sam došla ovde mislila sam da će biti jako teško. Znala sam da je ovo jedna jaka muška sredina sa jakom pozorišnom hijerarhijom, koju ja kao šef ne volim. Tako sam odmah po dolasku preuredila postojeću shemu i prilagodila je sebi. Obaveze sam podelila na svoje saradnike, a oni dalje angažuju ljude. I tako sve funkcioniše.
      
       Što se glumačkih zvezda tiče, mora se imati na umu da su one uvek jako zaposlene tako da je dogovor sa njima izuzetno jednostavan.
       Sa Bergmanom sarađujete 15 godina i na televiziji ste radili u nekoliko njegovih režija. On se upravo sprema da u ovoj sezoni u Dramatenu režira Ibzenove "Aveti". Zanimljivo je da je to prva drama koju je Bergman sam i preveo. Premijera se očekuje u februaru. Koliko ima istine u priči da Bergman režira iz svoje sobe?
       - Bergman je neverovatno jednostavan za saradnju. On ima svoju rediteljsku sobu u pozorištu, jer svake sezone režira najmanje po jednu predstavu. Ta soba nije posebna, niti je preterano velika. On je koristi da bi se u njoj pripremio za svoj rediteljski rad, ali nikada iz nje ne režira - to je mit. On je u sali za probe i tamo režira. U rediteljskoj sobi je veoma retko.
       Ja ne idem na njegove probe i samo pogledam one završne. Ono što ga razlikuje od svih drugih reditelja koje ja znam jeste da je on najbolje pripremljen reditelj na svojim probama. On ide do najmanjih detalja u svojoj preciznosti.
      
       Gde je mesto pozorišta u zemlji visokog standarda kao što je Švedska?
       - Danas su ljudi obuzeti poslom, kompjuterima... Zato je pozorište od životnog značaja. Da bi se oživela svakodnevica. I to je uloga pozorišta danas u Švedskoj. Mislim da je novo viđenje klasičnih komada podjednako dobro, važno i aktuelno, kao i novi komadi koji govore o sadašnjosti.
      
       JELENA IVANIŠEVIĆ-PAUNOVIĆ