Predsednik Vlade Republike Srbije i predsednik Demokratske stranke Zoran Đinđić je i proteklih dana bio u žarištu domaćih burnih političkih rasprava... Ali, za ovu priliku zamoljen je da se osvrne na ono što se događalo u proteklih godinu dana.
      
       Kako danas vidite 5. oktobar 2000. godine?
       - Bio je to nesumnjivo istorijski događaj i učesnicima u takvim događajima uvek je teško da ih ocene. Time smo prekratili decenijsku agoniju i zaustavili propast zemlje. Takođe, postigli smo nacionalni konsenzus da je put ka demokratskoj Evropi izlaz iz te propasti i krenuli u određene promene koje treba da nas na tom putu vode napred.
      
       Sećate li se svojih nada iz onog vremena? Kad to uporedite s onim što se u međuvremenu zbilo, možete li reći da ste bili dobar prognozer? Ako ste pogrešili, u čemu ste pogrešili i zašto?
       - Dosta toga što smo želeli ostvarilo se. Samo, treba videti i šta smo zatekli, a šta nam je potom kao prioritet bilo nametnuto. Znači, nismo mi baš sve programe mogli da smišljamo. Naš program je definisao stari režim. Nasledili smo totalnu izolaciju zemlje koja je imala posledice na sve delove života, pre svega na bezbednost ljudi, na budućnost države i na ekonomiju. Tu smo, po opštoj oceni, maksimalno uspeli i najveće snage su bile angažovane na tome. Nekoliko meseci je spoljna politika praktično bila jedina politika koja je vođena u ovoj zemlji. A spoljna politika nije bila samo diplomatija. To je bilo povezivanje onoga što je pokidano u prethodnih desetak godina.
       Druga prioritetna stvar ticala se psihološkog stanja nacije. Mi smo deset godina bili pod permanentnom agitacijom i sve je u svesti ljudi bilo pomereno - i uzroci i posledice. Tu smo dosta uradili. Ljudi se danas osećaju bezbedno, niko nikome ne preti, jasno je da država ne stoji iza kriminala i mafije i da niko ko se bavi nelegalnim poslovima nema legitimaciju države, što je ranije bila svakodnevica.
       Konačno, većina ljudi sada oseća da imamo šanse kao zemlja. Tu šansu još nismo realizovali, jer to je malo duži put, ali za razliku od beznađa koje je onda postojalo i principa "samo da ne bude gore", sada imamo osnova da priželjkujemo da nam sutra bude bolje nego što je bilo juče.
      
       Kad govorite o šansama, imate li u vidu da je vreme za realizaciju onoga što su milioni ljudi zahtevali 5. oktobra 2000. godine, ipak, ograničeno?
       - Nešto od toga je bilo pitanje trenutka, a nešto je proces. Iako sam često bio kritikovan zbog te izjave, ponoviću da je Milošević proizvod srpskog društva i nas kao njegovih savremenika. Mnogo je veća odgovornost svih nas koji smo mu omogućili i dopustili da bude to što je bio, nego njegova što je na tom mestu radio ono što je radio. Znači, ako hoćemo korenite promene, moramo da promenimo sebe. Moramo da promenimo svoj pristup problemima i svoj mentalitet, a to je malo duži proces.
       Inače, sigurno je da smo nešto mogli i bolje da iskoristimo da ubrzo posle 5. oktobra nije došlo do izvesnih podela i pukotina u vladajućoj koaliciji, najpre oko Radeta Markovića, potom oko Pavkovića i raznih drugih tema zbog kojih je javnost počela da se hladi, a entuzijazam ljudi splasnuo. Kao u nekom finom orkestru, čim jedna violina počne da škripi, ne vredi sto drugih violina.
      
       Dakle, svesni ste da je taj entuzijazam, na koji ste računali, u međuvremenu nestao?
       - Da, mislim da ga više nema. Ali, to je psihološki faktor: nije entuzijazam kada nešto realno imate pa se zbog toga radujete. Entuzijazam je kad verujete da možete da postignete nešto veliko, nešto što nemate. To što se vrlo brzo istopio petooktobarski entuzijazam nama danas beskrajno otežava posao.
      
       Zašto otežava? Zar niste obećavali da ćemo živeti kao sav normalan svet, a normalne vlade ne kalkulišu entuzijazmom ljudi, nego racionalnim sredstvima za realizaciju svoje politike?
       - Da, ali mi i dalje živimo u nenormalnim uslovima. Takođe, ljudi ovde ne očekuju samo normalne stvari. U zemlji sa 1 100 dolara po stanovniku normalno očekivanje bi bilo da nemate saobraćaj, da nemate zdravstveni sistem, da nemate javne servise, nego da imate ono što imaju zemlje sa 1 100 dolara po stanovniku. Mi sada imamo očekivanja koja su - istina - legitimna, ali kakva imaju stanovnici u zemljama sa sedam hiljada dolara po stanovniku. Vidite, Slovenija ima nacionalni dohodak od deset hiljada dolara, a ako poredite ono što građani u Sloveniji i građani u Srbiji (ja imam ta istraživanja) očekuju od vlasti, to se mnogo ne razlikuje. Kad bi ljudi u Srbiji prihvatali sivu realnost, shvatili bi da plate mogu da im budu onolike kolika im je produktivnost. Međutim, produktivnost nam je najniža u Evropi i plate ne mogu da rastu ako produktivnost ne raste. Šta može da utiče na rast produktivnosti: dobar menaxment, dobar proizvod, štednja... Da li su se ti faktori u Srbiji bitno promenili? Nisu. Da li onda može da se promeni i naša realnost, životni standard? Ne bitno. E, taj razgovor je već vrlo surov. Moj pristup nije - hajde da se prilagodimo postojećem stanju, nego - hajde da prevaziđemo postojeće stanje voljnim elementom, nemojmo da se složimo s time da imamo
       1 100 dolara i da tako treba da živimo, nemojmo ni da postavljamo zahteve kao da imamo pet hiljada, ili deset hiljada dolara. Ali, pre svega, budimo u akciji, verujmo u pobedu.
       U Srbiji postoji zaista realna opasnost od populizma koji se sastoji u tome što će neko reći - ja vas volim onakve kakvi jeste, ne tražim od vas da se mnogo menjate, ali mislim da svi zajedno zaslužujemo mnogo bolje i mnogo više i zato treba da vidimo ko je dužan da nam to ostvari? To su Zoran Đinđić i Vlada Srbije. Znači, oni su krivi što se ne ostvaruje taj program za koji niko ne pita da li može da se plati, i ko treba da ga plati...
       Dakle, da bi se desile velike promene kakve su kod nas neophodne, mora da postoji energija u narodu. A da bi postojala ta energija, političko rukovodstvo mora da bude motivacioni trener. Mora da kaže: ljudi, mi sada igramo utakmicu protiv užasno jakog protivnika, a to je naša prošlost, to su naši nasleđeni problemi i dugovi. Da bismo to pobedili, da bismo dobili tu utakmicu, moramo da verujemo u pobedu. Možda to nije realno, ali ako u to ne verujemo, nemamo izgleda da pobedimo. Znači, hajde da kažemo: mi smo Zvezda, igramo protiv Mančester junajteda, pobedićemo ga. Ali, ako izađemo na teren taktizirajući, nemamo šanse. Ne samo protiv Mančester junajteda, nego ni protiv poslednjeg kluba u nekoj tamo ligi...
      
       Niste baš nežni prema svojim saveznicima iz koalicije.
       - Žao mi je što sam ponekad ciničan prema nekim svojim kolegama jer vidim da su oni kao treneri koji pred najvažniju utakmicu u istoriji kažu: ma ne možemo da pobedimo, nije nam dobar golman, nije nam dobar centarfor, nije nam dobra vlada... Nemaju sopstveni predlog kako da ta vlada bude bolja, već samo kažu da ona nije dobra. I time ubijaju volju ljudima. Baš zbog toga propustili smo neke šanse, mada istorijsku šansu nismo propustili. Jer, gledano u celini, u ovoj zemlji se reforme odvijaju dosta brzo i dosta radikalno. Drugo je pitanje što kod nas ne postoji dovoljno razumevanje da između procesa reformi i plodova reformi postoji razlika. Nije umesno meriti korenitost reformi s nekakvim trenutnim rezultatima. To što se neko oseća loše posle jedne teške operacije još ne znači da operacija nije bila dobra. To znači da je stanje bilo teško i da je operisanom pacijentu potrebno izvesno vreme da se oporavi. Naše reforme još nisu završena operacija.
      
       Ispod vaših prozora gotovo svakog dana neko štrajkuje, traži veće plate, jer je život postao neizdrživo težak. Kako će se ta drama završiti?
       - U svim reformama prvo pitanje koje vam postavljaju eksperti koji analiziraju vaš učinak glasi: da li ste pustili tržišne mehanizme u domenu cena? Drugo je poreska disciplina. To znači da imate jasne poreze i da kroz poreze ne subvencionišete neke slojeve stanovništva i delove privrede, jer time opet iskrivljujete realnost. Treće, budžet - da li je realan ili je zasnovan na štampanju novca. Mi smo napravili rezove u te tri ključne oblasti. Ja sam iznenađen koliko je društvo to prihvatilo bez potresa. Očekivao sam mnogo veće potrese.
      
       Zašto ne računate sa većim socijalnim potresima i nezadovoljstvom?
       - Odgovor je u tome što deo društva funkcioniše izvan sistema i još postoji amortizacija - selo kao amortizer, siva ekonomija, dvostruko zapošljavanje, tako da ljudi imaju alternativu, malo rade u fabrici, malo rade na ulici...
      
       Da li priznajete da nešto od onoga što je željeno 5. oktobra prošle godine, a nije ostvareno, može baš vama lično da se stavi na dušu? Da li ima nešto što vi sami sebi zamerate da ste učinili pogrešno, ili da uopšte niste učinili?
       - Nešto sam olako prepustio drugima i te stvari su izmakle kontroli, ili nisu bile dovoljno dobro urađene, a onda je stvoren utisak kao da to i nije bio prioritet ove vlade. Prva takva stvar je kadrovska politika po vertikali. Umesto da smo napravili vladinu ekipu, gde bi bili svi ministri, i da smo obišli Srbiju u vreme kad su postavljani novi ljudi u MUP-u u okruzima, u finansijskoj policiji, u zdravstvu, u školstvu, i videli na licu mesta većinu tih kandidata, mi smo to pustili da ide nekim svojim tokom. Zato se u Srbiji stiče utisak da možda i nismo hteli diskontinuitet, nego da smo se nagodili sa nekim ljudima. Često nam zameraju: evo, tu je načelnik MUP-a neko ko je bio u JUL-u, tu je stari šef finansijske policije, a kad pitam o čemu se zapravo radi, kažu mi: pa jeste, ali mi smo išli po stručnim kvalifikacijama... Mislim da je u revolucionarnim situacijama to velika greška.
       Mislim, takođe, da sam olako prepustio drugima svođenje računa sa zloupotrebama i kriminalom prethodnog sistema. To je delegirano na Vuka Obradovića i komisije koje je on formirao i ja sam praktično prestao time da se bavim. I, onda je to jednog trenutka postalo javna tema o kojoj svako priča na način da se tu više i ne zna šta je istina, a šta nije. Na jednoj strani u javnosti je stvoren utisak da nismo efikasni, na drugoj da je u toku lov na veštice i da svi koji su se bavili nekim poslom a nisu pare stavili u kesu i odneli u inostranstvo sad treba da budu krivi zato što su ostali tu i nešto radili, dok se na trećoj strani čini kao da se tu ništa i ne dešava. Na kraju ljudi pitaju: da li ste se vi to nagodili i sa njima? Mislim da je i to bila greška.
       Premalo smo se posvetili i sudstvu kao bitnom elementu reformi. Sudstvo je naravno nezavisno, ali trebalo je da pokrenemo jedan nacionalni program i da u prvih mesec dana kažemo: hajde da vidimo sve nerešene predmete, da napravimo analizu. Imao sam nedavno sastanak sa predstavnicima najviših sudskih institucija i zamolio ih da naknadno naprave jedan takav program, da naprave presek nerešenih sporova iz prošlih vremena (to su desetine hiljada predmeta) i da sačine predlog kako da se to po hitnom postupku reši. Mi bismo mogli da obezbedimo neki fond iz buxeta i da platimo tim sudijama prekovremeni rad, da to raščistimo, kao što smo raščišćavali dugove među preduzećima, da raskrčimo sve stare sporove oko međa i sličnih stvari i da kažemo: novo sudstvo će od sada da se bavi novim temama i novim problemima.
       To su tri ozbiljna nedostatka za ovih prethodnih šest-sedam meseci i zato je u javnosti stvoren utisak da mi možda i nismo bili baš toliko zainteresovani za radikalan diskontinuitet koliko pričamo da jesmo.
      
       Šta je vama lično u ovih godinu dana bilo najteže?
       - Najteže su mi bile te neopravdane i užasne klevete. To oko cigareta, organizovanog kriminala. Znači da uprkos svoj uloženoj energiji, i žrtvovanju svih ljudi u vladi, oko mene, koji su po dvadeset sati na raspolaganju, uvek može da se pojavi neki kriminalac i kaže: ja sam čuo da je neko njemu dao neke pare... Ne kaže: ja sam mu dao, nego kaže: čuo sam, bio sam negde gde su rekli da treba neko da mu da neke pare, i to se u nekim novinama objavi, ljudi počnu da razgovaraju o tome. Iz toga se vidi koliko malo možete da računate na stečeni moralni kredibilitet. Posle svega razumljivo je da pomalo počnete samom sebi da postavljate pitanje - da li to sve ima smisla? Sve postaje sumnjivo, sve je sporno, počinju da se pišu izveštaji po stranim ambasadama - da li je ova vlada korumpirana ili nije korumpirana? To me je najviše pogodilo.
      
       Šta vas je najviše obradovalo? Postoji li trenutak u ovih godinu dana kojeg se najradije sećate?
       - Najviše me obradovalo, dan posle transfera Miloševića u Hag, na koncertu Zdravka Čolića, kada je na tribini na kojoj sam bio, otprilike deset, dvadeset hiljada ljudi ustalo i aplaudiralo. Neki moji saradnici su me prethodno savetovali da ne idem na taj koncert mada je on ranije zakazan i nije imao veze sa tim događajem. Ja, dakle, nisam otišao specijalno zbog Miloševića, ali se naprosto postavilo pitanje - da li je umesno da idem? Rekli su mi: nije bezbedno i ko zna kakve će biti reakcije... Ja sam rekao - šta da radimo, to je život, i kad sam otišao to mi je bio dokaz da nisam izgubio vezu sa talasnom dužinom bar u mlađoj generaciji, koja je pretežno bila na tom koncertu.
      
       Gde ćemo biti za godinu dana?
       - Predstoji nam teška deonica puta. To je restrukturisanje preduzeća i radne snage u tim preduzećima. Mnogima je valjda jasno da nemaju posao nego samo status, ali jako je bolno reći nekome da ne može da nastavi tako i da mora da traži neko drugo rešenje...
      
       Znači da je ovo bila samo predigra i da prava iskušenja za vašu vladu tek dolaze?
       - I ovo je bilo pravo iskušenje. Sad nam predstoji restrukturisanje preduzeća, tako da njihovi proizvodi postanu konkurentni, a treća faza će biti da kao zemlja postanemo konkurentni. Da kvalitet pobeđuje nad nekvalitetom i da to postane naš svakodnevni stil života. To podrazumeva velike promene u psihologiji i u mentalitetu našeg društva.
      
       Sledi vam, čini se, i novo suočavanje sa problemom Kosova i Metohije? Očekujete li, možda, u skoroj budućnosti trajno rešenje ovog problema.
       - Posle izbora na Kosovu, ove jeseni, neće odmah uslediti trajno rešenje. U postojećim okolnostima nema rešenja. U narednih godinu dana na nama je da se izborimo za institucionalni sistem za Srbe na Kosovu i Metohiji, a tek možda 2003-2004. postaviće se pitanje definitivnog statusa Kosova. Ali, mi imamo šansu da igramo značajniju ulogu samo ako za Srbe tamo obezbedimo specijalni status, da oni ne budu deo jedinstvenog kosovskog sistema, jer tada je stvar već rešena...
      
       Gde će biti Crna Gora kroz godinu dana? Usuđujete li se da prognozirate?
       - Optimalno rešenje je jedna država, jedna fasada prema spolja, dva stana iznutra. Sve dok se to optimalno rešenje ne ostvari, mislim da će biti tenzija.
      
       Ali, u životu se ne ostvaruju uvek optimalna rešenja.
       - Sve drugo je samo produžetak agonije. U ovom slučaju optimalno rešenje je jedino rešenje koje omogućava neku stabilnost.
      
       Na nekim sledećim izborima, kad-tad, vi ćete se suočiti sa g. Vojislavom Koštunicom kao svojim političkim rivalom. Kakve će tom prilikom biti vaše, a kakve njegove šanse?
       - Važno je da definišemo temu o kojoj će se na tim izborima odlučivati. Demokratska stranka će pokušati da je definiše kao modernizaciju Srbije i realistično određivanje cene koja treba da se plati za tu modernizaciju. Ako to bude tema, mi ćemo pobediti. Bićemo stranka sa najviše glasova i dobiti mandat da formiramo većinu koja će imati zadatak da sprovede modernizaciju društva. Modernizacija društva ne znači samo reforme. To znači i promene u svim ključnim delovima društva, uključujući i mentalitet.
       Ako naše društvo ne promeni svoj odnos prema problemima, ne može da uspe. Ako zadrži skeptičan, pesimističan, defanzivan odnos prema problemima, mi ne možemo da napredujemo. Svestan sam da je većinski mentalitet u Srbiji sada onaj koji kaže - daj da sačekamo, da vidimo šta je to što dolazi a što je nepoznato, ko zna kakve se namere kriju iza toga... To nam je, možda, kroz nekoliko vekova omogućilo opstanak pod Turskim carstvom, jer je zaista sve što je tada sa strane dolazilo u Srbiju bilo sumnjivo. Ali, u 21. veku takav pristup bi nas izbacio iz trke. Danas nije pitanje koje su zemlje bogate a koje zemlje siromašne, nego koje zemlje brzo reaguju na promenjene okolnosti a koje sporo. One koje sporo reaguju biće siromašne. One koje brzo reaguju biće bogate.
       Demokratska stranka i ja predstavljamo simbol efikasnosti, brzine i snalaženja pred novonastalim problemima bez mnogo teoretisanja i bez želje da svakoj stvari najpre ispitamo pozadinu... To je kao politički pristup još strano u Srbiji, ali mislim da za godinu ili dve neće biti. Ako prevlada želja za promenama, usavršavanjem, modernizacijom, konkurencijom, takmičenjem, pobeđivanjem, kao što sada imamo u dva ili tri sporta, mi ćemo kao stranka uspeti. A ako prevlada mentalitet koji danas imamo u fudbalu, izgubićemo, jer tu i dalje vlada politikanstvo, taktiziranje, to su igre bez igre, bez lopte, samo se čuva rezultat...To su, znači, dva modela.
       Nadam se da smo mi kao nacija, po mentalitetu, mnogo bliže ovom dinamičnom modelu. Ali, ko zna, imamo i ovaj drugi. To je, u svakom slučaju, jedno i dalje otvoreno i interesantno pitanje.
       A ako tema bude patriotizam i ko više voli narod, onda je veoma teško predvideti rezultat. Ali, onda Srbija gubi. Ko god da pobedi na tim temama, neće moći da mobiliše naciju i ne može učiniti da ona bude konkurentna u svetu. Na našem malom turniru u Srbiji igra se po svetskim pravilima, jer mi smo deo sveta. Pobeđuješ samo ako si konkurentan, fleksibilan, prilagodljiv, ako si otvoren za nove ideje, ako nisi pesimističan, depresivan. To je moje viđenje i malo dalje budućnosti, a ne samo ovih narednih godinu ili dve.
      
       S kojim bi strankama vaša DS mogla da se udruži na nekim sledećim izborima u Srbiji, a sa kojim strankama ili stranačkim liderima iz sadašnjeg DOS-a ubuduće ne bi ulazili u savez?
       - Nije uopšte demagogija ako kažem da bismo sa svima mogli. Ne vidim nikakav suštinski spor sa strankama u DOS-u, uključujući i DSS. Sporovi koji su izbijali tiču se samo efemernih stvari i nijedan nije bio suštinski. Mi se slažemo o svim ciljevima. Postoji ponekad nesporazum o tome da li možemo da kažemo: idemo u Niš, a onda krenemo putem za Suboticu. Međutim, ako smo racionalni ljudi, sešćemo pa ćemo da razgovaramo... Dakle, što se mene tiče, DOS bi i na sledeće izbore mogao da izađe kao DOS mada ne bi smetalo da se provere pojedinačni rejtinzi stranaka.
      
       Koliko ste vi lično i vaša porodica bili uspešni u proteklih godinu dana? Da li ste danas bogatiji ili siromašniji nego što ste bili u septembru prošle godine?
       - Mogu da kažem da sam bio najbogatiji dok nisam postao predsednik DS. Od tada se ne bavim nikakvim poslovima. Svi misle da ja imam neke poslove ali ne postoji niko ko o tome može da kaže jednu istinitu rečenicu. Naročito u vreme kad sam bio gradonačelnik, kada su po prirodi stvari u moje nadležnosti spadali i određeni materijalni resursi, ja sam se mnogo čuvao da uđem u bilo kakav aranžman o bilo kakvom poslovnom prostoru, o bilo kakvoj dozvoli, i ne postoji niko ko može sad da se pojavi i da kaže: E, on je meni dao, a ja sam njemu platio.
       Materijalni status je jedan od razloga što ne vidim neku svoju trajnu budućnost u politici. Još izvesno vreme mogao bih da se bavim ovim poslom, a onda bih voleo da se bavim nečim drugim, da obezbedim mirnu starost.
      
       Vi ste jedan od onih ljudi koji retko koga ostavljaju ravnodušnim. Šta je to u vama što toliko nervira neke ljude?
       - Teram ih da se opredele. Ja se celog svog života opredeljujem. Život je, naročito u poslu i politici, stalni proces donošenja odluka i preuzimanja odgovornosti. Međutim, ljudi to ne žele. Većina ljudi donese mali broj odluka a ostalo ostavi u nedefinisanom stanju. To ne trpim. Tražim da ljudi budu "za" ili "protiv". Oni to doživljavaju kao pritisak. Budim ih iz sna, a oni ne vole da ih neko budi iz tog sna...
       Deset godina sam radio sa strancima, u raznim institucijama, i nikad nisam imao problema. Probleme sam imao samo ovde u sličnim institucijama, iako su i tu bili intelektualci. Tamo je prirodno da jedna funkcija sa sobom povlači donošenje odluka, odgovornost za to i podnošenje izveštaja. Niko vas ne mrzi ako traži od vas da podnesete izveštaj. Ako nešto nedostaje u izveštaju, oni vam ljubazno kažu: vaš ugovor neće biti produžen, jer to što ste vi uradili nije dovoljno za novac koji primate. A kod nas kad počnete da tražite od ljudi rezultate i da ih pitate kako su utrošili vreme za koje su bili plaćeni, šta su uradili ili postigli - vi postajete njihov protivnik, čak i neprijatelj.
       U politici tražim respekt i uvažavanje, a ne ljubav. Kad dođe do ljubavi, znam da vodim pogrešnu politiku. Znači, i ova vlada i ja lično moramo da uspostavimo odgovornost za rezultate i uvažavanje rezultata, a ne za simpatije. Veliki sam ljubitelj sociologa Maksa Vebera, koji je smatrao da moderni zapadni svet počiva na etici odgovornosti, a ne na etici morala. Umoran sam od moralisanja u našem društvu, u našoj kulturi i uopšte slovenskom svetu, i od neuspeha koje slovenski svet doživljava tokom proteklih nekoliko vekova. Vidim superiornost drugog pristupa i želim da i naš svet postane superioran prihvatanjem tog principa efikasnosti.
       Tražim odgovornost, ne interesuju me ničije namere. Verovatno ljude iritira to suprotstavljanje odgovornosti i moralisanja. Iritira ih zato što u tome osećaju problem našeg društva, jer ovde je uvek bilo mnogo dobrih namera, a malo rezultata. I niko se ne smatra odgovornim za rezultate, nego svi traže da se uvaže njihove namere.
      
       Sada svi govore da se svet posle napada terorista na Ameriku 11. septembra dramatično promenio. Verujete li da u globalnim razmerama mogu opet da prevladaju polarizacije u kojima bi krupni ideološki koncepti postali tačke nekog novog svrstavanja, a da ona vrsta postmodernih političara, koji - poput vas - tvrde da ih ideologije, patriotizam i moral ne zanimaju, jer traže samo efikasnost i rezultate, može uskoro izaći iz mode?
       - To se kod nas neće desiti zato što ovog puta, srećom, nismo na prvoj liniji fronta. Ako se svet i bude opet polarizovao na nekim velikim ideologijama, ili civilizacijskim razlikama, Evropa je dovoljno jaka da to ne prihvati. To bi joj pomoglo da nadoknadi trenutni zaostatak u efikasnosti u odnosu na Ameriku. A u tome je i naša šansa, jer dok se oni budu bavili agitacijom, što smo mi radili deset godina, mi bismo za promenu mogli da se bavimo organizacijom, da to vreme iskoristimo da ih malo stignemo. Jer, mi smo kao zemlja u strašnom zaostatku za modernim svetom.
       Naša generacija, a i ova sledeća ne može više da se upeca na tu mitološku priču. Ljudi sada jasno definišu svoje prioritete: lični i privatni život, porodica, ekonomija... Možda će se tek za deset-dvadeset godina, kad se opet akumulira neko bogatstvo, naći neki novi Milošević koji će ponovo da pokrene pitanja nebeske pravde. A on je to učinio kao parazit pošto je nasledio vojsku s ogromnim arsenalom, nasledio zalihe kod stanovništva, u preduzećima i bankama. I to je trošio: municiju, vojsku, Jugoslaviju, sve je ispucao i rasturio. Ništa nije stvorio.
       Ono čega se ja pomalo plašim jeste socijalni populizam. To je ono: Mi hoćemo reforme, ali da niko ne plati cenu. Bilo bi opasno da ljudi pomisle da je to moguće, da je tu operaciju moguće sprovesti bez skalpela.
      
       STEVAN NIKŠIĆ