Predsednik SR Jugoslavije Vojislav Koštunica započeo je pre više od godinu dana svoju predizbornu kampanju velikim intervjuom našem listu. Stoga je bilo sasvim prirodno da ga i danas pitamo - šta se sve u međuvremenu zbilo.
      
       Kako danas vidite 5. oktobar 2000?
       - Peti oktobar je doneo mnoge promene koje će, uz sva osporavanja, nesumnjivo predstavljati suštinski doprinos borbi za demokratsku Srbiju i Crnu Goru. Neke stvari postignute 5. oktobra više nikada ne mogu biti izgubljene. Najbitnije je da je do razrešenja sukoba u zemlji i napetosti, izazvane desetogodišnjom Miloševićevom vladavinom, odnosno poluvekovnom vladavinom komunista raznih fela na ovim prostorima, došlo mirnim putem. Za državu i narod koji su prošli kroz toliko ratova u poslednja dva veka da ni prsti dve ruke nisu dovoljni da se svi ti ratovi pobroje, o žrtvama da i ne govorim, ili o tome da je među tim ratovima bilo ne samo suprotstavljanja stranim zavojevačima već i unutrašnjih, građanskih ratova, dakle za narod koji je toliko u ratovima izgubio i koji je umeo da ratuje i protiv sebe, 5. oktobar je vredan sam po sebi zato što je do raspleta došlo mirnim putem.Taj dan nam je doneo slobodu. Kako je to govoreno još u prošlom veku, toga dana izvojevali smo unutrašnju i spoljnu slobodu. Srbija se oslobodila jarma sankcija međunarodne zajednice, iskoračila iz izolacije u kojoj se nalazila, skinula sa sebe ružnu predstavu koja je stvorena ne samo o režimu već i o narodu. A oslobodila se i iznutra. Počele su da se stvaraju demokratske institucije i pravo je počelo nešto da znači u našim životima.
      
       Sećate li se svojih nada iz onog vremena? Kad to uporedite s onim što se u međuvremenu zbilo, možete li reći da ste bili dobar prognozer? Ako ste pogrešili, u čemu ste pogrešili i zašto?
       - Uoči 24. septembra i 5. oktobra 2000. oslonio sam se na prognozu nekog drugog, a taj drugi je narod. Onog trenutka kada sam posle toliko izneverenih očekivanja video da je narod čvrst u nastojanju da se stanje u zemlji promeni, da se Srbiji povrati sloboda i - zašto ne ponoviti jedan izborni slogan iz tog vremena - "Osmeh na lice", kada sam to video u narodnoj prognozi, bio sam uveren da će se to i desiti.
       Međutim, u nekim pojedinostima, ipak, nije se dogodilo onako kako je narod prognozirao i kako sam i ja sam prognozirao. Pratio sam i kako su se slični procesi odvijali u drugim postkomunističkim državama i znam da su u svim tim državama velika očekivanja brzo zamenjena manjim ili većim razočaranjima. Dakle, neka od očekivanja su bila izneverena. To se dešavalo i u onim post- komunističkim zemljama koje nisu prošle kroz sankcije međunarodne zajednice, koje su se ranije oslobodile autoritarnog komunističkog režima nego što je to slučaj u Srbiji i SR Jugoslaviji, koje nisu prošle kroz šibu natovskih bombi, pa su se i kod njih mnoga očekivanja vrlo brzo pokazala kao nerealna. Sve bivše komunističke zemlje su zaostale pola veka u svom razvoju. Na to u slučaju Jugoslavije treba dodati još deset godina Miloševićevog režima, pa na to još osam godina sankcija, pa sedamdeset osam dana bombardovanja, i kad tako sve imamo u zbiru, lako je videti da su prilike u nas bile daleko nepovoljnije. To je ono što bi se, govoreći starim ideološkim žargonom, moglo nazvati objektivnim razlozima u zaostajanju.
       Postoje, naravno, i neki subjektivni razlozi. Oni su vezani za poteze nove vlasti, dakle DOS-a u celini, ne izuzimajući nijednu stranku, za snalaženje ili nesnalaženje u reformama, veća ili manja očekivanja od spoljne pomoći ili od pokušaja da se, oslanjajući se na vlastite snage, nešto promeni.
      
       Očekivanja ljudi su, možda, bila donekle nerealna. Ali i vi političari ste obećavali da ćemo uskoro živeti kao normalan svet. Nije li i to možda bilo nerealno?
       - Tu se mešaju dve stvari - očekivanja naroda i očekivanja političke elite. Koalicija DOS je vrlo heterogena. Kao što se pojedine stranke u toj koaliciji međusobno ideološki i programski veoma razlikuju kad je reč o budućnosti države, odnosima u državi i nekim drugim pitanjima, tako se naravno i njihovi lideri razlikuju kad je reč o obećanjima. Ima onih koji će obećati više, ima onih koji će obećavati manje. Katkad je glavna politička snaga i politički uticaj pojedinih stranaka obrnuto srazmeran veličini obećanja. Što manja stranka, katkad, veća obećanja. Veće stranke, zbog veće ukorenjenosti u narodu, moraju mnogo bolje odvagnuti argumente, videti šta je to što se može obećati, šta je realno, a šta nije.
       Političari ne mogu a da se ne suoče sa očekivanjima javnosti koja su u ovakvim prelomnim trenucima uvek velika. Ne mogu a da se ne suoče sa predrasudama, predubeđenjima javnosti koja postoje u svakom vremenu, ali je zadatak odgovornih političara da u svemu ne povlađuju ili ne podilaze velikim očekivanjima javnosti. Treba naći meru između nečega što su očekivanja, i to realna očekivanja javnosti i nečega čime se javnost može pridobiti.
       Svih ovih godina nastojao sam da nađem neku meru između onoga što ljudi očekuju i nečega što im treba reći a da se ne iznevere njihova očekivanja. Jednostavno, nastojao sam da se ponašam politički odgovorno.
      
       Kako ste sarađivali sa saveznicima iz koalicije DOS? S kim ste od koalicionih partnera najbolje sarađivali, a sa kim najteže? Kako posle ovih godinu dana gledate na nesporazume među koalicionim partnerima izazvane vašim kritikama na njihov račun zbog isporučivanja Miloševića u Hag, njihove kritike na vaš račun zbog zadržavanja Radeta Markovića i Nebojše Pavkovića i druge ispoljene razlike?
       - Postoje partneri u DOS-u, stranke sa kojima se sarađivalo bolje. Nekad je ta saradnja zavisila od ličnosti. U mnogo čemu su, bez obzira na stranke, pojedini ljudi spremniji na saradnju, spremniji da saslušaju drugačije mišljenje i da nešto promene u vlastitim postupcima. Ja spadam u tu vrstu ljudi i prirodno je da sam lakše sarađivao sa ljudima koji su meni slični, isto onako kao što mi je bilo teže da sarađujem sa ljudima koji se u tom pogledu razlikuju.
       Pošto spadam u onu vrstu ljudi koji dobro odvagnu pre nego što donesu kakvu političku odluku, koji se rukovode onom narodnom "ispeci pa reci, a ne "što na um to na drum", lakše mi je bilo sarađivati sa ljudima koji imaju tu vrstu skrupula u sebi. S druge strane, bilo je lakše sarađivati sa ljudima koji na neki način i u stručnom smislu bolje poznaju probleme sa kojima smo se suočavali. Jedna mera stručnosti bilo da je reč o pravu, unutrašnjem, ustavnom, međunarodnom, ekonomiji, itd... pretpostavljala se u toj saradnji i tamo gde je bilo više poznavanja stvari, lakše se sarađivalo. A što se kritika tiče koje ste pomenuli, od samog početka smatrao sam da reforme nisu mogućne u vakuumu, u bezdržavnom prostoru, da su one moguće samo u državi. Ono što se reformiše, što je predmet reforme, jeste država. Zato nisam mogao da ne vodim računa o tome da i u nastojanjima da se stvari temeljno promene ne uništim, ne dovedem u pitanje samu državu. Utoliko pre što je nju godinama uništavao Slobodan Milošević i njegova vrhuška, uništavana je pogubnom politikom sankcija i izolacije zemlje od međunarodne zajednice, raznim potezima, i iznutra i spolja, kojima je bila dovođena u pitanje njena celovitost, bilo da je reč o Kosovu i Metohiji ili o Crnoj Gori. Dakle, moralo se voditi računa o tome da se reforme ostvaruju u državi, da državu čine realni pojedinci i službenici, koje ne možete preko noći promeniti. Potreban je kontinuitet, naročito u nekim strukturama kao što su policija i vojska. U onom segmentu gde sam ja imao veći uticaj i veća ovlašćenja, a to je naravno vojska, na personalne promene i planirane organizacione promene su donekle uticale i srpsko-crnogorska debata, kao i blokada osnovnog reformskog pitanja zemlje, a to je pitanje saveznog Ustava i pitanje budućnosti ili opstanka savezne države. Uticala je, naravno, i bezbednosna situacija u zemlji i okruženju, pre svega stanje na jugu Srbije. U svim drugim stvarima na personalne promene, recimo u policiji, nisam imao nikakvog većeg uticaja. Neposredno posle 5. oktobra smatrao sam da dok ne dođe do izbora nove Vlade Srbije, bolje je da stvari ostanu kakve jesu i one su ostale kakve jesu zahvaljujući jednom neobičnom trijumviratu u Ministarstvu unutrašnjih poslova i u nekim drugim ministarstvima.
      
       Vi govorite o svojim motivima za pojedine odluke, poput onih o Radetu Markoviću ili Nebojši Pavkoviću. Možete li da procenite efekte tih vaših odluka? Da li je država zbog toga danas stabilnija?
       - Država jeste stabilnija. Uzmimo samo jedan primer. Tek što je ovde došlo do promene vlasti, suočili smo se sa ozbiljnim problemom terorizma na jugu Srbiji, s kakvim se sada suočavaju i drugi u svetu posle terorističkih napada na Njujork i Vašington. Bilo kakve radikalnije promene u tom trenutku u vojsci (policija je na neki način bila konzervirana samom činjenicom da je bio potreban konsenzus po bilo kakvim bitnijim promenama), dovela bi zemlju u veliku neizvesnost. Zahvaljujući kombinaciji obe ove institucije, vojske i policije, i odgovarajućim potezima i angažovanju vlasti na jugu Srbije, došlo se do rešenja koje je nesumnjivo zadovoljavajuće: oslobađena je kopnena zona bezbednosti i vraćena pod suverenitet SR Jugoslavije i Srbije.
       Za mene je vrlo zanimljiv primer kako su vojske koje su pre dve godine bile suprotstavljene mogle da sarađuju. Govorim o saradnji između Vojske Jugoslavije, Kfora i NATO-a na jugu Srbije. Tamo je ostvarena neka vrsta partnerstva. A s druge strane, nesumnjivo je da je Vojska Jugoslavije od vodećih ljudi u NATO-u i Kforu ocenjena kao respektabilna snaga u profesionalnom smislu i faktor stabilnosti na Balkanu i u jugoistočnoj Evropi. Da se, dakle, u tom trenutku krenulo u veliko premetanje, u radikalnu promenu kadrova, efekti bi bili sasvim drugačiji i mnogo šta što je izbegnuto ne bi bilo izbegnuto.
      
       Kod vas mnogi ljudi dolaze da se žale, da traže pomoć, pravdu. Jesmo li mi danas više pravna država nego što smo bili?
       - Sigurno smo više pravna država nego što smo bili i naravno da smo to mnogo manje nego što bi trebalo i što bismo morali biti. Mislim da je problem pravde i prava jedan od temeljnih problema u zemljama u tranziciji. On je, čini mi se, u prvom talasu promena posle 1989. godine potcenjen i u središtu interesovanja demokratskog sveta i demokratskih snaga u tim zemljama našle su se neke druge institucije - parlamenti, partije, mediji. Pravda je nekako bila po strani. U poslednje vreme pokazalo se da je jedno od najvećih izopačenja u pređašnjim autoritarnim komunističkim režimima bilo odsustvo pravde i prava. Ta društva su bila zasnovana na nepravdi i nepravu. Posle promena u tim zemljama, javnost je najviše zahtevala pravdu jer je u tome bila najviše deficitarna. Ali, naravno, pravda po onoj starinskoj "pravda drži zemlju i gradove", što znači da pravdu ne čine pojedinci, nego ono što je njena glavna snaga, a to je pravo. To su institucije koje pravo sprovode i štite. I mi smo učinili tek prve korake ka stvaranju jednog takvog potpuno novog pravnog sistema.
       Imamo jedan pravni sistem koji je pun zaista arhivskih primeraka zakona uključujući i one još iz vremena Josipa Broza koji su u sukobu sa pravdom. To je zaista muzej starina u kojem ima svega i svačega. Potrebne su velike promene, rezovi, usaglašavanje sa standardima u demokratskom svetu i tu se nije postiglo ono što se moglo i moralo postići.
       Ali, kad se imaju u vidu sve okolnosti, koliko smo zaokupljeni raznim drugim stvarima, a naročito - po meni - uveliko nepotrebnim sporom između Srbije i Crne Gore, nije nikakvo čudo da te stvari tako stoje.Očekivanja ljudi su najčešće usmerena ka pojedincima, nosiocima određenih funkcija. Često sam se sretao sa ljudima koji su pokušavali da isprave neke svoje male nepravde. Skoro da je bilo zaludno objašnjavati im da je veliki deo toga nemoguće učiniti ili da to nije u sklopu ovlašćenja predsednika države. Ipak, veliki deo tih razgovora sam obavio. To nije nešto o čemu će mediji izveštavati, ali moram reći da su mi se neki od tih razgovora, ili to što sam uspeo da neke takve probleme rešim ili olakšam, katkad činili većim i značajnijim od onoga što sam učinio na ovom glavnom planu izvlačeći zemlju iz izolacije, vraćajući je u svet na dostojanstven način.
      
       Da li priznajete da nešto od onoga što je željeno 5. oktobra prošle godine a nije ostvareno, može baš vama lično da se stavi na dušu? Da li ima nešto što vi sami sebi zamerate da ste učinili pogrešno ili da uopšte niste učinili?
       - Ima stvari koje ne bih uradio kad bih mogao još jedanput da biram. Ali, naravno, postoje neke stvari o kojima čovek zapravo ne donosi odluku sam ili je donosi u saglasnosti sa drugima i sarađujući sa drugima. Predsednici i šefovi država danas ne upravljaju državama kao što su to nekad činili carevi. Postoje situacije u kojima se nije moglo uticati na određene odluke ili su odluke prosto bile donete pre nego što sam ih ja formalizovao.
       Naravno, kad je reč o najvažnijim odlukama, bilo da je reč o odnosu prema međunarodnoj zajednici, povratku zemlje u međunarodnu zajednicu, načinu na koji se to činilo, ne snishodljivo nego poštujući integritet i države i naroda, dostojanstveno, jesam zadovoljan. Razume se, bih bio zadovoljniji da se nešto od toga dešavalo ranije, da se sa nekima od najmanjih ili najvećih problema uopšte nisam suočio. Pre svega, imam na umu srpsko-crnogorske odnose, ali to je opet nešto na šta se nije moglo uticati. Možda se taj proces izjašnjavanja u Crnoj Gori mogao ubrzati, ali bi se opet upalo u drugu zamku, a to je da se vrši pritisak iz Beograda, da je, eto, još jedanput na delu, kao što se to i inače čuje od sagovornika u Podgorici, beogradska diktatura...
      
       Šta je vama lično u ovih godinu dana bilo najteže, a šta vas je najviše obradovalo?
       - Najlepši trenutak je sigurno bio izvlačenje zemlje iz izolacije i drugačija slika o njoj u svetu. To je nešto u čemu su moja predviđanja bila mnogo skromnija i uzdržanija. Ja sam očekivao i čak, pre koju godinu, pisao o tome da će i kad padnu sankcije međunarodne zajednice, mislio sam na ekonomske sankcije, još u medijima, a naročito u svesti ljudi na Zapadu, ostati neka vrsta sankcija kojom su ova država i narod prokaženi, satanizovani. Ono što me je iznenadilo jeste da je to sve nestalo. To me zaista obradovalo. Uverilo me je još jedanput da se tu radilo o jednoj u velikoj meri medijskoj manipulaciji. Dakle, kao što se manipulisalo u ovom režimu, kao što je to Milošević činio, tih manipulacija je bilo i spolja. Kad su se stvari promenile, ta slika je iščezla. A kad je reč o onome što me je razočaralo, pomenuo bih dve stvari. To je vrsta opuštenog, pomalo i neodgovornog odnosa prema pravdi i vladavina prava, u DOS-u, u pojedinim strankama, među pojedinim političkim ličnostima.
      
       Na koga mislite?
       - Neću pominjati imena, naravno. Dve stvari su za mene važnije od svega - uspostavljanje pravne države i očuvanje savezne države. I u jednom i u drugom slučaju kao da su pojedine ličnosti u DOS-u radile da te dve, meni toliko vredne stvari, dovedu u pitanje - pravnu državu i poštovanje prava. Odjednom se sve izvrnulo u svoju suprotnost. Pronalaženi su razlozi da se u nekim stvarima ponaša ili postupa na onaj način na koji se Milošević ponašao. Nije neuobičajeno da jedna vlada donosi uredbe, ali ih mora donositi samo u jednom jedinom slučaju - da bi bio sproveden zakon, a ne da bi zakon bio izigran. Toga je bilo mnogo.
       Stanje u nosećem stubu pravde, u pravosuđu, nije se menjalo na valjan način i kao da se nije činilo da se menja onako kako je trebalo. A kad je reč o saveznoj državi, veoma je mnogo onih koji su je rušili i u Podgorici i u Beogradu, u DOS-u i izvan DOS-a. Skoro da me je to podsećalo na motive iz narodne pesme "Zidanje Skadra na Bojani". Sve ono što bi preko dana neko podigao, preko noći je rušeno.
      
       Kad očekujete nove izbore u Srbiji i Jugoslaviji?
       - Uveren sam i za to ću se zalagati da, bez obzira na naše unutrašnje teškoće i sporove u okviru DOS-a, kao i između DOS-a i koalicije Zajedno za Jugoslaviju, izbori treba da budu posle ustavnih promena, posle razjašnjenja ustavnog spora između sadašnje vlasti u Crnoj Gori i vladajuće koalicije u saveznoj državi i u Srbiji. Izbori treba da uslede pošto se i Srbija ustavno preuredi.
      
       Mnogi računaju da bi se to moglo dogoditi i ranije.
       - Naravno, postoji i druga mogućnost da izbora bude, bar kad je o Srbiji reč, i pre donošenja ustava, ali onda bi to morali biti izbori za ustavotvornu skupštinu. Dakle, to bi bili izbori koji bi otvorili pitanje ustavne rekonstrukcije u Srbiji.
       Hoću da kažem, kako god stvari da okrenemo, mi nemamo vremena za arčenje, nemamo vremena za rasipanje i moramo voditi računa da postoji neki red veličina kad je reč o reformama. Jedna vrsta reformi je važnija od bilo koje druge, a to je ustavna reforma. I toj ustavnoj reformi - bilo da je reč o saveznoj državi, bilo da je reč o ustavnoj reformi u Srbiji - treba podrediti sve. Prema tome, izbori posle ustava ili izbori u svrhu donošenja ustava...
      
       Šta će biti s Kosmetom od danas za godinu dana?
       - Tu, naravno, nismo u svemu gospodari svoje sudbine. Postoji još jedna snaga na Kosovu i Metohiji koja je preuzela odgovornost za tamošnje prilike, bilo da je reč o ljudskim pravima, bilo da je reč o bezbednosti, bilo da je reč o suzbijanju terorizma, a to je međunarodna zajednica.
       Kada postavimo takvo pitanje - šta će biti za godinu dana, ja ne mogu da malo ne pobegnem u prošlost pa da sebi postavim pitanje: šta je bilo u protekle dve godine? Učinak je poražavajući. Skoro nikakav. Dakle, nije se ništa promenilo. To se ne sme gubiti iz vida kad govorimo o budućnosti Kosova i Metohije i stabilnosti prilika na Balkanu. Kosovski problem je uveliko prenet ili izvezen u Makedoniju i ko zna koju će još državu na jugu Balkana zapljusnuti kosovski sindrom. Prema tome, potreban je radikalan potez. Kad je reč o međunarodnoj zajednici i njenom vojnom i civilnom prisustvu na Kosovu, izgubljene su dve godine. Potreban je jak, odlučan potez međunarodne zajednice, koji će predstavljati jasnu poruku svima i na Kosovu i u Makedoniji da igranja terorizmom nema, da nema igranja ekstremizmom, da narodi na ovom području ne moraju i neće još zadugo živeti u ljubavi, ali moraju živeti jedni pored drugih i ne smeju jedni druge ugrožavati.
       Onog trenutka kada se pošalje takva poruka i kada se daju odgovarajuće pravne i institucionalne garancije za to, prilike će se promeniti. A ako te poruke ne bude, onda će stanje ostati onakvo kakvo je ili se može čak i pogoršati.
       Druga takva poruka bi bila da se različite nacionalnosti i različite veroispovesti na tom toliko suženom području moraju uzajamno uvažavati, ili bar trpeti. Jednostavno, najopasnije bi bilo posegnuti za bilo kakvom promenom granica. Dakle, moraju se zaštititi manjine i sačuvati granice onakve kakve jesu i onda prepustiti vremenu i drugačijoj politici da leči rane. Ako bude te odlučnosti da se afirmiše nepovredivost granica, da se afirmišu helsinški principi, posle svih eksperimenata promenama granica u poslednjih deset godina, ako poruka međunarodne zajednice i najmoćnijih zemalja u njoj bude takva i ako se pri tom učini sve da se zaštite prava svih nacionalnosti, pre svega manjina, da se onima koji su oterani iz svojih domova omogući da se u njih vrate u znatnijem broju, onda će prilike biti drugačije.
      
       Gde će biti Crna Gora za godinu dana? Da li se usuđujete da date neku prognozu?
       - Moja prognoza je da će demokratska Crna Gora ostati u demokratskoj Jugoslaviji. Ta prognoza se zasniva na činjenici da Crna Gora nije izašla, istupila iz SR Jugoslavije do juna ove godine, do onog roka koji su crnogorske vlasti i predsednik Đukanović svojevremeno odredili kao termin za organizovanje referenduma u Crnoj Gori. Do tog referenduma nije došlo zato što je Crna Gora podeljena. Mislim da bi u svakom budućem direktnom izjašnjavanju o budućnosti Crne Gore snage koje su za zajedničku državu bile brojnije nego što su bile na aprilskim izborima i iz tih opipljivih numeričkih činjenica izvlačim taj optimistički zaključak da ćemo u preuređenoj demokratskoj Jugoslaviji za godinu dana imati i preuređenu demokratsku Crnu Goru.
      
       Na nekim sledećim izborima, kad-tad, vi ćete se suočiti sa gospodinom Zoranom Đinđićem kao svojim političkim rivalom. Kakve će tom prilikom biti vaše a kakve njegove šanse?
       - U ovom trenutku tim pitanjem se ne bavim. Daleko više me zanima nešto što sam uvek stavljao iznad svakog stranačkog ili ličnog obzira, a to je sudbina države, očuvanje njene celovitosti, njeno preuređenje. A onda kada do toga dođe, prirodno je da će se mnoge stranke razlikovati, da će do kraja godine ispoljiti te svoje programske razlike, ali onda će i te razlike između stranaka i stranačkih lidera biti u javnosti mnogo manje traumatično doživljavane nego sada. Neće biti propast sveta ako se stranke koje su u jednom trenutku delovale zajedno i bile u jednoj koaliciji sutra na normalnim demokratskim izborima nadmeću jedne protiv drugih. Uveren sam da će narod umeti da izabere onaj program koji počiva na načelu očuvanja državne celine i uspostavljanja stabilne, pravne, pravedne, uspešne demokratske države.
      
       Poznato je da vaša stranka DSS računa da na sledeće izbore izađe samostalno. Ko bi od vaših sadašnjih saveznika u DOS-u u tom slučaju mogao biti na drugoj strani, da li će se ostatak DOS-a jedinstveno konfrontirati sa vama ili će se razviti na nekoliko grupa? Uopšte, kako bi izgledala konstelacija naše političke scene na tim sledećim izborima s obzirom na široko rasprostranjeno uverenje da je ono što je izvan DOS-a sada gotovo marginalno?
       - U postavljanju ovog pitanja, a ono se vrlo često čuje u našoj javnosti, previđa se samo jedna jednostavna činjenica - to pitanje ima smisla samo kada bi izbori bili raspisani koliko sutra. Ali, budući da se u ovom trenutku ne mogu tačno predvideti okolnosti u kojima će doći do izbora, kad se sve tako brzo i radikalno menja, nezahvalno je i nepotrebno to predviđati. Sigurno je da će doći do nekog novog grupisanja, da će politička scena izgledati drugačije.
       Sigurno je, takođe, da će se u jednom trenutku za neko vreme taj spektar političkih stranaka proširiti i na nešto što je sada izvan DOS-a, a što predstavlja opoziciju, i što sada možda nije ni dovoljno snažno ni dovoljno respektabilno. Kada se taj deo opozicije oslobodi aveti prošlosti, moći će da predstavlja neku novu snagu i onda ćemo imati mnogo uravnoteženiji stranački sistem. Zatim, nestaće mnoge od malih političkih stranaka, formiraće se nekoliko velikih stranaka različitih političkih orijentacija i onda će to sve izgledati drugačije. Naravno, tim predviđanjima u ovom trenutku ne treba se baviti. To je pitanje na koje mora da se odgovori kada dođemo u izbornu situaciju.
      
       Sva istraživanja govore da ste vi i dalje najpopularniji političar u zemlji. Šta mislite, ko su ljudi koji vas podržavaju, a ko su oni koji vas ne vole, i zašto?
       - Podržavaju me, verovatno, ljudi koji drže do onoga do čega i sam držim, i držao sam, ne u proteklih godinu dana i ne samo u poslednjih deset godina, nego celog svog života. To su oni koji žele da žive u demokratskoj i pravno uređenoj državi, svesni da demokratije i vladavine prava nema ukoliko se država ne očuva. Reč je i o ljudima koji smatraju da u teškim uslovima u kojima se živi, posle svih nedaća koje smo prevalili preko leđa, vitalan elemenat te države predstavlja socijalna jednakost, pružanje jednakih mogućnosti. Dakle, ne samo pravda, ne samo pravo, već i socijalna pravda.
       U toku svih ovih godina pokazao sam da imam sluha za poštovanje prava, za demokratiju, brigu o državi i za socijalnu pravdu. Inače, odnos prema socijalnoj pravdi se najbolje pokazuje ukoliko živite na način koji mnogo ne odudara od načina života prosečnog sveta, od muka koje on ima. Živeo sam i živim na taj način, ne zato da bih mogao da pridobijem javnost, ili glasače na izborima, već zato što drugačije nisam u stanju.
      
       A oni koji vas ne vole? Kako doživljavate njihove zamerke?
       - Postoji, naravno, deo javnosti koji smatra da je u celoj ovoj priči o promenama, o reformama jedno pitanje potpuno beznačajno, da opterećuje taj put u reforme, otežava ga i usporava. To je državno pitanje. Postoje ljudi koji smatraju da smo mi već postali deo šireg sveta, da su granice iščezle, da treba da se upodobimo tim pravilima koja važe u svetu, uopšte se ne obazirući na državni okvir. Van tog državnog okvira, po meni, reforme nisu mogućne. To su ljudi koji o reformama govore apstrahujući okolnosti u zemlji. Dakle, reforme koje bi bile mogućne u bilo kojem delu sveta, kao da se zemlje između sebe ne razlikuju, kao da ne postoji istorija, kao da ne postoji prošlost, kao da ne postoje nasleđeni problemi koji su u slučaju ove zemlje i te kako veliki. To je deo javnosti sa kojim se nesumnjivo nisam nikad slagao. To su oni koji su potcenjivali državu.
       Drugi potcenjuju pravo. Smatraju da preterano poklanjanje pažnje pravu i poštovanju prava usporava reforme. Moje zalaganje za legalizam postalo je, kod tih ljudi, predmet sprdnje. Nešto najpozitivnije izvrnuto je tako u svoju suprotnost, u priču o tome da se tu radi o pravničkom estetizmu, o cepidlačenju, da je legalizam zapravo izgovor da do reformi ne dođe, itd. Ta dva stava su potpuno suprotna mojim stavovima. Kad je reč o svemu drugom, naravno, to je stvar procenjivanja onoga što sam radio.
      
       STEVAN NIKŠIĆ