Posle odbijanja službene Podgorice da prihvate Miroljuba Labusa kao predstavnika savezne vlade i zamenika Dragiše Pešića u pregovorima o uređenju odnosa Srbije i Crne Gore, može se reći da je lopta ostala u crnogorskoj mreži. U igri "eto vidite ko nije za dijalog" trenutno vodi Beograd.
       Pitanje svih pitanja je, naravno, šta hoće "većinska Crna Gora" oličena u Milu Đukanoviću - da li hoće referendum, što iz svih njihovih preduzetih koraka nesumnjivo sledi, ili hoće razgovore o aranžmanu u zajedničkoj državi. Ako hoće referendum, nepotrebni su razgovori pre nego što se vidi volja naroda.
       Slična primedba važi i za Beograd, koji stalno govori o "potrebi razgovora o odnosima unutar federacije" dok se u crnogorskoj skupštini preduzimaju vrlo konkretni koraci u pravcu referenduma.
       To je generalni okvir situacije. Trenutni bilans je sledeći: Vojislav Koštunica je prošle nedelje objavio propast pregovora, na iznenađenje Đukanovića koji je tražio preispitivanje tako fatalne odluke.
       Ove nedelje je Koštunica preispitao stav i pride ponudio da umesto Pešića na pregovore pozove Miroljuba Labusa, potpredsednika savezne vlade. Crnogorski predstavnici su, međutim, ostali čelično dosledni da odbijaju sve što makar i na posredan način legitimizuje federalnu vladu koju Podgorica ne priznaje.
       Pregled teorija: Teorija 1 kaže da Đukanović i DPS se samo pretvaraju da žele pregovore zbog toga što a) međunarodni faktori vrše pritisak, što je činjenica ili b) da bi dobili na vremenu pošto nisu sigurni da je referendum za njih dobro rešenje pa čekaju da se, recimo, dogodi raskol u Srbiji kako bi njihova pozicija bila olakšana. Teorija 2 kaže da Crnogorci samo hoće da iznerviraju javno mnjenje u Srbiji kako bi podstakli uverenje da je svaka zajednica nemoguća. Najzad, treća teorija smatra da bi Đukanović zaista hteo da učestvuje u razgovorima ali da je cilj da Koštunica bude samo formalno uključen a konačni aranžman bi sastavljao sa premijerom Zoranom Đinđićem, čiji je interes takođe, kaže teorija, da se Koštunica smesti u međuprostor i tako marginalizuje. U ovo poslednje čvrsto veruje i Dragan Maršićanin, predsednik Skupštine Srbije i potpredsednik Koštuničinog DSS-a, pa je optužio Vladana Batića, srpskog ministra pravde, koji je zaista pominjao nekakvu takvu mogućnost "i neke članove DS" da rade na tome. Slaba tačka je, međutim, to što je sam Đinđić javno odbio da učestvuje u takvim "međuvladinim aranžmanima" i što, ako bi se i opredelio za sučeljavanje sa Koštunicom, svakako bi izabrao drugi teren, a ne crnogorsko pitanje.
       Postoji, napokon, i ona mogućnost koja se ne može okvalifikovati kao neka konzistentna pretpostavka, ali sa kojom, pogotovu na ovim prostorima, uvek treba računati, a to je da su politička dešavanja proizvod ne toliko promišljene stranačke politike, koliko koktel različitih interesa uz dodatak čistog diletantizma. U toj kombinaciji sve postaje moguće, a dnevne vesti postaju neočekivane i zanimljive kao sapunska opera.
       Inače, najverovatnije rezultat i dalje ostaje isti: referendum u Crnoj Gori u kom će, verovatno, većinu opredeliti mali deo birača. Takav kraj je, na šta vrlo otvoreno ukazuju i međunarodni činioci, rđav, ali to kao da ga čini ne manje, nego sve više verovatnim.
      
       SRBOLJUB BOGDANOVIĆ