Reformisti u Vladi Srbije jedinstveno su odbili kritike Demokratske stranke Srbije, ali nemaju zavidnu podršku onih na koje se reforme odnose

      Članovi Vlade Srbije nisu potrošili previše vremena na raspravu o primedbama njihovih kolega iz Demokratske stranke Srbije, iako su mediji nedeljama i mesecima bili nabijeni vestima koje su odmah tumačene kao novi dokazi hlađenja, otopljavanja ili detanta u vladajućoj koaliciji. Prema izvorima koji tvrde da su prisustvovali sednici vlade, premijer Zoran Đinđić pročitao je tekst sa osnovnom porukom da partije svoje kritike, primedbe ili zahteve u vezi sa funkcionisanjem vlade mogu podneti parlamentu, a ne vladi. Članovima vlade podeljeni su detaljni izveštaji kojima se odbacuju sve primedbe na njen račun. Na sednici Predsedništva DOS-a, učinak Đinđićevog kabineta nije ni stavljan na dnevni red, jer se tome usprotivila Koštuničina stranka. Kritičari iz predsedničke stranke su tako gurnuti u skupštinski zagrljaj socijalista i radikala, a javnosti je odaslana poruka o jedinstvu reformskog bloka u Srbiji. Tu, međutim, tek počinje priča o sudbini osamnaestočlane koalicije, koja je uspela da promeni vlast u Srbiji ali ima izvesnih teškoća da promeni sebe.
       Takav rasplet očekivao se i pre pomenute sednice, a posebno nakon što je šef poslaničke grupe DOS-a Čedomir Jovanović izjavio da vlada prilikom dugo najavljivane rekonstrukcije neće izlaziti u susret zahtevima DSS-a koji je zatražio smanjenje broja potpredsedničkih mesta, ukidanje vladinih agencija i prekidanje dosadašnje prakse donošenja uredbi. Da se kojim slučajem odlučio da ispuni te zahteve, premijer bi morao da žrtvuje neke od najvernijih saboraca u DOS-u i prizna da u vladi baš i nije bilo sve najbolje. Podele u DOS-u mogle bi da imaju sasvim dobre reperkusije na buduću političku scenu Srbije, na kojoj bi vodeća opoziciona snaga iskočila iz samog DOS-a, a stranke starog režima bile dodatno marginalizovane. Politikolozi smatraju da jedinstvo koalicije deluje stabilizujuće, ali i omogućava radikalima, socijalistima i arkanovcima da povećaju sadašnji, skromni rejting.
      
       Reformski breg
       Priča o rekonstrukciji Vlade Srbije počela je pre nekoliko meseci, kada je sam premijer Đinđić najavio ulazak predstavnika albanske i bošnjačke zajednice, kao i uvođenje nekih novih resora (zaštita životne sredine). Pre dva meseca je kao novi potpredsednik vlade pominjan Velimir Ilić, koji je trebalo da bude zadužen za kapitalne investicije, da bi nakon njegovog odustajanja novi kandidat za potpredsednika bio Miodrag Isakov, koji bi se umesto pomenutih investicija bavio decentralizacijom. Demokratska stranka Srbije je, zatim, zatražila ozbiljnjije kadrovske promene u Đinđićevom kabinetu, da bi se kriza u vladajućoj opoziciji razbuktala nakon ubistva Momira Gavrilovića (oficira Državne bezbednosti koji je nekoliko sati pre pogibije bio u kabinetu predsednika SRJ), odnosno objavljivanja teksta u "Blicu", u kojem se kaže da je pokojnik u kabinetu ostavio dokumente o povezanosti nekih delova vlade i organizovanog kriminala. Izlaz iz krize pristalice premijera videle su u rekonstrukciji Koštuničinog kabineta iz kojeg bi ispali bacači klipova pod reforimističku mašineriju, dok su njihovi protivnici insistirali da se pronađe ubica Gavrilovića i zatim krene u zajedničku borbu protiv korupcije i kriminala. Obe strane, međutim, priznaju da je pomenuta afera samo vrh reformističkog brega, iza kojeg izbijaju određene razlike u poimanju novog, demokratskog društva i dramatično međusobno nepoverenje.
       Kao odgovor na napade ili kritike rada republičke vlade, pokrenuta je očekivana rasprava o korupciji i kriminalu u saveznoj administraciji, da bi zatim reformisti u Srbiji i Crnoj Gori zajedničkim snagama poručili saveznom predsedniku da nije ovlašćen da prekida razgovore o sudbini savezne države. Sudbina savezne države i republičke vlade su, izgleda, povezane nekim čudnim koncima, zbog čega svaki oštriji napad na vladu poslovično dovodi do ivice raspada treće Jugoslavije. Zato se i odluka DSS-a da bude konstruktivna opozicija u republičkom parlamentu može dovesti u vezu sa izvesnim reteriranjem preduzimljivih lidera DOS-a prema pregovorima Beograda i Podgorice, jer su dopustili mogućnost učešća predstavnika savezne vlade na njima, ako ih nekada i negde bude. Taj sistem spojenih sudova će važiti sve dok se ne usvoje savezni ili republički ustav, odnosno ne raspišu izbori.
      
       Socijalni konsenzus
       U odmeravanju snaga dvojice vodećih ljudi u zemlji, Đinđić je uspeo da okupi znatnu većinu lidera DOS-a što bi u javnosti moglo da ga predstavi kao legitimnog baštinika tekovina oktobarskog ustanka, ali njegov glavni problem jeste u ozbiljnom nedostatku socijalnog konsenzusa oko reformi. Ljudi koji sebe nazivaju analitičari vole da kažu kako je premijer uspeo da zauzme glavne poluge moći, ali ga građani zemlje zauzvrat apostrofiraju kao glavnog krivca lošeg života, poskupljenja struje, visokih poreza i za sve one nužne ali nepopularne odluke koje obično donose reformisti. Kako, dakle, obaviti suštinske promene u ekonomskom ili političkom sistemu Srbije ako izvođači radova imaju nedovoljnu podršku biračkog tela?
       Premijer Đinđić i njegovi glavni saveznici su u unutrašnjim, koalicionim sukobima nadvladali Koštunicu, ali je problem što nemaju značajniju podršku građana bez koje je, opet, teško krenuti u neke radikalnije reformske zahvate. Sve nepopularnija istraživanja pokazuju da pripadnici pragmatičnog krila koalicije uglavnom polarizuju građane na one koji su izričito "za" ili "protiv", pri čemu je ipak više onih koji su protiv. Direktor Stratedžik marketinga Srđan Bogosavljević nedavno je ocenio da je broj nezadovoljnika učinkom DOS-a u ozbiljnom usponu, te da razočarani dosovski birači podjednako krive Koštunicu i Đinđića za skromne rezultate novih vlasti. Prvome opada broj pozivnih, a drugome raste broj negativnih poena.
       Svim dobronamernim reformistima bilo je početkom godine jasno da će se svaka tranziciona vlada, pa i ona koja bi imala nepodeljenu podršku svih parlamentarnih stranaka, naći na velikim mukama čim krene u privatizaciju i ostale neugodne reformske zahvate. Zvuči prilično logično da će se vlada, koja nema podršku najpopularnije članice vladajuće koalicije, naći na nešto većim mukama.
       U međuvremenu, predstavnici pokreta Otpor najavili su da će dan uoči godišnjice pada Miloševićevog režima uručiti poslanicima Savezne skupštine predizborni program Demokratske opozicije, nervozu su pokazali dva vodeća sindikata koji traže ostavku ministra za rad Dragana Milovanovića ili najavljuju osnivanje političke stranke, a izvesno nestrpljenje pokazuju objekti brojnih istraživanja javnog mnjenja koji su, izgleda, očekivali više i bolje od onog što su dobili. Začeci onoga što će se jednog dana zvati demokratska javnost polako gube strpljenje i pominju osamnaestopartijsku državu, potpunu isprepletenost izvršne, zakonodavne i sudske vlasti i ostalu zaostavštinu miloševićevske politike. Sve to bi možda trebalo da zabrine političke elite i istovremeno ohrabri građane, jer se tek tim kritikama, kontrolama i stalnim proverama poverenja stvaraju uslovi za demokratsko društvo.
      
       BATIĆ BAČEVIĆ