("Sve moje robije", NIN br. 2647)

      Bio sam jedan od petorice koji su zajedno sa Mišom Mihajlovim uhapšeni 1966. godine, i zato uzimam sebi pravo da primetim da su pojmovi vašeg novinara Ljubiše Stavrića teško poremećeni i da još nose duboke tragove komunističke propagande, iako komunisti već godinu dana nisu na vlasti. Stavrić je očigledno još opčinjen "rukovodećom ulogom Komunističke partije" jer navodi: "Mihajlo Mihajlov nije bio disident iz komunističkog pokreta, otpadnik od Partije ili čovek iz strukture vlasti stradao u čistkama, kakva je bila većina progonjenih u vreme Titovog režima."
       Komunisti su se ponašali kao da im je dodeljeno bogomdano pravo da budu svuda prvi, kao da su rukopoloženi sveci, pa im je nedostajao samo još i taj oreol, oreol prvomučenika. Otkud Stavriću podatak da je većina progonjenih u doba Tita bila grupa njegovih otpadnika? Verovatno je mislio na Goli otok koji su današnji komunisti podigli na nivo kulta da bi dokazali da su i oni bili žrtve u borbi protiv terorizma, kada su već bili oglašeni kao jedini prvoborci. Međutim, dok nisu otpali, isti ti komunisti bili su do poslednjeg trenutka i sami mučitelji i progonitelji drugih. Ono što je bilo neviđeno u istoriji čovečanstva, u čemu su komunisti zaista imali prvenstvo, dogodilo se baš na Golom otoku gde su se uzajamno bezobzirno mučili. Takav sistem kolektivnog mazohizma i pored istog logorskog sistema komunisti nisu mogli nikad da postignu među pravim političkim protivnicima, kao, na primer, među četnicima.
       Mi, kao i Mihajlo Mihajlov, koji nikada nismo bili komunisti, i od prvog trenutka nismo bili slepi kod očiju, imamo moralno pravo i obavezu da svedočimo o onome što smo videli svojim rođenim očima, i osetili na svojoj sopstvenoj koži. Mada nisam istoričar, nigde o tome nisam čitao, ipak takva sećanja dobro se pamte, kao što je metoda kojom su komunisti grabili vlast u Srbiji, kada su pobili bez suda oko 200 000 nevinih duša, i kako su vlast utvrđivali i svoje zločine zataškavali. Tako su još dugo posle takozvanog oslobođenja neprekidno na robiji držali oko 150 000 "klasičnih" narodnih neprijatelja da bi se nivo straha u narodu neprekidno manje ili više održavao i da bi mogli autoritativno da vladaju. I sam Đilas je u to vreme izrekao, "neprijateljima ne treba suditi već im se treba svetiti".
       Međutim, svojih otpadnika komunista, palih u čistkama na Golom otoku, bilo je svega do 10 000 odnosno približno 3,5 posto u odnosu na ukupan broj političkih zatočenika i stradalnika. Prema tome, Stavrić se uopšte ne orijentiše između dobra i zla, pravde i nepravde. Istina, to nije za sada dokumentovan statistički podatak, jer nema uslova da to za sada bude. Nijedan Jevrejin za vreme Drugog svetskog rata nije imao nikakve statističke dokaze šta je to Aušvic ali je to mogao da oseti na samom sebi. Tako i mi svedoci to nosimo već 50 godina. Komunizam je po našem neposrednom iskustvu, a ne mišljenju, u samoj osnovi bogohulno zlo, i nije nikakvo opravdanje za neku "svetlu budućnost", već je zasnovan na zavisti, mržnji i pljački, kao samoubilačka perverzna strast za uništenjem i smrti. Narod kaže "ko s đavolom tikve sadi, o glavu mu se lupaju".
       Takođe ne može da se smatra da je Đilas bio jugoslovenski disident broj 1, jer bi onda i Trocki bio disident, i ne daj bože kada bi ovakvi "disidenti" opet došli na vlast, kao što bi bilo užasno da su kojim slučajem informbirovci ponovo došli do vlasti. Naši neprijateljski krugovi pravili su od Đilasa demokratu i književnika, a nikada nisu publikovali ili prevodili naše klasike Stevana Moljevića, Slobodana Jovanovića, Nikolaja Velimirovića, Jovana Dučića i brojne druge i njihove proročanske vapaje.
      
       DR PREDRAG RISTIĆ,
       arhitekta, profesor akademije SPC, predsednik bivšeg udruženja žrtava komunističkog terora i sadašnji član Društva žrtava komunističkog režima