Da su samo Srbi sa Kosova u bezizlaznoj situaciji predstavnici civilne misije Ujedinjenih nacija ne bi ulagali toliko napora da ih nateraju da 17. novembra glasaju, praktično, u korist svoje štete

      Ruski ambasador u Ujedinjenim nacijama Sergej Lavrov "istupio je zube" objašnjavajući u Savetu bezbednosti da kada ljudi nemaju slobodu da idu ulicom, ne može se govoriti ni o izborima. Bilo je to uoči prvih i nepotpunih kosovskih izbora održanih 28. oktobra 2000. godine kojima je trebalo uveriti ceo svet da se na Kosovu i Metohiji izgrađuje demokratsko, multietničko društvo. Međutim, Srbi i Turci sa Kosova i Metohije "sabotirali" su čitavu ideju bojkotom koji je očigledno, bar donekle, osujetio da se problemi na Kosovu i Metohiji nađu "pod tepihom".
       Nepunih godinu dana kasnije, Srbi sa Kosova i Metohije našli su se ponovo "između čekića i nakovnja", s tom razlikom što ovaj put jugoslovenske vlasti, doduše prekasno, ipak nastoje da pokažu kako Kosovo nisu otpisale. Albanci se trude da ne pokažu preveliku uznemirenost što se moraju hvatati u koštac sa dr Nebojšom Čovićem, potpredsednikom Vlade Republike Srbije, makar ga stalno izbegavali.
       Za sve to vreme predstavnici međunarodne zajednice igraju trostruku igru: ohrabruju Srbe i ostale nealbance da aktivno učestvuju u izborima, Albancima govore da budu strpljivi i da malo popuste sada kada je izvesno da nemaju šta da izgube, dok se oni sami, potajno, nadaju da će se njihova misija na Kosovu i Metohiji, za razliku od Bosne i Hercegovine, srećno završiti.
       "Ukoliko ne izađemo na izbore Albanci će reći da su Srbi sami krivi za svoj položaj, jer sebe izoluju i neće da rade na izgradnji demokratskog društva. Zapadnjaci će nas optužiti za bojkot i reći:'Ko im je kriv, sve što im ponudimo odbijaju i jednostavno neće sebi da pomognu.' S druge strane, ukoliko izađemo, Albanci i zapadnjaci potrčaće da na sva zvona objave kako su na Kosovu sprovedeni prvi demokratski parlamentarni izbori, a to što Srbina mogu da ubiju kao psa ukoliko bez tenka priđe zgradi parlamenta, to mačku o rep", kaže jedan učeni čovek s Kosova kome je dosadilo da mu se prezime povlači po novinama, dodajući specijalno za NIN: "Zatim će tražiti dalju institucionalizaciju tj. put ka nezavisnosti, jer su sada pokazali kako eto i za Srbe ima mesta u parlamentu, makar na papiru. U oba slučaja nastojaće da, s jedne strane, opravdaju albanski ekstremizam i terorizam prema Srbima i ostalim nealbancima, a s druge, da samoopravdaju svoje licemerje."
       Uveren da bi najbolje rešenje bilo kada bi Srbi rekli DA izborima, ali samo pod uslovom da im se obezbede osnovne ljudske slobode, ovaj čovek objašnjava da predstavnici međunarodne zajednice imaju za sve to odgovor. "Kažu: 'Ako hoćete slobode borite se za njih u parlamentu. Ne može vam se sloboda servirati na tanjiru.' Svojevremeno je Lavrov u Savetu bezbednosti stalno govorio da UNMIK i KFOR prvo treba da ispune svoj bezbednosni deo rezolucije, a onda da se sprovedu izbori. Vladika Artemije je to lepo rekao u svom proglasu u junu: 'Nas ne treba zvati na izbore, već nam omogućiti da glasamo slobodno. Bez slobode života nema ni slobodnih izbora.'"
      
       Skupština Kosova
       Izbori koji su zakazani za 17. novembar celo Kosovo i Metohiju tretiraju kao jednu izbornu jedinicu. Kako se radi o proporcionalnom izbornom sistemu, u principu, ide na štetu manjinskih zajednica, usvojena je neka vrsta zaštitnog mehanizma. Od ukupno 120 mesta u skupštini 20 poslaničkih mesta rezervisano je za etničke manjine (10 mesta za Srbe, tri za Bošnjake, dva za Turke, a četiri za Rome, Aškalije i Egipćane). Kako stoji u brošuri OEBS-a "Upoznavanje izbornog sistema" nalazimo: "Ova mesta po strani biće pridodata broju mesta, koja ove manje zajednice mogu osvojiti od mogućih 100 otvorenih mesta".
       Preostalih 100 mesta deli se na osnovu broja glasova koje pojedine partije, koalicije, građanske inicijative osvoje od ukupnog broja birača izašlih na izbore (na primer, partija koja osvoji 35 odsto glasova dobiće 35 mesta). Pravo da glasa ima lice od 18 godina starosti na dan izbora i "ispunjava ostale kriterijume pravne sposobnosti da glasa, koji su bili primenjeni na lokalnim izborima održanim na Kosovu 28. oktobra 2000. godine", piše u Ustavnom okviru za privremenu samoupravu Kosova (poglavlje 9, član jedan, stav 3, tačka c).
       "Izborni sistem Privremene vlade na Kosovu, izuzetno je pravedan", kaže Dan Everts, šef misije OEBS-a i predsednik Centralne izborne komisije, dodajući: "Do sada nije bilo sistema koji je prema manjinama bio tako velikodušan."
       Izborni sistem utemeljen je na Ustavnom okviru za privremenu samoupravu Kosova i Metohije (Uredba br. 2001/9) koji je 15. maja 2001. godine potpisao Hans Hakerup, specijalni izaslanik generalnog sekretara UN na Kosovu.
       Mandat Skupštine traje tri godine, počevši od inauguralne sednice koja mora da bude sazvana u roku od 30 dana posle potvrđivanja izbornih rezultata. Pravo da se kandiduje na izborima za Skupštinu ima svako lice koje ispunjava uslove za glasanje osim ako je:
       - Član Centralne izborne komisije, Potkomisije za prigovore i žalbe u vezi sa izborima, Izborne komisije za skupštinu ili biračkog odbora,
       - pripadnik Kosovskog zaštitnog korpusa ili Kosovske policijske službe,
       - sudija ili tužilac,
       - na odsluženju kazne koju je izrekao Međunarodni tribunal za ratne zločine za bivšu Jugoslaviju ili je protiv tog lica Tribunal podigao optužnicu, a lice se nije odazvalo pozivu da se pojavi pred Tribunalom,
       - lice koje je izgubilo pravnu sposobnost konačnom sudskom odlukom
       Ustavnim okvirom predviđeno je da Skupština ima sedmočlano predsedništvo u kome se dva člana imenuju iz stranaka ili koalicija koje dobiju najveći broj glasova, isto toliko članova imenuje se iz druge, a jedan član iz treće rangirane stranke ili koalicije. Po jedno mesto u predsedništvu rezervisano je za stranke koje se izjasne kao predstavnici srpske zajednice na Kosovu, odnosno kao predstavnici nealbanske i nesrpske zajednice na Kosovu.
       Predsednik skupštine bira se iz stranke, partije i koalicije koja pobedi na izborima. Svi poslanici uživaju imunitet "u odnosu na sve građanske i krivične postupke u pogledu izgovorenih reči ili drugih postupaka u svojstvu članova skupštine", ali imunitet ne pokriva "postupke koji jasno vode nasilju među zajednicama".
       Sednice skupštine i njenih odbora vodiće se na albanskom i na srpskom jeziku, kao što će i sva dokumenta biti štampana na ovim jezicima. Predstavnicima ostalih etničkih manjina biće dozvoljeno da u skupštini govore na svom maternjem jeziku, kao i da na tom jeziku podnesu dokumenta na razmatranje (ali odbori tih zajednica treba da obezbede prevod na albanski i srpski jezik). Svi proglašeni zakoni objavljuju se pored albanskog i srpskog jezika još i na bošnjačkom, turskom i engleskom jeziku.
       Dužnost Skupštine je da, između ostalog, potvrđuje Predsedništvo Skupštine, bira predsednika Kosova, prihvata ili odbija kandidate za predsednika vlade zajedno sa listom ministara u vladi koje predlaže kandidat za predsednika vlade.
       Predsedništvo Skupštine treba da nastoji da sve odluke donese konsenzusom (jednoglasno), kada to ne uspe onda to radi većinom glasova onih koji glasaju (pod uslovom da je najmanje pet članova prisutno). Predsedništvo, između ostalog, daje preporuke skupštini o svim organizacionim pitanjima rada skupštine (uključujući i dnevni red), održava spoljne parlamentarne kontakte u saradnji sa specijalnim predstavnikom generalnog sekretara UN.
      
       Koalicija Povratak
       Da predstavnici međunarodne zajednice ne bi mogli da kažu kako Srbi ne žele da učestvuju u demokratizaciji kosovskog društva osnovana je Koalicija Povratak.
       Kako je objasnila Rada Trajković, član Privremenog administrativnog veća Kosova i potpredsednik Demohrišćanske stranke, reč je o jednoj vrsti "neprincipijelne" koalicije zato što su među članicama i partije poražene na prošlogodišnjim izborima u Srbiji, koje su shvatile da je u borbi za očuvanje državnih i nacionalnih interesa sada najpotrebnije da se objedine sve srpske snage. Pored Demohrišćanske partije, Koaliciju Povratak čine i Nova Srbija, Narodna partija Kosova i Metohije, Nova demokratija i Srpski pokret obnove, ukupno dvadeset različitih grupacija i nevladinih organizacija.
       Ono što je vlastima u Beogradu takođe značajno, jeste činjenica da ako Srbi budu izlazili na izbore 17. novembra - što opet zavisi od toga hoće li UNMIK zaista učiniti sve kako bi se popravila bezbednosna situacija, omogućila potpuna sloboda kretanja, ubrzao povratak izgnanika i pronalaženje nestalih Srba i ostalih nealbanaca - oni će to učiniti na zajedničkoj izbornoj listi, a ne "u dve kolone" rasipajući glasove birača.
       "Teško da može da se desi da Koalicija Povratak izađe na izbore ukoliko UNMIK ne sprovede ono što je zadatak vlasti da sprovede i prvi čovek te vlasti na Kosovu i Metohiji gospodin Hakerup", kaže specijalno za NIN dr Nebojša Čović, potpredsednik Vlade Srbije i predsednik Koordinacionog centra za Kosovo i Metohiju dodajući: "Važno je da Srbi ne budu krivi, da imaju dovoljno argumenata da to objasne pred međunarodnom zajednicom, jer život treba da teče i posle 17. novembra."
       Osnivanje Koalicije Povratak naišlo je na odobravanje predstavnika međunarodne zajednice. Šef misije Saveta Evrope Oven Masters ohrabren je odzivom Srba i ostalih nealbanaca na nedavno završenoj registraciji, ne propustivši priliku da, svima kojih se tiču prilike na Kosovu, pošalje jasan "signal" kako "izbori 17. novembra ne mogu biti korak ka nezavisnosti Kosova".
       Inicijativu kosovskih Srba pohvalio je i ambasador Dan Everts, šef misije OEBS-a na Kosovu i Metohiji i predsednik centralne izborne komisije, rekavši 24. septembra u Prištini: "Ovo je značajan korak. To je signal da kosovski Srbi žele da učestvuju u demokratskom procesu. Takođe, to je signal i drugim zajednicama na Kosovu, posebno albanskoj zajednici, da oni žele mnogo produktivniji dijalog."
      
       Predizborna obećanja
       Ipak, uoči izbora UNMIK je učinio nekakve "ustupke" ili bolje rečeno, izvršio je "korekcije" svoje politike. Neki od njih su posledica realnih odnosa ne samo na Kosovu i Metohiji, već i u regionu i ostatku sveta. Čak je i Hans Hakerup, specijalni izaslanik generalnog sekretara UN na Kosovu i Metohiji "povukao" za njega pomalo neuobičajan potez isključivši predstavnike dve albanske stranke iz trke za poslanička mesta u skupštini Kosova i Metohije.
       Predsednik i potpredsednik Narodnog pokreta Kosova Emruš Džemailji i Gafur Eljsani, kao i potpredsednik Nacionalnog pokreta za oslobođenje Kosova Sabit Gaši nisu skinuti sa izbornih lista zato što se popušta Srbima (kako to albanski mediji žele da predstave) već zato što se nalaze na "crnoj listi" Džordža Buša, predsednika Sjedinjenih Američkih Država, objavljenoj juna 2001. godine. Pomenute albanske partije protestovale su pre nego što je Hakerupova "izvršna odluka" prenoćila.
       Šef UNMIK-a nije se predomislio, ali nije, možda s pravom, preduzeo ništa da bi Hašima Tačija, predsednika Demokratske partije Kosova i glavnokomandujućeg "relaksirane" Oslobodilačke vojske Kosova, odnosno Ramuša Haradinaja predsednika Alijanse za budućnost Kosova i komandanta OVK za Metohiju, isključio sa izbornih lista, kao što su to Srbi tražili.
       Srbi su svašta tražili od Hakerupa, ali to nije mnogo vredelo - do sada. Između ostalog, traženo je da se povratak raseljenih ubrza, jer je neprihvatljiv plan UNMIK-a da se godišnje na Kosovo vrati samo 1000 ljudi, jer bi proces povratka svih raseljenih ovim tempom potrajao, kao što je dr Vojislav Koštunica, predsednik Jugoslavije primetio, "nekoliko vekova".
       Nakon polučasovnog izlaganja predstavnika jugoslovenske, odnosno srpske, vlasti g. Čovića, a potom i g. Hakerupa pred ambasadorima Saveta bezbednosti usledio je dvoipočasovni razgovor u kome su ambasadori, svi do jednog podržali, en general, Plan za rešavanje krize na Kosovu i Metohiji koji ne samo da iznosi probleme sa kojima su suočena srpska i sve ostale manjinske zajednice na Kosovu, već nudi pregršt tehničkih rešenja koja mogu oživeti gotovo propali koncept multietničkog Kosova i Metohije.
       Uspeh "Njujorške misije" imao je za posledicu življu diplomatsku komunikaciju na relaciji Beograd - Priština iz koje su se albanski predstavnici, valjda u znak protesta, unapred isključili ponovnim odbijanjem Hašima Tačija da se susretne sa srpskim premijerom dr Zoranom Đinđićem kako bi se saznalo nešto više o nestalima na Kosovu i Metohiji.
       Za sredinu oktobra predviđeno je, na redovnom zasedanju Kontakt grupe, potpisivanje tri protokola koji treba da unaprede saradnju između SR Jugoslavije i civilne administracije UN na Kosovu i Metohiji. Sva tri protokola tiču se nestalih, otetih i ubijenih na Kosovu. Prvi protokol predviđa zajedničku saradnju jugoslovenskih i međunarodnih eksperata sudske medicine i patologa, drugim se jamči zajednička policijska istraga o nestalima, a treći se odnosi na razmenu identifikovanih tela i dokumentaciju o njima.
      
       Propusti i kritika
       Kritika da su nove demokratske vlasti u Jugoslaviji odnosno Srbiji morale uložiti mnogo ranije više napora kako bi se za Srbe nešto promenilo nabolje, nisu bez osnova, ali međusrpsko verbalno obračunavanje preko elektronskih i ostalih medija teško da može doneti dobro onima u čije ime govore.
       Srbi koji potpuno odsečeni žive u selima nadomak Istoka kažu da im je u nekoliko navrata dolazila Njegova svetost patrijarh srpski gospodin Pavle, jednom "onaj Trajković iz Prištine" i da bi voleli kada bi ih srpski političari češće obilazili da bar imaju kome da se požale.
       U pravu je g. Momčilo Trajković, predsednik Saveznog komiteta za Kosovo i Metohiju i predsednik Srpskog pokreta otpora, kada kaže da Srbima nisu stvoreni uslovi, osnovni uslovi da izađu na izbore i da bi davanjem legitimiteta institucijama na Kosovu mogli da se otvore još veći problemi.
       "Nije izlazak na izbore jedini oblik saradnje, postoji i vaninstitucionalna saradnja", rekao je Trajković u nedavnom televizijskom nastupu. Tada je naglas rečeno da bi oni koji pričaju samo o uslovima mogli da dovedu do toga da Srba na Kosovu više ne bude, kao što neće biti ni prilike da se govori o uslovima. Jednostavno, sada je neophodno bar pokušati da se pronađe "pravilan redosled poteza" koji neće prekinuti tek uspostavljenu saradnju sa međunarodnom zajednicom, koji mogu da promene i uslove u kojima Srbi žive.
       Registracija Srba i ostalih nealbanaca jeste jedan od prvih koraka te nove "stupnjevite strategije", formiranje koalicije Povratak takođe, ali to nikako ne znači da Srbi, bez ostvarivanja zahteva koje su postavili treba da glasaju, praktično, u korist svoje štete.
       Takođe, treba uložiti napore da oni koji su protiv registracije, prijavljivanja stranaka za izbore ne zastrašuju one koji misle drugačije. Ne treba tvrditi da je formiranje jedine srpske koalicije na Kosovu "način da se razbiju političke snage na Kosovu i Metohiji".
       Ne može se sa sigurnošću tvrditi ni da će 28. novembar 2001. godine, odnosno albanski praznik "Dan zastave" biti ujedno i dan proglašenja nezavisnog Kosova, jer to unosi bespotrebnu paniku među već izmoždene Srbe.
       "Tuđe neću ni pod opanak", kaže Anđelija Ivanović iz Istoka i dodaje: "Ali neću da mi kidnapuju unuku. Zato neka Čović moli za nas, koga god treba, da možemo da živimo ovde."
       Da su samo Srbi sa Kosova u bezizlaznoj situaciji predstavnici civilne misije Ujedinjenih nacija ne bi ulagali toliko napora da ih nateraju da 17. novembra glasaju, praktično, u korist svoje štete.