Gledamo ovih dana u veliku zelenu fleku na ekranu, koja povremeno na sebi ima nešto manje, a svetlije, zelene fleke. To bi, mislim ta fleka, trebalo da bude Avganistan. One svetlije zelene fleke su "tomahavci". A ima, ponekad, i najsitnijih zelenih fleka koje jure u pravcu srednje zelene fleke, a u okviru velike zelene fleke. I te sve fleke zajedno predstavljaju grandioznu borbu protiv svetskog terorizma, tj. Miladina i njegovih Tulipana (tako seljaci iz okoline Beograda zovu Bin Ladena i Talibane, prim. prev.). Izeš rat. Naš je bio bolji.
       I uopšte, ne bi se sad ni začudili kad bi se javio neki stručan psiholog i konstatovao da mi sad svi patimo od sindroma bivše devojke. Tako se, naime, možemo osećati kad porazmislimo da su status najpovlašćenije nacije u globalnom maltretiranju Amerikanci oduzeli nama i dodelili tamo nekim pišljivim Tulipanima. A po čemu su to oni bolji od nas? Njihovog Slobu jedva možeš da razlikuješ u gomili istih zabrađenih tipova, obmotanih malim peškirom iznad i velikim čaršafom ispod brade. A da ne pričamo da oni nemaju ni kanabe za Holbruka, nego svi sede na patosu! Kamo mostovi sa koncertima, recimo, talibanskih pevaljki iz nekog Mega Džihad Šoua? E, i to će da mi se nosi sa najvećom svetskom silom? Sramota jedna, eto to je. Pu!
       Molili smo se, godinama, da živimo kao sav normalan svet. I eto nam ga sad, kako živimo. Ono onomad nije bilo standarda, privreda u buli, budućnost neizvesna, ali nas je bar ponosom ispunjavala činjenica da se onolika Ameriketina baš ovom državom bakće: pa ruši one, pa pomaži ove druge, ma milina jedna. Glavna privredna grana nam bilo povuci-potegni sa Slobom i sve što ide oko toga - malo sponzori, malo donatori, malo šleperi i kontingenti, malo šverc, malo kriminal... A sad? Standard isto tanak, privreda i dalje životari, budućnost maglovita, ali ni Amerikanaca više nema i ko zna da l' će ikad da nam se vrate.
       I šta sad da radimo? Svećom da tražimo nekog ko će da nas pomogne, nemamo nikakve šanse: šta je Demokratska Opozicija ili neki domaći NVO u poređenju sa spektakularno nazvanom avganistanskom "Severnom Alijansom". Žene u crnom - aut, žene u čadorima - in. Stranu pomoć, dok traje urnisanje Talibana, možemo da dobijemo samo ako neki zalutali bombarder sa hranom (novi izum američke vojske - bacanje klope preživelima, da ne majkaju do novog bombardovanja) greškom i na našu teritoriju izbaci koji paketić sindikalnih svinjskih polutki. Koje, samo da se ljubomorno prisetimo, mi nismo dobijali kad je nas bombardovalo. Ko da nismo zaslužili, je l?
       I u skladu sa svim tim promenama u savremenom, a pogotovo ovom našem balkanskom svetu, globalni zemljotres koji je počeo jedanaestog septembra na Menhetnu drma i nas ovde, i to evo uveliko. Štrajkovi, bitke za televizije, uobičajena međuDOSovska pljuvačina... Ajd što drma nas, nego je Karla del Ponte najstrašnije isprepadana da će nju i njen zatvorski biznis Ameri potpuno zaboraviti, jerbo Hag nema dovoljno ućorkiranih fanatičnih muslimana. I tu je Karla izgleda smislila novo spektakularno Giga Suđenje, sa šesnaest svežih uhapšenika, koje ćemo valjda grupno i avionom poslati noću u Ševeningenski zatvor. Pod uslovom da Talibani ne pilotiraju avionom, naravno.
       Pa da. Frka je velika. Ukoliko se Haški sud uskoro ne popne ponovo na naslovne strane štampe i u prve minute televizije, lako je moguće da će Del Ponteova morati da kupuje šator i kamione sa prikolicama. Pa da se krene na turneju po razvijenim zemljama: "Čujte i počujte, samo večeras u Vašem gradu! Balkanski monstrumi izvode genocid nad publikom, na dve kupljene karte poklon-optužnica sa fotografijama u boji!" A Sloba će u velikim cipelama i sa perikom i plastičnim crvenim nosićem da objašnjava zašto ne priznaje sav taj cirkus. Sva ova velika zajebancija izvodiće se jer, otkad su Miladin i njegova kompanija za građevinsku destrukciju hit nad hitovima, teško će se namaći lova za besplatnu hranu i smeštaj u ćelijama sa televizorom i klima uređajem. A i bazen je u izgradnji, trebaće tu još para...
       No, ko, more, šiša Karlu i njene štićenike! Imamo i ovde problema što više nismo nikom interesantni. I u okviru tog kolektivnog osećaja da nas više niko ne šljivi i da smo na jedan specifičan način tek sad izopšteni od sveta, jedan čovek se u ime svih nas zaputio sa pištoljem u kanadsku ambasadu, pod pretnjom da će se ubiti ako mu se odma ne izda kanadska viza. Brzina kojom su ga vlasti pacifikovale i ućorkirale, govori da se neko setio da bi i mi ostali mogli da se setimo da krenemo u sličnu avanturu, a sa idejom da ako Zapad, definitivno, više nema nameru da se bakće sa nama, onda nas nekoliko miliona pištolj u čelo, pa put pod noge tamo gde su nas nekad voleli. Ili su se bar bili navikli na nas, tokom svih ovih naših i njihovih zajedničkih godina. A sad su nas ostavili. Iskoristili, pa bacili...
       Eto. Surovo je sve to, ali kako smo se navikli, tako ćemo morati da se odviknemo. Čeka nas dug, dosadan i mučan život bez Sajrusa, Vorena, Ričarda, Madlen, Bilija... Amerikanci su zauvek otišli dalje na istok i ostavili nas da tužno gledamo u zelenu fleku sa zelenim flekama i uzdišemo za vremenima kad nam je bilo loše ali nam je bar bilo
       zanimljivo. A sad nam samo nije zanimljivo.
       Naprotiv.