Godinu dana od "demokratske revolucije" po dobrim starim uzansima nije baš jubilej, ali mi volimo da i nedavne događaje proglašavamo jubilarnim. A nismo baš nacija bez duže tradicije u nekim oblastima. Utoliko je taj sindrom slavlja i godišnjica, u najmanju ruku čudan.
       Neretko sam čitao da neki tek juče osnovani festival (ima ih u nas sijaset, na turskom "sidžaset" znači, po starinski, smrtna kazna, a danas i politika, diplomatija) njegovi tvorci već naredne godine zovu "drugim tradicionalnim" festivalom.
       Evo objašnjenja zašto je u evropskoj tradiciji jubilej nešto daleko ozbiljnije i odnosi se na pojave dužeg trajanja.
       Pojam jubilej nastao je u latinskoj sintagmi iubilaeus annus. Reč jubilej je hebrejska i znači "ovnujski rog".
       Po Mojsijevom zakonu svaka pedeseta godina bila je godina praštanja. Ta godina se objavljivala ovnujskim rogom. Običaj godina oproštaja prihvatio je papa Bonifacije Treći i 1300. godinu objavio kao jubilarnu godinu od Hristovog rođenja. Kasnije su rimski pontifeksi maksimusi smanjivali rastojanje između jubileja na pedeset, pa i 33 godine (koliko je poživeo Hrist), zatim se proglašavanje svetih godina neko vreme ustalilo na svakih 25 godina.
       Po ugledu na katolike, proglašavaju se i slave mnogi svetovni jubileji, pa i godine provedene u braku. Tako se srebrna svadba slavi posle 25 godina provedenih u braku, zlatna za 50-godišnjicu, a dijamantska za 75-godišnjicu.