(Od dopisnika NIN-a iz Pekinga)
      
       Peking - Poslednjih dana u Džunanghaju ("kineski Kremlj") naglo su porasli telefonski troškovi. Predsednik Điang Cemin imao je duge razgovore sa Bušom, Širakom, Putinom, Blerom, Šrederom i drugim liderima. S nekima i po više puta. Tema je, naravno, poznata: zajednički front borbe protiv terorizma.
       Prvi put je Kina stala na američku stranu i to u trenutku kada su SAD raketama gađale teroristička gnezda u Avganistanu. U nekoj drugoj prilici možda bi Peking radije govorio o napadu na jednu suverenu državu, ali ovog puta povod je bio tako upečatljiv (brutalno ubistvo više od 6 000 građana u Njujorku i Vašingtonu) da se ni Kinezi nisu mnogo dvoumili: protiv terorističkog demona nužna je međunarodna akcija svih zemalja.
       To što se radi o bombardovanju jedne suverene države, makar i takve na čijoj su teritoriji omraženi talibani, ne zbunjuje mnogo Kineze: oni imaju spreman odgovor i na to pitanje. U principu, oni se ne pridržavaju dogmatskog stanovišta da je svaki ofanzivni rat nepravedan, a da je svaki defanzivni pravedan. Još je legendarni kineski filozof Sun Ce, pre nekoliko hiljada godina tvrdio da napad na neku zemlju može da bude pravedan i opravdan ako se time sprečava veća nesreća. Drugim rečima, Kinezi nemaju problema sa objašnjavanjem svoje pozicije.
       Njihove teškoće izviru iz neizvesnosti.
       Analiza kineskog ponašanja pokazaće da iza podrške Amerikancima stoje dublji razlozi. To je za kinesku diplomatiju neiscrpan predmet proučavanja, ali i veliki razlog za zabrinutost: malo je kome jasno u kom se pravcu svet kreće? Da li će se Kina naći i sa istoka i sa zapada okružena američkim bazama?
       Kina je do sada, uglavnom, poklanjala veću pažnju azijsko-pacifičkom regionu na kome Amerikanci pokazuju najviše svoju snagu i moć. Kineska vojna strategija podređena je pretpostavci da sa te, istočne, strane dolazi potencijalna opasnost. U poslednje vreme čak se govori o formiranju "malog NATO-a" od pacifičkih zemalja poput Australije, Japana i Južne Koreje.
       Ali, sada je jasno da su se Amerikanci sasvim približili i zapadnim kineskim granicama. Obaranje režima u Kabulu dovešće, svakako, na vlast neku proameričku grupaciju. Uz nove i sadržajnije veze sa Pakistanom, Uzbekistanom i Kazahstanom, Amerikanci će biti u povoljnoj prilici da bitno utiču na čitavu centralnu Aziju na čijem nebu se gomilaju sve više tamni oblaci, a ispod čije teritorije teku milijarde barela nafte.
       Na taj deo Azije i Rusija polaže gotovo "istorijsko pravo": ona to smatra nekim svojim "vanjskim" dvorištem, čije granice i danas čuvaju ruske trupe. Ne samo zbog davnih veza, već i zbog bogatih kaspijskih nalazišta i više hiljada duge granice sa susedima preko kojih putevi vode na topla mora, Bliski i Srednji istok.
       Kinezima, svakako ne odgovara gužva i nadmetanje u njenom susedstvu, pogotovo jer i sami imaju vlastitih interesa za ovaj region. Ti interesi su i politički i ekonomski.
       Kineski komentator "Beiđing rivjua" ne krije takva očekivanja: Amerikanci će prihvatiti mere (administrativne, pravne i bezbednosne) koje će relativizirati njihov spoljnopolitički princip da "ljudska prava stoje iznad suvereniteta". Drugim rečima, reskiraće ponešto od ljudskih prava, a dobiće nešto više od suvereniteta (koji napadaju teroristi). Komentator veruje da će to doprineti "prilagođavanju američke diplomatske tehnike" što je samo lepši izraz za promenu arogantnog kursa koji su Kinezi, kao i neki drugi, osetili na svojoj koži.
       Kineski stratezi, naravno, već uveliko razmišljaju šta će biti posle američke akcije u Avganistanu i posle svrgavanja talibanskog režima, što se čini mnogo izvesnijim nego samo hvatanje Bin Ladena? Kina priznaje avganistansku vladu u egzilu, ali u isto vreme nije porušila mostove ni sa talibanskim režimom, sa kojim je neposredno pre terorističkog napada od 11. septembra čak i potpisala neke trgovinske sporazume. Sve to govori u prilog činjenici da je Avganistan i region kome pripada isuviše važan za Peking, da bi stvari bile presečene preko kolena, jednom zasvagda.
       Svesni da je nastupio novi zaokret u svetskoj politici, koji može da poremeti sadašnji odnos snaga u srcu azijskog kontinenta, i da su Amerikanci dobili "kart blanš" i za buduće vojne udare, ne samo protiv terorista oko Kabula, već i u drugim zemljama, Kinezi nastoje da budu na strani "antiterorističke koalicije" ali da, u isto vreme, sačuvaju svoje dobre veze sa islamskim svetom. Njihova diplomatija sada ide uporedo na dva koloseka. Terorizam je zajednički neprijatelj, ali muslimani mogu da budu dragoceni prijatelji naročito za zemlju u kojoj ima desetine miliona pripadnika ove religije.
      
       ALEKSANDAR NOVAČIĆ