Američki ministar odbrane Donald Ramsfeld kaže kako će se operacije protiv Osame bin Ladena, mreže Al Kaida i talibanskih vlasti u Avganistanu odvijati "mnogo više kao hladni nego kao vrući rat... Ovaj sukob nije iziskivao velike bitke već stalni pritisak ... On se nije završio uz prasak već kroz unutrašnji kolaps (Sovjetskog Saveza)"

      U inicijalnom odgovoru na teroristički napad na Svetski trgovinski centar u Njujorku od 11. septembra, ključne talibanske ciljeve u avganistanskim gradovima Kabulu, Kandaharu, Dželalabadu i Mazar-e-Šarifu u nedelju na ponedeljak napalo je 15 bombardera, 23 lovca-bombardera sa američkih nosača aviona i jedna britanska podmornica. "Po mom naređenju, oružane snage Sjedinjenih Država počele su napade na kampove za obuku Al Kaide i vojna postrojenja talibanskog režima u Avganistanu", rekao je u obraćanju naciji američki predsednik Džordž Buš Mlađi. On je dodao da su, osim Velike Britanije, učešće u operaciji, "kako se ona bude razvijala, najavile Kanada, Australija, Nemačka i Francuska".
       "Više od 40 zemalja srednjeg Istoka, Afrike, Evrope i Azije odobrile su nam pravo preleta i sletanja. Mnoge druge zemlje su sa nama podelile obaveštajne podatke. Imamo podršku kolektivne volje celog sveta", rekao je američki predsednik.
      
       Učinak prvih bombi
       U prestonici Kabulu su, pored ostalih, pogođeni ciljevi kod starog gradskog zida, predsedničke palate i kod aerodroma. Piloti sa nosača aviona "enterprajz" tvrde da su imali više direktnih pogodaka i da su uništili jedno skladište raketa zemlja-vazduh, kao i nekoliko kampova za obuku i centre veze. U ponedeljak i utorak ciljevi su ponovo bili kampovi za obuku, položaji PVO, aerodromi i skladišta.
       Talibanska avijacija, koju čine uglavnom ispravni avioni MiG 21 i SU 22, verovatno je još prve noći potpuno neutralisana ili naterana da, za sada, bude potpuno neaktivna. Talibanske vlasti tvrde da je u prvim danima bombardovanja poginulo na desetine civila, među kojima i četiri radnika agencije Ujedinjenih nacija za razminiranje. Kancelarija UN u prestonici Pakistana Islamabadu pozvala je američku avijaciju da pazi kako i koga gađa. Talibanski verski lider mula Omar i Osama bin Laden, lider svetske terorističke mreže Al Kaida, zbog kojih je sve i počelo, neposredno su posle prvog napada napustili Kandahar i pod pratnjom otišli u nepoznatom pravcu.
      
       Avganistan nije Jugoslavija
       Kako se čini, rat protiv terorizma, započet u Avganistanu, verovatno će biti dugotrajan i strpljiv. Vodiće ga velika međunarodna koalicija sa Sjedinjenim Američkim Državama na čelu. Međutim, za razliku od Zalivskog rata i bombardovanja Jugoslavije, ovaj sukob će se odvijati kroz kombinovane operacije malobrojnih i brzo pokretnih specijalnih snaga uz ograničenu podršku avijacije. Američki ministar odbrane Donald Ramsfeld je, nagoveštavajući ovakvu strategiju, u Kairu rekao kako će se operacije protiv Osame bin Ladena, mreže Al Kaida i talibanskih vlasti u Avganistanu odvijati "mnogo više kao hladni nego kao vrući rat".
       "Ovaj sukob nije iziskivao velike bitke već stalni pritisak... On se nije završio uz prasak već kroz unutrašnji kolaps (Sovjetskog Saveza)."Ovakva strategija bi, smatraju eksperti, mogla biti veoma efikasna ako Amerika jasno i pažljivo definiše svoje ratne ciljeve. Sjedinjene Države će se prvo koncentrisati na rušenje talibanskog režima u Avganistanu, što bi poziciju Osame bin Ladena učinilo neodrživom. Američki obaveštajci i njihove, uglavnom zapadne kolege, u međuvremenu će voditi rat (koji neće biti samo obaveštajni) protiv Al Kaide i srodnih organizacija širom sveta.
       Sjedinjene Države i saveznici pri tom će se sudariti sa jakim, brojnim, fanatizovanim i potpuno nepredvidivim neprijateljem.
       Komandant NATO snaga u Evropi general Džozef Ralston rekao je kako je samo pitanje vremena kada će uslediti novi teroristički napadi na američke i savezničke ciljeve. Sjedinjene Države podigle su stepen unutrašnje bezbednosti na do sada neviđen nivo. Strahuje se od uzvratnih terorističkih napada, a bezbednosne procene govore o tome kako bi Bin Laden i njegovi ljudi ovoga puta mogli upotrebiti hemijsko i biološko oružje.
       U američkoj državi Floridi jedan čovek je već umro od antraksa (crnog prišta), a još jedan je zaražen. Nije ustanovljeno da li se radi o tragičnoj slučajnosti ili ih je neko namerno zarazio.
       Za Ameriku bi najbolje rešenje predstavljala invazija Avganistana, totalno uništavanje talibanskih oružanih snaga i okupacija zemlje. Međutim, barem što se Sjedinjenih Država tiče, najbolje i moguće rešenje nikako ne idu ruku-podruku. Geografija, topografija i geopolitika Avganistana i centralne Azije sprečavaju grupisanje snaga potrebnih da se taj plan realizuje. Zato će se Amerikanci boriti na manje elegantan ali delotvorniji način. Za sada se, kako tvrde analitičari, mogu raspoznati sledeći elementi američke strategije: 1) Uvodni napadi na Avganistan i baze Al Kaide uz upotrebu krstarećih raketa, mornaričke avijacije i strateških bombardera. 2) Specijalne operacije protiv Bin Ladena lično i infrastrukture Al Kaide. 3) Kadrovska i logistička podrška antitalibanskim milicijama u njihovim nastojanjima da sruše vlade u Kabulu.
      
       Ubeđivanje saveznika
       Pre nego što su otpočeli napad, Amerika i zapadni saveznici su prvo vodili pažljivu i osetljivu diplomatsku bitku kako bi osigurali aktivne ili barem prećutne saveznike među zemljama u regionu, a potom i među nekim drugim značajnim islamskim državama. Ministar odbrane Ramsfeld je zato celu prošlu nedelju proveo na blic turneji sa ciljem koordinisanja koalicione politike. Ramsfeldov put je sličan onome koji je 1990, pre invazije na Irak, napravio tadašnji ministar odbrane Dik Čejni.
       Za razliku od 1990. godine, Amerika se ovoga puta suočava sa ozbiljnim problemom. Dok je Čejni u osnovi tražio dozvolu zalivskih država za izbacivanje Iraka iz Kuvajta, Ramsfeld sada pokušava da sklopi savez razjedinjenih i potencijalno nestabilnih zemalja. Američki problem sastoji se u sledećem: što više pritiskaju umerene, često autokratske države srednjeg Istoka, sve ih više ugrožavaju. Ako ove vlade odu predaleko, rizikuju da budu obeležene kao američke sluge i da na kraju budu srušene od strane domaćih islamskih pokreta.
       Upravo to se može dogoditi Pakistanu. Ova zemlja koja spada u red regionalnih sila i poseduje nuklearno oružje, obećala je saradnju. Međutim, pritisak protalibanskih elemenata bio je toliki da je jedan od ključnih islamskih lidera na kraju stavljen u kućni pritvor. Odmah posle prvih napada Pakistan je gotovo eksplodirao od antiameričkih sentimenata. U antiameričkim neredima u Islamabadu i Keti ubijeno je barem troje ljudi. Neredi su izbili u Indiji i Bangladešu. Pakistan je do neposredno posle napada 11. septembra bio jedini saveznik avganistanskih vlasti, a pakistanske militantne islamske grupe veoma su aktivne u višedecenijskom ratu protiv Indije oko Kašmira. U slučaju da pritisak islamista postane prejak, vojna vlada generala Perveza Mušarafa može da održi vlast, ali po cenu pasiviziranja podrške američkim naporima u ratu protiv talibana. Zato Ramsfeld nije ni otputovao u Pakistan jer bi takav potez bio ocenjen kao provokacija.
      
       Muslimani protiv muslimana
       Glavni pakistanski doprinos biće, po svoj prilici, obaveštajne prirode. Veruje se da Mušarafova vlada zajedno sa Rusijom, Egiptom i donekle Kinom ima najkvalitetnije podatke o Osami bin Ladenu, Al Kaidi i talibanima.
       Saudijska Arabija je takođe u nezgodnoj poziciji iako Amerikanci tamo drže oko 5 000 vojnika i veliki broj aviona. Ova zemlja jeste saveznik Sjedinjenih Država i njihov glavni snabdevač naftom ali je istovremeno i utočište muslimanskog klera koji propoveda tvrdu verziju islama poznatog kao vehabizam. Osama bin Laden i nekoliko terorista umešanih u napade od 11. septembra rođeni su u Saudijskoj Arabiji koja odavno ima mnogo problema sa militantnim islamskim grupama. Saudijske vlasti su, sasvim logično, posle susreta sa Ramsfeldom izrazile uzdržanost prema njegovim zahtevima da autoriziju upotrebu lokalnih američkih vojnih efektiva u kampanji protiv Avganistana.
       Egipat je takođe u veoma neprijatnoj situaciji pa se baš zato nije pretrgao da pomogne Americi. Predsednik Hosni Mubarak stalno strepi od militantnih islamskih grupa koje su, uzgred budi rečeno, izvršile atentat na njegovog prethodnika Anvara el Sadata. Pod pritiskom egipatskih medija koji uglavnom vode antiameričku kampanju, Mubarak se sada suočava sa neprijatnom dilemom oko toga kako i koliko da pomogne Vašingtonu.
       Kako stvari stoje, najstabilniji regionalni saveznik je Uzbekistan. Predsednik Islam Karimov je odobrio korišćenje jednog aerodroma, a u ovu zemlju već su otputovali delovi američke Desete brdske divizije iz Fort Drama, država Njujork. Talibani su na granicu sa Uzbekistanom odmah poslali pojačanja. Ostale zemlje u regionu, Tadžikistan, Turkmenistan, Iran i Kina izrazile su za sada samo načelnu podršku u borbi protiv talibana i Al Kaide.
       Iako je od 1980 godine na listi zemalja koje podržavaju terorizam, Iran je zatvorio granicu sa Avganistanom, uglavnim da bi sprečio priliv izbeglica, kojih tamo ima već dva miliona ali i kako bi zatvorio jedan od izlaza koji bi Bin Laden mogao da koristi za povlačenje iz Avganistana. Ipak, iranski verski vođa ajatolah Ali Hamnei rekao je kako neće podržati nikakve akcije koje bi dovele do humanitarne katastrofe. U obraćanju naciji, neposredno posle prvog bombardovanja Kabula, Hamnei je veoma oštro osudio intervenciju.
      
       Profit za Ruse
       Turkmenistan u kome su na vlasti bivši komunisti, a na terenu ruske trupe, ćuti jer predsednik Saparmirat Nijazov verovatno čeka da mu mišljenje stigne iz Moskve.
       Tadžikistan koji se još oporavlja od građanskog rata neće preterano profitirati od podrške Amerikancima. Predsednik Emomali Rahmonov je verovatno savršeno svestan činjenice da mu zemlja lepo zarađuje na švercu opijuma iz Avganistana i na trgovini oružjem sa antitalibanskim Ujedinjenim frontom. Tadžikistan je posle građanskog rata 1991. prihvatio stalno prisustvo trupa Zajednice Nezavisnih Država (čitaj-ruskih) na svojoj teritoriji, pa će verovatno i činiti onako kako Moskva kaže.
       Ako Amerikanci žele da vode uspešnu kampanju protiv Avganistana, savez sa Rusijom je neophodan. Međutim takva saradnja neće biti jeftina. Moskva će povećati uticaj u centralnoj Aziji i verovatno povratiti dominaciju nad kavkaskim regionom.
       Amerikanci će se verovatno rastezati na tanko zbog činjenice da će trupe i logistika dolaziti sa velikih daljina -Sjedinjene Države sada vode rat protiv zemlje koja nema izlaz na more, pa tako ni luke koje je moguće zauzeti i pretvoriti u logističke baze. Vašington zato mora da se osloni na bivše sovjetske republike koje se graniče sa Avganistanom pa je zato saradnja sa Moskvom imperativ - ona osigurava stabilnost Uzbekistana, Tadžikistana i Turkmenistana. Zauzvrat, Rusija će tražiti podršku Amerike za rat u Čečeniji. Moskva odavno tvrdi da čečenski separatisti sarađuju sa Bin Ladenom i ostalim militantnim islamskim grupama, a istovremeno želi da se te napasti reši jednom zasvagda. Rusija, međutim, neće moći da reši problem Čečenije bez regulisanja problema Kavkaza, što znači Jermenije, Azerbejdžana i Gruzije. Amerikanci će verovatno morati da učine i ovu koncesiju.
       Rusija će istovremeno nastojati da obezbedi stalan priliv dolarskih zajmova potrebnih za konsolidaciju ekonomije i privrede, kao i sredstava neophodnih za osvežavanje resursa u avijaciji. Amerikanci, dakle, nemaju izbora - kao što je rekao državni sekretar Kolin Pauel: "Ako niste sa Rusijom - onda ste protiv nje."
       Američka vojska voli da kaže da je "u ratu noć njena". I zaista, sa uređajima za noćno osmatranje, infracrvenim senzorima i "pametnom" municijom, čini se da je tako. Uvodni napadi na Panamu, Irak ili Jugoslaviju dogodili su se u praskozorje ili sumrak. Avganistan je bombardovan odmah posle zalaska sunca.
       Budući da se rat protiv talibana i Osame bin Ladena neće voditi uz pomoć masovnih bombarderskih formacija, avijaciju će pratiti komandosi čija će uloga biti ključna, jer kako je rekao jedan ovdašnji borac sa iskustvom iz svih jugoslovenskih ratova, "lako je pametnom bombom pogoditi tenk ili fiksni cilj, ali je nemoguće avionom juriti Osamu sa brda na brdo". Uprkos prvim pogocima fiksni, ili još bolje krupni ciljevi, još postoje. Prvenstveno su to radarska postrojenja, položaji raketa zemlja-vazduh, baterije protivavionske artiljerije i zastareli MiG-ovi preostali iz sovjetske ere. Sadašnja bombarderska kampanja je, prema Donaldu Ramsfeldu, usmerena na to da se "pojača pritisak, da se talibanima život učini težim, da se stvori neprijateljsko okruženje za teroriste". Talibanske snage
       Talibani, kao prevashodno pešadijska formacija, nemaju previše tenkova pa planeri Pentagona u krupne mete ubrajaju i mehanizovane jedinice i oklopne transportere. One, po svoj prilici, do sada nisu napadane jer se još radi na neutralisanju talibanske PVO. Talibanske oklopne jedinice su uglavnom bazirane na frontu koji iz pravca Kandahara brani prilaze Kabulu i prema susednom Tadžikistanu.
       Računa se da talibani imaju oko 50 zastarelih sovjetskih raketa tipa "skad" A i B, više od dve stotine tenkova tipa T-55 i T-62, mnogo goriva, izvesnu količinu topova i haubica u kalibrima između 130 i 155 milimetara. Značajnu opasnost za savezničke trupe u regionu predstavlja oko stotinu ručnih protivavionskih lansera tipa "stinger" koje su upravo Amerikanci poklonili avganistanskim mudžahedinima dok su se ovi osamdesetih godina prošlog veka tukli protiv Sovjeta. Talibanske oružane snage broje oko 70 000 ljudi sa znatnim borbenim iskustvom.
       U regionu se nalazi oko 350 aviona: armijski lovci-bombarderi F-16 i F-15, bombarderi B-52, B-2, F-117, B-1B, kao i mornaričko lovačko-bombarderska avijacija sastavljena od F/A-18 i F-14. Armijski bombarderi B-52, B-2, F-117 i mornarička avijacija mogu da lansiraju krstareće rakete sa bojevim glavama od 500 i 1000 kilograma ili laserski vođene bombe tipa GBU24 napravljene za razaranje bunkera ili veoma tvrdih objekata.
       U regionu se nalazi i oko 30 000 pripadnika američkih oružanih snaga uključujući i 2100 marinaca.
      
       Povratak "Zelenih beretki"
       Američka flota podeljena je u četiri borbene grupe okupljene oko nosača aviona "Teodor Ruzvelt", "Karl Vinson", "Enterprajz" i "Kitihok". Od ovog poslednjeg se očekuje da uz aerodrom u Uzbekistanu postane osnovna baza za ljudstvo i helikoptere koji će izvoditi akcije u Avganistanu. "Enterprajz" je za sada ključna jedinica koja uz sastave na ostrvu Dijego Garsija i još neke aerodrome izvodi napade na Avganistan.
       Kopnene akcije u Avganistanu verovatno će izvoditi specijalne jedinice američke armije - "Zelene beretke", uz docniju podršku Gendžera iz 75. puka, Fort Bening, Džordžija. "Zelene beretke" znaju posao, kažu vojni analitičari. Osim što do u tančine poznaju borbu prsa u prsa, izuzetni su strelci i izviđači. Oni proučavaju geografiju, politiku i kulturu regiona za koji su odgovorni. Region srednje Azije spada u zonu odgovornosti pete grupe Specijalnih snaga iz Fort Kembela, Kentaki. Američki vojni izvori tvrde kako su neki timovi odavno na terenu gde izviđaju talibanske položaje i baze Al Kaide.
       "Zelene beretke" će se na terenu povezati sa antitalibanskim milicijama, a u njihov delokrug rada spada i pripremanje psihološko-propagandnih operacija kao što su radio i TV programi na lokalnim jezicima.
       Pre izvesnog vremena jedna televizija iz Katara tvrdila je kako su talibani zarobili tri američka vojnika i tri lokalna vodiča. Talibani su ovu vest demantovali.
       Zajedno sa "Zelenim beretkama" u region su verovatno iz baza već stigli komandosi i piloti američke avijacije iz 160. puka za specijalne operacije. Neki će helikopterima tipa UH-60 ili MH-53J transportovati izviđačke ili udarne timove u Avganistan. Mali timovi komandosa na terenu će istovremeno pronalaziti i osmatrati ciljeve i radio-vezom ili laserskim obeleživačima navoditi avione naoružane "pametnim" bombama. Treći deo snaga za brza dejstva američke avijacije će iz Uzbekistana izvoditi akcije evakuacije i spasavanja oborenih pilota. Izviđačke akcije za koje nije potrebno više od jedne patrole sastavljene od četiri ili pet vojnika, mogu prerasti u operacije čišćenja terena kada bi broj specijalaca mogao porasti i do 40, tvrde američki vojni eksperti.
      
       Englezi guraju Gurke
       Vatrenu podršku bi im u tom slučaju pružale topovnjače tipa AC-130U "spuki". Ovaj vazduhoplov je zapravo transportni C-130 "herkules" preuređen da ponese haubicu kalibra 105 milimetara, topove kalibara
       40 mm i 25 mm kao i veliku količinu elektronske opreme za nišanjenje i navigaciju. "Zelene beretke" ih zbog sposobnosti da za veoma kratko vreme pogode i unište veliki broj ciljeva zovu "vojnikov najbolji prijatelj".
       "Ogromnu opasnost, uprkos visokoj tehnologiji i okrilju mraka, predstavljaće i operacije na terenu prepunom uskih klanaca i stenovitih planinskih vrhova visine i preko 6000 metara. Amerikance će tamo vrebati opasni i fanatični borci, isti oni koji su naterali Moskvu da se povuče iz Avganistana 1989.
       Američke trupe na terenu će iz vazduha podržavati i Britanci koji sa Avganistancima imaju neprijatna iskustva još iz 19. veka. Britansku pomorsku borbenu grupu osim nosača aviona "ilustrijas" čine podmornice "Superb" i "Trafalgar", fregate "Kornvol", "Monmaut", "Kent" i "Marlboro", pet minopolagača, dva amfibijska broda i 11 pomoćnih plovila. U Omanu se nalazi 24 000 vojnika i 1500 kraljevskih marinaca. Među ovim trupama su pripadnici Specijalnog padobranskog puka, poznatijeg pod akronimom SAS (Special Air Service), njihov pomorski ekvivalent SBS, izviđački padobranski timovi, kao i pripadnici brigade Gurka. Ukoliko stvari na terenu krenu kako ne valja, u pomoć će im priteći lovci-bombarderi tipa "harijeri GR7 i "si harijer", "tornado" F3 i 35 helikoptera tipa "links" i "si king".
       Oslonac zapadnim vojnicima na terenu će pre svega biti pripadnici Ujedinjenog fronta, prilično klimavog antitalibanskog saveza koji sada kontroliše oko 10 odsto Avganistana i broji oko 20 000 vojnika. Konačna kontraofanziva protiv talibana već je otpočela a front se primakao Kabulu na 30 kilometara. Pod artiljerijskom i raketnom vatrom je strateški aerodrom "Bagram". Ukoliko Ujedinjeni front zauzme "Bagram", američke trupe i njihovi saveznici dobiće prvu upotrebljivu kopnenu bazu.
       U utorak je saopšteno da se 40 lokalnih talibanskih komandanata sa oko 1 200 ljudi već stavilo na stranu Ujedinjenog fronta. Oficiri Ujedinjenog fronta svakako će biti značajni savetnici stranim trupama o prilikama duž linija fronta i u planinama po kojima se nalaze milioni nagaznih mina koje se neprestano seju još od sovjetske invazije.
       Najveće šanse za uspeh ima general Muhamed Fakim koji je nasledio nedavno ubijenog Ahmada Saha Masuda. Fakimova Severna alijansa kontroliše granice sa Tadžikistanom, Pakistanom i Kinom, odnosno severoistočne provincije Badaksan i Tahar kroz koje se proteže strateški važna dolina Panser. Fakimovi saveznici su sigurno Karim Halili, vođa manjinskih Hazara koji kontrolišu većinu centralne provincije Bamijan, Ismail Kan, bivši komandant mudžahedina koji je posle dramatičnog bekstva iz talibanskog zatvora zauzeo delove provincija Gor i Badis - na granici sa Turkmenistanom.
       Uzbečki general Rašid Dostum, poznat po prevrtljivosti i surovosti, sa svojim trupama je još u aprilu upao u severni Avganistan sa namerom da sa juga zauzme svoje bivše sedište Mazir-e-Šarif.
      
       Tako govori Osama
       Najslabija karika Ujedinjenog fronta je Hadži Kadir koga su Talibani navodno podmitili da im preda grad Dželalabad što leži na putu koji preko prevoja Hajber vodi iz Pakistana. Kadir se sa šakom boraca koji su ranije bili pod komandom bivšeg predsednika Avganistana Burhanudina Rabanija, sada nalazi negde u provinciji Kunar, istočno od Dželalabada. Rabani sada živi u Fejzabadu, srcu pobunjeničke teritorije. Računa se da će ovaj islamski teolog, po nacionalnosti Tadžik postati ključna politička figura u pokušajima svrgavanja talibanskog režima. Iako su Rusija i Indija Ujedinjenom frontu nedavno poslale veće količine oružja, najveći problem ovog saveza je za sada manjak ljudi.
       Gde je Osama bin Laden, ne zna niko. Napustio je svoju najveću bazu u blizini Kandahara u kojoj je, procenjuje se, ostalo oko 300 njegovih sledbenika. Malo je verovatno da se Bin Laden nalazi i u svom drugom štabu u blizini Dželalabada ili manjoj bazi u besputnim planinama Oruzgan. Sva je prilika da se najtraženiji čovek na svetu povukao u neku od napuštenih sovjetskih baza u planinama Hindukuš, severno od Kabula.
       Njegov najveći problem nije taj da li će ga talibani izručiti, jer sada sve strane u sukobu igraju va bank. Bin Laden sada verovatno razmatra jedno jedino pitanje - gde da ode iz Avganistana ako talibani propadnu.
       U Sudan, njegovo pribežište od 1992. do 1996, ne može. Sudanske vlasti su ga 1996. zamolile da ode i on je odmah odleteo u Avganistan.Bin Laden ne može ni kući, u Saudijsku Arabiju. Kraljevske vlasti su mu 1994. oduzele državljansto, a povratak mu je zabranjen. Mogao bi da pokuša da se preko Irana povuče u Kurdistan. Ova opcija je veoma rizična iako su delovi ove teritorije, a posebno gradovi Bijar i Tival pod kontrolom njemu bliske militantne grupe Jund al islam. Tvrdi se da je oko 200 Bin Ladenovih ljudi u julu otišlo u Kurdistan. Čečenija je još jedna verovatna opcija - ako uspe da je se domogne. Do sada su avganistanski dobrovoljci išli u Čečeniju, ali je to riskantan put, bilo preko Tadžikistana i drugih bivših sovjetskih republika, bilo preko Turkmenistana i Kaspijskog mora.
       Osama bin Laden može da pokuša da pobegne i u Somaliju gde mu naruku idu klimava vlada i jaka islamska grupa po imenu Al Itihad. Somalija je, međutim, daleko. I na kraju mu ostaje mogućnost da se povuče u Pakistan gde uz granicu sa Avganistanom suvereno vlada pleme Pastun koje otvoreno podržava talibane i mrzi Amerikance. Vlasti iz Islamabada nemaju nikakvu kontrolu nad ovom oblašću, a visoke i neprohodne planine Bin Ladenu pružaju odlično pribežište.
       Bilo kako bilo, spore antraksa, neki drugi opasni mikroorganizam ili bojni otrovi, samo su deo njegovog arsenala. "Kunem se Bogom da ćemo uzvratiti udarac. Pozivam muslimane u džihad", poručio je Bin Laden posle prvih američkih udara na Avganistan.
      
       VASILIJE STEFANOVIĆ