Kada si svoj, svako te u svetu poštuje. Verujem da je prijem mojih slika u Italiji bio pozitivan upravo zato što je prepoznata ta moja ambicija da stvaram sa osloncem na nacionalne kulturne vrednosti

      Malo je slikara koji još u mladosti (relativnoj) dočekaju da im Narodni muzej izda monografiju i da njegova dela uvrsti u svoju kolekciju. Jedan od njih je Dragan Stojkov, slikar iz Sombora. Stojkov je studirao slikarstvo u Italiji, gde je bio vrlo zapažen, ali "vukao" ga je rodni grad. Kada se vratio, nije mu bilo lako živeti u malom gradu. Uspeh se priznaje samo u prestonici. Pokušao je da živi i u Beogradu. I, opet Sombor. Posle mnogo godina otišao je da živi i radi u Italiji, ovaj put sa porodicom. Vratio se, ponovo, u Sombor.
      
       Zašto ste pre godinu dana otišli u Italiju - i zašto ste se iz nje vratili?
       - U Italiju sam otišao, ili bolje rečeno, ponovo otišao iz više razloga. Želeo sam da u jednoj visokokulturnoj sredini odmerim sopstvene umetničke snage i sposobnosti u odnosu na tamošnje kriterijume. Baš kao što sam svojevremeno otišao u Pariz, imao tamo samostalne i grupne izložbe, učestvovao na umetničkim salonima. Ulazeći u galerije koje imaju visok umetnički nivo, ravnopravno sa italijanskim slikarima, na više samostalnih i grupnih izložbi, uz tekstove i kritike italijanskih stručnjaka za slikarstvo, ne samo što sam potvrdio svoje ideje, nego i dobio priliku da učestvujem u novim idejama, da na žiži umetničkih zbivanja, na izvoru, osetim to živo pulsiranje naše savremenosti.
       A vratio sam se, ili ponovo vratio, zato što sam u Italiji definitivno shvatio punu zavisnost od korena, od tradicije i sopstvenog nasleđa. Shvatio sam da, kao slikar koji pripada vizantijskom i pravoslavnom civilizacijskom krugu, imam šanse da se potvrdim u Evropi ne kopirajući velike uzore "velikog" sveta, nego ostajući svoj, oslanjajući se na sopstvenu kulturnu tradiciju. Ne samo što nas na taj način i stranci više poštuju i cene, nego taj oslonac umetniku daje najveću energiju i najsnažnije podsticaje.
      
       Vaše novije slikarstvo ostvaruje se u svojevrsnim likovnim ciklusima. Ima li ta činjenica veze sa zahtevom da se bude veran sopstvenom nasleđu?
       - Svakako. S tim što, naravno, u realizaciji svakog pojedinog ciklusa mene vode nove, drugačije ideje. U ciklusu u kome sam slikao oblutke, želeo sam da istkam niti koje nas vežu sa univerzalnim antropološkim jezikom simbola. Ciklus "Santa Maria della Salute" posvećen je najlepšoj ljubavnoj pesmi našeg jezika, neprevaziđenoj Kostićevoj labudovoj pesmi. Tu je i ciklus slika nazvan "Dan i noć", koji sam radio oko dve godine, delimično i boraveći u Italiji. Tu sam želeo da pokažem kako se smenjuju dva sentimenta i dva podneblja - panonski i mediteranski. Zanimljivo je da sam pri tom "panonske" slike slikao najviše u Italiji, vođen čežnjom za zavičajem, dok su one druge, "mediteranske" slike, nastajale najviše ovde, u našoj zemlji. Poslednjih meseci radim na ciklusu slika posvećenih poemi "Vera Pavladoljska" Matije Bećkovića - ostajući tako veran kako svojoj tradiciji, tako i drugoj niti: našoj najlepšoj ljubavnoj poeziji.
       Tu je i ciklus crteža sa herbalnim motivima, u kome se takođe vidi osećanje pripadnosti, ta antejska vezanost za tlo, za naše mitološko i simboličko nasleđe. Crtao sam bođoš, to karakteristično somborsko drvo, pa sveslovensku lipu, brezu, ali isto tako i vinovu lozu, simbol Mediterana, koju u Italiji s pravom nazivaju "lišćem života".
      
       I drugi savremeni srpski umetnici postižu uspeh u inostranstvu oslanjajući se na svoju tradiciju.
       - To očigledno nije samo moj "recept". Kada si svoj, svako te u svetu poštuje. Verujem da je prijem mojih slika u Italiji bio tako pozitivan, i kod kritike i kod publike, upravo zato što je prepoznata ta moja ambicija da stvaram sa osloncem na nacionalne kulturne vrednosti. Ta iskustva imaju, svako u svojoj umetnosti, i Goran Bregović, Kusturica, kompozitor Sveta Božić... Svima je zajednička potka oslonac na tradiciju i jedan, da tako kažem, skoro folklorni momenat. Uostalom, taj "recept" su nam još davno pokazali Mokranjac, Uroš Predić ili Paja Jovanović...
      
       Vaše slikarstvo, rekli ste, obraća se tradiciji, simbolima, univerzalnom jeziku kojim nam oni govore. Isto tako, na vašim slikama vidi se želja da se izraze određene ideje. Da li biste hteli da prokomentarišete tu sklonost misaonom u svom slikarstvu?
       - Uvek sam naglašavao da iza mojih slika postoji neka, uslovno rečeno, "priča". Ta reč, jasno, upućuje na književno delo i njegov način izražavanja. "Prevedeno" na likovni jezik, to znači da putem simbola hoću da iskažem neka osećanja i neke misli. Odavno sam se razišao sa idejom slikarstva kao pukog preslikavanja stvarnosti, ali isto tako i sa idejom o pukom dekorativnom slikarstvu. Simbolima koje slikam, hoću da kod posmatrača izazovem određene reakcije, ne samo emotivne već i intelektualne, i da ih podstaknem da tumače ponuđene simbole. Pri tom im dajem potpunu slobodu da ih razumeju u skladu sa sopstvenim osećanjem, znanjem i obrazovanjem.
      
       Razbijanjem Maljevičevog kvadrata, krajem osamdesetih, kao da ste reafirmisali klasično slikarstvo?
       - Maljevič je rođeni slikar, slikar sa velikim S. Svoje slikarstvo sveo je na jedan kvadrat, a završavajući svoj slikarski vek - u jednu tačku. Pošto se civilizacija, prema tome i slikarstvo, gradi na prošlosti, Maljevičevo hermetički (u kvadrat) zatvoreno slikarstvo je predstavljalo nemogućnost nastavljanja i dalje komunikacije. Zbog toga se taj kvadrat morao razbiti i to sam učinio na trima slikama posvećenim Maljeviču. Prebacujući urezani kvadrat sa jedne slike u drugu, dobio sam mogućnost kontinuiteta i prenošenja nasleđenog iskustva iz jedne slike u drugu. Mislim da su te tačke oslonca, koje nalazimo u velikim umetnicima našim prethodnicima, nezaobilazni pogotovo u ovo vreme kada u umetnosti vlada veliki nered i haos. Međutim, svako "nastavljanje" na iskustva prethodnika podrazumeva i udaranje svog sopstvenog pečata i pečata svoga vremena.
      
       Postoji jedna anegdota po kojoj vam je Oto Bihalji Merin sugerisao da slikate lepe slike. Znači li to da ste vi na svom stvaralačkom putu imali i drugačijih kreativnih iskaza?
       - Ova rečenica velikog poznavalaca umetnosti Ota Bihalji Merina može se razumeti na različite načine. Ja sam je razumeo kao upozorenje da treba pomiriti estetsku i emotivnu stranu, ne samo slikarskog dela, već i celokupne egzistencije jednog umetnika. Krajem osamdesetih slikao sam slike većih formata na kojima sam preko lepog pejzaža naslikao crni kvadrat, isparao sliku, pocepao, izrezao kvadrat ili počinio neku drugu destrukciju. Posetioci mojih izložbi su se čudili mračnom, melanholičnom, zastrašujućem raspoloženju, predskazanju onoga što će se dogoditi u narednoj deceniji. Danas su moje slike pune svetlosti, vedrine i pozitivne energije. Nadam se da i one nešto predskazuju.
      
       O oblucima i Dragoslavu Srejoviću?
       - Oblutke sam "otkrio" u kanjonu Morače. Oni su me toliko privukli svojom lepotom, strukturom i oblikom da sam ih poneo kući, stavio u atelje i počeo da se igram njima. Kada sam ih aranžirao, prva asocijacija bila mi je da je to nekakva arheologija, i da ciklus tih slika treba da nazovem Civilizacijski krug. Zatim dolazi poznanstvo sa divnim čovekom, akademikom Dragoslavom Srejovićem. On mi je u dugim razgovorima koje smo vodili, opisao da je civilizacija i počela tako, od oblutka, kada se neki čovek sagnuo, uzeo oblutak, najpre ga bacio, pa zatim kresao i napravio alat. Od profesora Srejovića sam slušao priče o boravku starih Rimljana na ovim prostorima, o graditeljskim dostignućima, ali i o njegovim otkrićima od Lepenskog vira do Gamzigrada i Šarkamena.
      
       Vaše druženje sa Konjovićem?
       - Veoma mi je koristilo druženje sa Konjovićem, ma koliko da su između nas postojale razlike - najmanje one u godinama, jer je on do duboke starosti bio veoma vitalan i svež stvaralac, pun ideja i snage. Mi smo se u slikarskim stavovima veoma razlikovali. Kada bi dolazio da gleda moje slike, govorio bi da mu nije jasno odakle mi nervi da tako pedantno i perfekcionistički radim, dok bi on to sve završio sa nekoliko jakih zamaha. Meni je prijala ta različitost. U to vreme opsednut hiperrealizmom, nastojao sam da svoj slikarski stav realizujem na najbolji mogući način; no i pored toga, veoma sam poštovao Konjovićev agresivni ekspresivni duh.
      
       Vaša posebna naklonost prema pesništvu donela je likovne prepeve pojedinih poema, kao što su "Santa Maria della Salute", ili stihova Matije Bećkovića?
       - Po okončanju hiperrealističkih ciklusa, priča vodilja koju sam želeo da izrazim likovnim jezikom postajala je sve snažnija. Ona je po svojoj prirodi zahtevala reč - i tek sa rečima moje slike postaju potpuno delo. Otuda i moja velika ljubav prema pesničkim delima i nastojanje da, kako kažete, "prepevam" likovnim jezikom stihove. To sam prvo učinio sa Kostićevom pesmom "Santa Maria della Salute". Ta pesma je divna, prelepa, ima ogromnu energiju. Ona je "katedrala srpske kulture", kako je to rekla Isidora Sekulić. Ohrabren prijateljima koji su me u tom poduhvatu podržavali, počeo sam da stvaram pletenicu slika, od kojih je svaka "odgovarala" po jednoj strofi Kostićeve pesme.
      
       MILAN DAMNjANOVIĆ