Na sastanku UNESKO-a u Parizu krajem meseca založiću se da se Jugoslovenska kinoteka zaštiti kao svetska kulturna baština - kaže Ivan Truhiljo, predsednik FIAF-a

      Ono što je Samaran za fudbal, to je Ivan Truhiljo za filmske arhive. Federacija na čijem je čelu po drugi put, broji 126 arhiva, u kojima je pohranjeno oko dva miliona filmova. Jugoslovenska kinoteka je član od 1951. i nije to prestajala da bude ni u vreme najvećih sankcija. Truhiljo, koji je i direktor meksičke arhive, u Beograd je stigao iz Njujorka, gde je na filmskom festivalu prošlog utorka prvi put ustanovljeno priznanje za doprinos zaštiti filma, a prvi dobitnik je Martin Skorseze.
       Njegova poseta probudila je nove nade da će se nešto uraditi na poboljšanju uslova u kojima se kod nas čuva jedna od najvećih i najznačajnijih filmskih kolekcija na svetu (85 odsto arhive pripada svetskoj baštini), a koji su posebno teški posle bombardovanja, kada su raketirani bunkeri kinoteke u Košutnjaku.
      
       Kakvi su vaši utisci o arhivi Jugoslovenske kinoteke?
       - Čuo sam da je ona veoma dobra, dobijali smo izveštaje i za vreme bombardovanja, ali sam mislio da je u pitanju preterivanje. Zato sam zaista bio iznenađen njenom veličinom i bogatstvom. Kolekcija je neverovatno važna, sa velikim brojem filmova iz čitavog sveta. Kinoteka je imala izuzetno strateško mesto, mogla je da dobija filmove sa Zapada, ali i iz istočne Evrope i to je čini jedinstvenom i raznolikom.
      
       Koje mesto ova arhiva zauzima u odnosu na svetske?
       - Po broju filmova je među prvih deset u svetu, a po vrednosti je među prvih pet. Najveće arhive vezane su, naravno, za velike filmske centre u Americi, Britaniji, Francuskoj... Kongresna biblioteka u Vašingtonu, kolekcija USLA, britanska filmska i televizijska arhiva broje oko 200 000 filmova. Francuska i ruska arhiva takođe spadaju u red najznačajnijih.
       Sada sam se uverio da je i vaša arhiva, koja broji više od 80 000 naslova (slično kao kolekcija u Briselu), među najvećima. Prosečan broj filmova koji filmski muzeji po svetu poseduju je oko 25 000. Primera radi, meksička arhiva ima nešto manje od 26 000 filmova, a važi za najveću u Latinskoj Americi. Većina svetskih arhiva zasniva se na nacionalnoj produkciji, pa i naša u Meksiku. Manji broj arhiva, među kojima je i vaša, pokriva i druge nacionalne kinematografije.
      
       Vaša poseta Beogradu dovela je do neočekivanog otkrića...
       - Prelistavajući vaš katalog sa izuzetnom kolekcijom meksičkih filmova naišao sam na Bunjuelov film na španskom "Groznica raste u El Pau" iz '59. godine, koji nedostaje našoj kolekciji. (Kinoteka ima 32 Bunjuelova filma, ili 80 odsto njegovog stvaralaštva.) Francuska verzija, pošto je u pitanju bila francusko-meksička koprodukcija, bila je mnogo popularnija, ali do sada nismo znali šta je sa španskom verzijom. U to vreme u Meksiku su bili popularni filmovi sa maskiranim herojima. Pravilo se nekoliko verzija - za strano tržište, gde je bilo golotinje, i za lokalno, u kojima je bilo cenzure. I Bunjuel je pravio različite verzije u slučaju da dođe do cenzure. Zato je važno imati obe verzije i uporediti ih. Zanimljivo je da smo se mi preko Interneta raspitivali o ovom filmu.
      
       Koliko moderna tehnologija pomaže u očuvanju filmova?
       - Trenutno su u toku velike rasprave u Federaciji o budućnosti filma u vremenima kada se menja filmska produkcija, kao i o novim načinima zaštite. Film danas doživljava najveće promene od pojave zvučnog filma. Sve više se snima u video i digitalnom formatu. Celuloid uskoro više neće biti potreban, slika će se prenositi satelitskim putem, pa će se, recimo, film gledati u Beogradu, a projektor će biti u Dalasu. S jedne strane nove tehnologije donose nove načine za očuvanje filmova, a s druge će dovesti do toga da filmovi više neće biti producirani, praviće se kompjuterski, pa nećemo imati kopije na filmskoj traci. Neko će, naravno, reći zašto se sve ne prebaci na video, ali rešenje nije tako jednostavno. Glavno pitanje je koliko će te nove tehnologije trajati, jer se sistemi svaki čas menjaju. U vreme kad se pojavio video neke arhive prebačene su u taj format, ali je posle 30 godina to već zastarelo. Sada je moguće filmove digitalizovati, ali ako prebacite arhivu u jedan sistem, a on onda nestane, morate to ponovo da radite, a to je skupo i iziskuje mnogo vremena.
       Problem je i što ne znamo koliko će novi materijal da traje. Kada je napravljena, tehnologija sa diskovima trebalo je da traje večno. Neki diskovi u kongresnoj arhivi Vašingtona, međutim, već su uništeni. Pokazalo se da je lepak koji su koristili počeo da se kruni. Na kovertama u kojima su stajali diskovi pisalo je - tehnologija budućnosti - a posle 15 godina nije od njih ostalo ništa osim đubreta.
      
       Šta ćete preduzeti da se pomogne Jugoslovenskoj kinoteci?
       - Uslovi u kojima se nalazi vaša arhiva zaista su loši. Mnogi filmovi izloženi su propadanju zbog vlage i nedostatka prostora, da ne govorim o tome da zapaljivi nitrati mogu dovesti do eksplozije. Neophodno je, pre svega, da se pronađe nova zgrada, jer su filmovi posle bombardovanja natrpani u hodnicima preostalih bunkera.
       Na sastanku izvršnog odbora Federacije sledeće nedelje u Italiji podneću izveštaj o onome što sam ovde video. Krajem meseca održaće se i veliki sastanak UNESKO-a u Parizu, na kome ću se založiti da se podrže različite inicijative za pomoć Jugoslovenskoj kinoteci, sa tezom da je u pitanju očuvanje svetske kulturne baštine.
       Što se tiče članova FIAF-a, saradnja sa jugoslovenskim kolegama obavlja se i u smislu manje pomoći u materijalima koje Kinoteka dobija. To je malo, ali je malo i bogatih arhiva, pa se nadamo da će inicijativa UNESKO-u biti od velike pomoći.
       S druge strane, planiramo razmenu filmova i želimo da napravimo retrospektivu jugoslovenskog filma u Meksiku.
      
       ANA OTAŠEVIĆ