Ili, kako smo uživali u magiji Uroša Lajovica, podvigu Olivere Đurđević i genijalnosti Aleksandra Madžara

      U dugoj istoriji Bemusa ovogodišnji festival je, možda, bilo najteže osmisliti, pripremiti i održati bar na onom nivou na kome se nalazio proteklu deceniju. Zato je bilo zaista umesno poveriti, po definiciji, udarni koncert Beogradskoj filharmoniji i dirigentu Urošu Lajovicu, najjačim adutima kojima trenutno raspolažemo. Poslednja Mocartova simfonija "Jupiter" i prva Gustava Malera "Titan", to je bio konačni izbor posle odmeravanja snaga i mogućnosti.
       Simfonija kojoj sam autor nije dao ime, ali joj je "Titan" ostao kao odgovarajući ekvivalent, nosi u svojoj bazičnoj muzičkoj supstanci zamršene tokove muzičkih misli, do kraja napetu orkestarsku fakturu, preplitanje osnovnog, čedno benignog početnog motiva sa jednom gotovo nestvarno mogućom tehničkom kombinatorikom, istraživanje u najtamnijim dubinama muzičkih crnih rupa, a opet, tako jednostavno plemenitu osnovnu nit, to bi bio rezime opisa monumentalne muzičke građevine čiji temelji, naizgled krhki, nose svu težinu i težinu neizrecivog i neuhvatljivog u racionalno. Opšte je mesto da u umetnosti pravo na večni život steknu samo ona dela koja se nikako ne mogu tumačiti jednoznačno.
       Za buduća vremena, celina opusa Gustava Malera, svakome čije emocije vibriraju celokupnošću ljudskog bića, postaje nešto nalik na mesto koje ima Johan Sebastijan Bah, Mocart, Betoven, Šopen...i tu je negde kraj. Sinteza protivrečnosti, tragičnost i magična lepota sastavljaju se u njegovoj muzici na način šokantno bizaran i drzak. Transpozicija u najmračnije dubine čovekove prirode, preko dečje pesme u formi kanona "Fršre Jaljues" obelodanjuje da muzika, osim psihoterapeutskog svojstva ima i moć podsećanja na strašna nedela svojstvena samo ljudskoj prirodi. Ovakva muzička partitura, ma koliko nekome izgledala neverovatna našla se, kao izazov, pred muzičarima i dirigentom. Ako je Aleksandar Marković, stipendista Karajanove fondacije odlično pripremio orkestar kao asistent, onda je Uroš Lajovic, sredstvima sopstvene magije pretvorio u zvuk sve što je u svojoj glavi mislio i osmislio.
       Drugog dana festivala, u nedelju pre podne, na podijumu se našla Olivera Đurđević, pijanistkinja i rodonačelnik beogradske čembalističke škole sa delima engleskih virdžinalista, sonatama i kraćim kompozicijama četvorice Bahovih sinova i, pred kraj, jednim Preludijumom velikog Johana Sebastijana. Svirati na čembalu i klaviru na istom koncertu veliki je podvig, ali ne i prvi u dugotrajnom iskazivanju poštovanja muzici ove retke, u našoj sredini gotovo jedine ličnosti iza čije pojave i dodira klavijature ostaje samo privid bajke.
       Veliki profesionalac, uvek sumnjičav u sopstvenu misionarsku ulogu, Olivera Đurđević ostvarila je koncert za praznik, ne po glamuru i pompeznosti, već toplinom i savršenim vladanjem svakim elementom svog posla. Mnogi bi se, širom sveta, ponosili da imaju takvu ličnost nadomak ruke i ušiju, pa to jesmo i mi. Bez izuzetka, osim onih koji se ne broje u bilo šta dobro i muzički pošteno. A kada je reč o muzičkom poštenju, onda uz retko kada upotrebljenu sintagmu ide i ime Pavla Aksentijevića. Njegovo otkrivanje i razotkrivanje muzike dalekih vremena jeste sposobnost razumevanja prošlosti i njene transpozicije u budućnost. Na ovom koncertu smo svi uživali, mirni i spokojno udaljeni od stvarnosti.
       Sledeće večeri, dočekao nas je ansambl "Sv. Đorđe" sa dirigentom Petrom Ivanovićem i pijanistom Aleksandrom Madžarom. Ovde bi se valjalo dublje posvetiti Koncertu za klavir Sofije Gubaiduline, živog simbola stradanja umetnika u vreme socrealističke epizode u istoriji nekadašnjeg Sovjetskog Saveza. Sofija Gubaidulina svakako ima moć transformacije materijalnog u iracionalno, ali, zar to nemaju i oni veliki ljudi čija otkrića tek vekovima kasnije svima postaju racionalno dostupna. Kao aksiom, kao religija, ili jednostavno, kao čista emocija. Teško je zamisliti verodostojnijeg tumača ove magične formule života od Aleksandra Madžara. Isto toliko koliko je bilo teško zamisliti lepše tumačenje, ne uvek lako dostupnih suptilnosti Mocartovog klavirskog koncerta, izvedenog na kraju programa. Nekada se govorilo da je Madžar nešto blisko geniju. Sada je moguće reći da se genijalnost može odmeravati prema Madžaru.
      
       MILENA MILORADOVIĆ