Bio kakav da je, beogradski Oktobarski salon je, ipak, uvek naš, pa i onda kada mi, možda, nismo sasvim njegovi

      U uvodnom tekstu kataloga 42. beogradskog Oktobarskog salona, nesuđeni umetnički direktor ove naše najveće manifestacije likovne umetnosti Ljiljana Ćinkul obaveštava nas setnim tonom: dobra namera da Salon, na početku novog veka, artikuliše novi identitet i novu strategiju - nije uspela. Nju je "demantovala" realna situacija našeg društva u tranziciji i siromaštvu. Zvuči tužno, zar ne?... Od osamnaest autora pozvanih da sa svojim projektima učestvuju na Salonu, odazvala su se samo dva! Zbog takvog ishoda, u nastalom pomanjkanju motiva odgovornosti, odustalo se od imenovanja umetničkog direktora, a onda i od planiranog programa.
       Ali, rezignirani ton ovog saopštenja može da zavara posetioca ovogodišnjeg Salona, onog koji smogne snage i vremena da obiđe sve segmente njegove prezentacije, raštrkane po beogradskim muzejima, galerijama, kućama i ulicama. Onaj ko prođe kroz sve te prostore, uveriće se da Oktobarski salon u svojoj istoriji još nije ostvario toliki spektakl, niti imao originalniju koncepciju. Na to je presudno uticala odluka Saveta Salona da, ove godine, selektori budu sami umetnici, dosledno radnom nazivu izložbe: umetnost viđena očima umetnika.
      
       Ideja anonimnosti
       Da krenemo po redu. U Paviljonu "Cvijeta Zuzorić" smešten je deo izložbe u selekciji Ere Milivojevića, jednog od prvoboraca beogradske avangarde iz "herojskih" šezdesetih. Svoju koncepciju Milivojević zasniva na "ideji anonimnosti", na brisanju razlike između poznatih i nepoznatih umetnika. Otud kraj izloženih eksponata nema imena njihovih autora. Anonimnost je za Milivojevića znak istinske posvećenosti umetnika stvaralačkom poslu. Umetnici srednjeg veka ostavili su nam u nasleđe delo, a ne imena... Da je relacija stvaralačkog identiteta i anonimnosti ostvariva, dokazuju umetnici o kojima se malo zna ili oni sasvim nepoznati - kao autor ogromnog eksponata, načinjenog od tabli za ograđivanje gradilišta, sa sprejom "oslikanom" površinom. Ali, tu je i poznati umetnik, Peđa Nešković, koji može postati anoniman kroz potpunu posvećenost svome delu...
       Prostor Salona muzeja savremene umetnosti pripao je selektoru Saši Markoviću Mikrobu, čiji izabranici su sve sami autodidakti! Otkud to? Otud što u nas, po Markoviću, postoje dva smera umetnosti, oficijelni, "sponzorisani" (čitaj: korumpirani) provincijalni i kičerski, i alternativni, "globalno referentni", nastao "negde po budžacima" kulturnog andergraunda, koji "nije kalkulisan", već "iskren, stvaran". U ovom segmentu je Salon rekao zbogom "akademskoj kulturnoj sceni". Čime to? "Pohvalom jajetu" Moce Jeremića, tordiranom kuglom na crnom nosaču, maketama automobila-igračaka Dragana Srdića, diskovima Stevana Novakovića. U kalemegdanskom Paviljonu je i postavka selekcije Darije Kačić, koja evocira ambijent "povišene temperature" ili "slobodne volje u izolaciji" koja ukazuje na svoju suprotnost - krajnju tačku "apatije i zamrznutosti". Tu je bitan pokazatelj eksponat Mirjane Munišić, "Poliptih" načinjen od dve ogromne fotografije "promenjive dimenzije" koji demonstrira stav umetnika: radi onako kako možeš. Taj stav pretvara se u "postulat slobode". Događanje takve slobode svedoči i Anđelka Bojović koja "radi po prirodi" (tj. slika) na površini štampane reprodukcije.
      
       Šarm Škarta
       Posebnim šarmom posmatrača pleni selekcija beogradske grupe "Škart" koju u izlozima beogradskih i zemunskih radnji predstavljaju dečiji crteži. Selektor Angelina Forjak podseća nas da je moderna umetnost, u potrazi za izvornim vrednostima, preferirala bezazleni infantilizam kao ono u čemu su se sačuvali "primarni životni impulsi". Nije li nam stvarno već dosta serioznih tvorevina odraslih?... Slobodan Mašić, poznati grafički dizajner i izdavač, jedini je selektor koji je posvetio ozbiljnu pažnju onim umetnicima što i dalje vole da osete miris uljane boje. U njegovom izboru, prikazanom u sali Skupštine grada Beograda, našla su mesta platna Radomira Reljića, Damjana, Bojana Bema. Po Mašiću, iskustvo postojanja uvek se pretvara u sliku. Zato je slika sveta istinitija od njegove puke predmetne stvarnosti. Ovo je, izvesno, najdublje promišljen selektorski stav među stavovima autora ovog Salona.
       Pomenimo segment asocijacije "Apsolutno" u galeriji Doma omladine, gde se zdušno preporučuju "novi (elektronski) mediji". Jer, "svako može njima da se koristi". Oni nam, dakle, skraćuju put do zvanja umetnika... Marija Dragojlović je radove svojih izabranika, "dragulje" Nine Kocić, okruglački, drveni "Uvoz iz Kine" Zdravka Joksimovića, magičnu "Kutiju" Jelene Miloradović i druge, smestila u atraktivni ambijent legata "Sekulić" Muzeja grada Beograda. Pomenimo, najzad, selekciju Nade Aksentijević u galeriji Kulturnog centra čije geslo je "pohvala kretanju" koje u umetnosti donosi "sve nove vrednosti". Cilj je naći nešto što još ne postoji, bilo to mudro ili "ludo". Tom riziku se izlažu Boris Čakširan, video-performansom koreografije i kostimografije, Maja Jecić koja u ambijentima paučinaste strukture otkriva "anatomiju emocije", i "Oktoroto" asamblaž Aleksandra Gligorijevića, rađen u neodadaističkom stilu, od "gotovih" metalnih delova.
       Sagledan u celini, 42. beogradski Oktobarski salon odaje dva različita utiska. "Zli jezici" onih koji su tu zaobiđeni, za koje Saša Mikrob reče da su sponzorisani kičeri, mogli bi da kažu: evo kako to izgleda kada naši mondijalisti kažu: hajde da i mi napravimo izložbu a la Zeman u Veneciji! Zar se, uostalom, i Ćinkulova ne poziva na ideje selektora Bijenala u gradu na lagunama? Nije li ovo novi primer našeg starog dokazivanja "da i mi možemo kao oni" - umesto da uradimo nešto što bi bilo primer za "njih"? Kažu, ovaj Salon ide na provokaciju, da razbija tabue i oslobađa "globalno umetničko delo u njegovoj subverzivnoj formi" (Ćinkul). Pitanje je, međutim, šta je to tabu u našoj savremenoj likovnoj umetnosti - osim ako se tom reči ne obeleži njen oficijelni deo, naklonjen tradiciji ali i realnoj logici kontinuiteta u životu kulture?
       Nije li stvarna namera selektora Salona da se, nasuprot inerciji umetnosti oficijelnog usmerenja sklonoj estetizmu klasičnih medija, istakne globalistički smer "druge linije", privrženika "novih medija" i antiestetizma "nove prakse" kao solucije koju neminovno donosi vreme? Oni objektivniji i manje "zli" mogli bi da se upitaju, da li je pomenuti "skor" minus šesnaest od osamnaest pozvanih "subverzivnih" stvaralaca uzrokovan samo time što smo u tranziciji i siromaštvu, ili i nečim drugim? Ne izgleda li izbor anonimusa, autodidakta i dece kao iznuđen kompromis na liniji manjeg otpora? Da li, aman, takav rod stvaralaštva zaista reprezentuje ono najbolje ili najvrednije u našoj likovnoj umetnosti? Zar naši umetnici baš tako vide našu umetnost? Zar se, najzad, niko nije upitao da li prvobitna, "propala" koncepcija Salona može proći bolje nego što je prošla? Jesmo li mi danas društvo čija kultura "ljudskog ponašanja" zaista reprezentuje Zemanovu "platformu čovečanstva"?
       Sa druge strane, mora se uvažiti napor uložen u realizaciju ovogodišnjeg Salona, takvog kakav jeste, koji posle decenije kulturne izolacije našeg društva čiji trag se oseća u umetnosti, otvara pogled ka prostorima vrhunskih stvaralačkih dostignuća u svetu, pa makar na paradigmatičan način, po uzoru na ono što se vidi na velikim svetskim smotrama umetnosti, iza čega stoje autoriteti formata jednog Haralda Zemana... Bio kakav da je, beogradski Oktobarski salon je, ipak, uvek naš, pa i onda kada mi, možda, nismo sasvim njegovi.
      
       ĐORĐE KADIJEVIĆ