Rovinj se nije mnogo izmenio tokom devedesetih, osim što su turiste iz Beograda zamenili Nemci i Rusi. Beograđani su, ipak, dočekani (neočekivanom) dobrodošlicom

      Pitali Hercegovca da li zna da pliva, a on će - ne znam, ali mogu da nabavim potvrdu, kaže vic nastao u Hrvatskoj prošle decenije, vic koji je u Istru kroz tunel Učka ušao samo u tom obliku, a ne i kao autentična reakcija na neželjene posledice raspada one i nastanka ovih država. Jer, ovo se poluostrvo nije mnogo izmenilo u odnosu na ono što još pamtimo, budući da "Istra ti je ovde druga država", kako je objašnjeno grupi beogradskih novinara koji su u Rovinj doputovali kao gosti tamošnje Tvornice duhana.
       Rovinj je, dakle, ostao više-manje isti kakav je i bio, osim što su Beograđane na letovanju u nekadašnjem "malom Beogradu" zamenili turisti iz Nemačke i Rusije, danas najbolji gosti koji se još i žale što nemaju gde da troše pare. Ipak, turista je i pored toga, i to čak i sada, početkom oktobra, i više nego dovoljno, i oni koji žive od njih i te kako imaju čemu da se raduju. Uostalom, kažu Rovinjezi, Istra je ta koja vuče Hrvatsku napred, u ostalim delovima zemlje život je bez toliko mora, sunca, vina i konvertibilnih valuta - mnogo teži.
      
       Šverc duvana
       Kako živi običan svet u Hrvatskoj? Kad se prođe granica kod Bajakova - cvećnjak uređen u obliku šahovnice, dobrodošlica hrvatskog telekoma u "našu lijepu zemlju" i ne tako topao prijem hrvatskog carinika, te megalomanski napravljen i skoro potpuno pust granični prelaz - u oči odmah upada značajno veći procenat novih i skupih automobila nego kod nas, ali istovremeno i poprilično pusti putevi (opet, više nego kod nas), čak i u okolini Zagreba. Paradoksalno, reklo bi se, ali tako je to, valjda, u zemlji u kojoj kilogram "Gavrilovićeve" zimske salame košta oko 150 maraka a, recimo, prvi trubač u orkestru splitskog Narodnog kazališta zarađuje mesečno tek nešto više od 900.
       S druge strane, običan radnik na traci u Tvornici duhana Rovinj (koja, uzgred, izgleda kao apoteka, ako bi se u nju stavile najmodernije mašine za obradu duvana), anketiran po metodi slučajnog uzorka, kaže da ima platu od
       1 200 maraka, što dovoljno govori o razlici Istra - ostatak Hrvatske, ali i o fabrici čiji su proizvodi sa sloganom "Pozdrav iz Rovinja" sve zastupljeniji na jugoslovenskom tržištu.
       Kad je već o tvornici reč, što se njenog poslovanja tiče, kako čitaoca ne bismo zatrpali milionima tona cigareta i nemačkih maraka, dovoljno je reći da je ona, raspadom SFRJ, praktično izgubila celokupno svoje tržište pošto je Hrvatsku mahom snabdevala Tvornica duhana Zagreb, a sada se ona nalazi u sastavu rovinjske kompanije.
       Uz to, TDR se širi i na turizam (kupili su "Jadran turist" iz Rovinja), a sve je to za nas značajno stoga što se planira i otvaranje pogona za proizvodnju cigareta ove fabrike i u Srbiji, u Novom Sadu, sa čijim je gradskim vlastima potpisano pismo o namerama koje sada čeka najavljeno donošenje našeg zakona o duvanu.
       "To će umanjiti šverc cigareta", rekao je u razgovoru sa beogradskim novinarima Predrag Grubić, portparol TDR-a. Što se šverca tiče, dodao je, "odbacujemo bilo kakvu odgovornost", i to je bilo sve što je na ovu temu želeo da kaže.
      
       Dobri Šiptar
       Grubić je još rekao i da su motivi njegove fabrike za širenje na istok čisto poslovne prirode, te da ni u sloganu "Pozdrav iz Rovinja" ne treba tražiti nekakve jugonostalgičarske prizvuke pošto se isti slogan koristi i u Hrvatskoj, ali upravo je jugonostalgično raspoloženje bilo ono što je ostavilo možda i najjači utisak tokom četvorodnevnog boravka u Istri.
       "'Ajde, da vidite da ima i dobrih Šiptara", ugurao nas je u svoj restoran Gafur Sulejmani pošto je čuo beogradski akcenat, iako je samo malo ranije počeo da zatvara restoran. Usledila je zatim tura pića, priča o "onoj zemlji, kojoj nije bilo ravne" i "šta nam je sve ovo trebalo", čak i suza u oku ovog tridesetogodišnjaka čija familija živi u Tetovu. Reći će on ipak i da su u bivšoj nam zajedničkoj domovini "Albanci bili građani drugog reda", ali i da smo svi zajedno bili "najjači u Evropi" te da smo mogli da ostanemo "barem konfederacija". "Istra je danas Jugoslavija u malom", rekao nam je Gafur na kraju, deleći vizitkarte sa pozivom da ga pozovemo "za sve, baš sve što nam bude trebalo".
       Dodao je Gafur, međutim, i da drugde u Hrvatskoj ne bismo smeli tako glasno da pričamo "jer ima budala", i da je i Dalmacija rizična pošto su "oni tamo nacisti", ali iznenađujuće prijatan susret imali su novinari iz Beograda i na jednoj pumpi blizu Zagreba, gde smo morali da se zadržimo duže od planiranog pošto nas je vlasnik pumpe i kafića pored nje prosto "naterao" da popijemo nešto na njegov račun, i da se pri tom osećamo "kao doma".
       Da ne bude mnogo zavaravanja, tokom čitavog boravka u Hrvatskoj državna je televizija obeležavala "obljetnicu" bombardovanja Banskih dvora u Zagrebu, nekadašnje Srpske Moravice u Gorskom Kotaru sada su samo Moravice, a "Slobodna Dalmacija" prenosila je "priopćenja za javnost brojnih udruga za zaštitu digniteta dragovoljaca domovinskog rata" i objavljivala tekstove o ustaškim mornarima koji su tokom rata (koji u Hrvatskoj kao da i dalje traje) spasavali tamošnje Jevreje.
       No, stavi li se to u stranu, naš beogradski akcenat (govorimo sad o Rovinju) dočekivan je mahom osmesima, a domaće se stanovništvo u svakom trenutku trudilo da boravak učini što prijatnijim. Ili smo, opterećeni možda i sopstvenim predrasudama, tražili i pronašli i nešto više u običnoj, poslovnoj ljubaznosti, što ipak ne znači da kratkotrajni boravak u krajevima u kojima smo nekad bili domaći nije bio prijatan. Dapače.
      
       NIKOLA VRZIĆ