Već dve godine, profesor srpskog jezika u penziji zatvoren je u sopstvenoj kući, redovno razmešta "dnevne" i "noćne" barikade, piše dnevnik i čeka bolje dane

      Svega devedesetak Srba danas živi u Prizrenu, drugom po veličini gradu na Kosmetu. Deo, mahom stariji, nalazi se u opštinskim selima, gde im klimavu bezbednost paze bodljikava žica i povremeni obilasci Kforovih patrola. U centru grada, U Srpskoj pravoslavnoj bogosloviji svetih Kirila i Metodija, okruženoj kafićima i lokalima s brzom hranom, trenutno je zatvoreno njih 13, iako ih je u tom "utvrđenju" ispod ostataka Dušanovog grada donedavno bilo oko tri stotine.
       Među njima je i Albanka Riva Demaj, koja ima 103 godine, proterana zbog navodne srpske orijentacije. Napolje ne izlaze; eventualno neko trkne po cigarete. Hranu im dostavljaju predstavnici međunarodne zajednice. I, pošto su za tu zonu Kosova i Metohije zaduženi Nemci, "Gut?"" Gut!" uobičajen je kratak dijalog među čuvarima i čuvanima, pričaju Srbi.
       Nesreću nije lako izmeriti, ali trinaest ljudi u Bogosloviji bar imaju jedni druge, imaju s kim da porazgovaraju. Miloš Nekić, 73-godišnji profesor srpskog jezika u penziji, već dve godine, dakle od uvođenja međunarodnog protektorata, usamljeno bije bunkersku bitku za svoj porodični dom. "Jedini sam Srbin od konaka do groblja."
      
       Vatra
       Kuća mu se nalazi u starom delu Prizrena, u ulici koja je bila glavna do 1956. godine, kada je počeo da se gradi novi Prizren, s desne strane Bistrice. Prema profesorovom svedočenju, u Ulici Borisa Kidriča (poslednji naziv za koji zna) nekada su živele najuglednije srpske porodice. Sada su jedini tragovi prošlosti njegova kuća i do nje zgarište, gde je bila kuća takođe stare - i bogate srpske familije. "Možete da zamislite kakvo je to drvo bilo kad je vatra tinjala petnaest dana."
       Ulaz broj (preškrabano) 30, najpre zbog žice iznad niskih zidova predvorja, jasno odudara od ostalih zgrada, saobraćajne vreve, moderne muzike iz obližnjeg bara. "Ulazna brava je razvaljena, pa i da hoću, ne mogu da izađem, ne mogu da zaključam." S druge strane trošnih vrata nalaze se "dnevne" i "noćne" barikade. Dnevne su samo betonski blokovi, a noćne i betonski blokovi, i deblo, i gvozdene šipke. Jer, svake noći, uglavnom između devet i 11, kaže Nekić, grupa Albanaca najčešće šutira vrata. Ponekad takvom silinom da i zaštitni blokovi padnu s vrha gomile.
       Upozoravajuće, opasne kamenice naš je domaćin složio u ugao, zajedno s plastičnim flašama, limenkama, praznim kutijama cigareta, osušenom glavicom crnog luka... Dokazni materijal. Rascvetale petarde posebno je odvojio. Međutim, KFOR ništa konkretno nije uradio, osim što mu je ozbiljno predložio da se odseli i što ga s vremena na vreme obiđe. OEBS-u je bio "interesantan" do pre godinu dana. "Odlučio sam da ostanem. Odlučio sam zato što sam Nekić, zato što je ovo moje tlo. Izgon zato što sam Srbin za mene nije nikakva novost. Počev od Turaka."
      
       Teror
       Istini za volju, međunarodna policija poklonila mu je i par debelih frotirskih rukavica, kako bi "barikade" lakše prenosio. Uzalud žalbe lokalnoj komandi, glavnoj komandi, Bernaru Kušneru. Za počiniocima se niti traga, niti se teror sprečava. "Tokom dve godine, doživeo sam četiri požara, deset upada od kojih tri s pljačkom... Najviše mi je žao numizmatičkog svežnja... Više pretnji ubistvom, presecanje elektronskih kablova dva puta i jedanput dvomesečni prekid telefonskih veza. Drugog oktobra pokušali su da mi preseku vodu." "Poslednji Mohikanac", sam sebe zove, pribojava se ponovnog muka telefonske slušalice, te je napravio tablu sa S.O.S. porukom. Zlu ne trebalo, za namamljivanje redovnih helikoptera KFOR-a.
       Nudeći retkim gostima keks "pti ber" (ne valja ga odbiti), objašnjava da pred spavanje obavezno stavlja kartonsku zaštitu na vrata prizemlja. Vrata na kojima i dalje stoji prašnjavi otisak patike napadača. U prizemlju poput zemunice Nekić i boravi. Sprat je izgoreo od požara, prozori su polupani, krov jedva što se nije urušio. Limena ploča štiti ga od kamenica. "Strahujem da ne padne kad dođe zima." Iz jedne od tri upropašćene gornje sobe, kroz "odličnim, slovenačkim" šalonima zatvorene prozore, Milošu Nekiću pruža se jedinstveni pogled na ulicu, na život.
       Iz dvorišta iza kuće, u koje, doduše, retko zalazi, teško se može videti ljudska duša. Prijateljska pogotovo. Dvorište je opasano žicom čije krajeve profesor u sumrak spaja. Puno je crepa, cepanica, ali i biljaka. Nadomak zapuštenog bunara rastu ruže, kaktusi, jagode mesečarke, simbolična čuvarkuća. Tu je i mesto gde spaljuje đubre organskog porekla, dok neorgansko pakuje u vreće i čeka KFOR da ga odnese. Za dve godine nakupilo se sedam vreća.
       Gospodin Nekić nema nameru da napušta svoj takoreći rov. "Kada sam još izlazio, jedan me je napao ispred pošte i rekao da za tri dana napustim Prizren." Niko ga od bližnjih odavno nije posetio, "čak ni pop koji je na 80 koraka odavde". Imao je prijatelja među Albancima, no "ne zovu ni oni mene, ni ja njih, ne bih da ih dovedem u nezgodan položaj".
      
       Hleb
       Kaže da od juna nema ni zdravstvenu zaštitu. Do tog meseca je za zdravlje Srba po enklavama bio zadužen KFOR, a onda su dobili dopis u kome je pisalo da se ubuduće obraćaju lokalnim, znači albanskim lekarima. Humanitarci mu dva puta mesečno donose hranu. U međuvremenu je naučio da mesi hleb, da se sam ošiša, popravlja, opravlja: "Veliki bojler se pokvario, mali, sedmolitarski je procureo, šporet i veš mašina su mi isto pokvareni. Ali džabe, nijedan albanski majstor neće ovde da dođe."
       Profesor, inače, živi od socijalne pomoći Privremene administracije Ujedinjenih nacija. Prima 65 DEM. Mogao bi opet da traži pravo na penziju koju je dobijao do bombardovanja, ali "šta je to 16, 20 maraka". Uzgred, s državnim organima Republike Srbije nema nikakav kontakt i na pitanje ko je odgovoran za sve što mu se dešava, odgovara: "Unmik." Ipak, siguran je da će bolji dani doći: "Ne znam samo da li ću ih doživeti."
       Kako mu prolazi dan? Ustaje u osam, leže u jedanaest. Nije mu, tvrdi, dosadno, stalno nešto radi, pojačava obezbeđenje, "za svaki slučaj, da ne bih došao u situaciju da moram u podrum". Sate provodi čitajući, prelistavajući nemački rečnik. Kuva, obavlja ličnu higijenu ("pripremam se za dan"), posprema, naročito oštećenja od gotovo uvek incidentne noći, "odmaram se ako nemam nekih drugih tegoba". Televizor nema, "Sonijev" radio su mu ukrali, drugi "dobar" se pokvario, ostao mu je stari, predratni. Uveče hvata "Glas Amerike" i "Slobodnu Evropu". Crveni krst mu je poklonio savremeni radio na navijanje. Ne koristi ga, "za decu je". Na kraju, pedantno ispisuje lični dnevnik.
       Miloš Nekić iz Prizrena nema bližu porodicu. Dalja familija mu je "u kampovima, ili se potuca po Srbiji". Roditelji su mu takođe bili prosvetni radnici, otac mu je, pod vladavinom Turaka, ručno pravio mapu Kosova i globus. Nikada nije bio član bilo koje partije.
       Iz biografije će izdvojiti i da je "po obe linije Kosovac", te stoga uopšte nema nameru da napusti rodni grad, nasleđenu imovinu: "Moja Srbija je ovde. Moje ruke i srce su čisti. Pored svih iskušenja, mislim da svoj dom, svoje pretke nisam osramotio. Smrt pod ovim krovom mi je slađa, nego da negde, kao kakav izbeglica, sramotim sebe i svoje starije. Moja familija je jedna od najstarijih u Prizrenu. Sav svoj trud i krv uložila je ovde, u Kosovo", kaže i ponavlja: "Moja Srbija je ovde."
      
       ANA VUČKOVIĆ