Rudarima "Kolubare" i svima ostalima koji štrajkuju tražeći veće plate, može se trenutno udovoljiti na dva načina - uzimanjem od nekih drugih budžetskih korisnika, lekara i profesora, na primer, da bi se njima dalo više, ili pozajmicom od Narodne banke, što u krajnjem ishodu znači štampanje novca, inflaciju i gubitak za sve, pa i za same štrajkače

      Opet je premijeru Zoranu Đinđiću palo u deo da surovo preseče čvor - natezanje sa rudarima i njihovim sindikalnim tribunima iz "Kolubare", "Kostolca", jamskih rudnika, pa na kraju i celog EPS-a bilo je mučno i neizvesno, dok predsednik vlade nije uneo ključnu izvesnost: niko neće dobiti ni dinar povećanja plata iz budžeta i to je jedina platforma za pregovore. Plate se mogu povećati takozvanom reorganizacijom sistema, što u prevodu znači otpuštanjem onih koji su suvišni, pa će (pre)ostali moći da povećaju plate iz postojeće mase.
       U nedostatku argumenata protiv ove za njih neprirodne poruke, sindikalni lideri (od kojih su neki naglo oboleli od sindroma medijskih zvezda u nastajanju) obrušili su se na drugu Đinđićevu poruku da ne mogu radnici "Kolubare" uživati tretman zaštićenih belih medveda. Nego, kako svima u državi, tako i njima. Oni se u ovom opisu nisu prepoznali. Slično se ponašaju, izgleda, i radnici Naftne industrije Srbije - traže povećanje plata od 50 odsto, ili će da štrajkuju. Sva velika javna preduzeća ujedno su i najveći monopolisti. Ministar finansija Božidar Đelić skreće pažnju da, u osnovi, nije ni pravedno da neko samo zato što radi u monopolskom preduzeću i koristi prirodne resurse, traži prava koja drugi nemaju.
      
       Radnici
       Problem u celoj priči jeste to što je radnicima "Kolubare" (ali i ostalim zaposlenima u javnim preduzećima) za nijansu ili dve ipak bolje nego ostalima, ili bar većini ostalih stanovnika Srbije. Na primer, prema najnovijem statističkom podatku, prosečna plata u Srbiji za avgust iznosila je 6000 dinara. Najveća prosečna plata beleži se u proizvodnji duvana (13 584 dinara) a najmanja u proizvodnji kože (2 336 dinara). Ako se ima u vidu da je prosečna plata u "Kolubari" nešto iznad 12 000 dinara (10 304 dinara neto, plus 1 117 dinara topli obrok i 647 dinara regres), onda se neupućeni građanin može naći u čudu. Prvo, šta uopšte traže radnici "Kolubare", pa za njima i cele Elektroprivrede Srbije (gde je prosek plata nešto ispod 10 000 dinara) a drugo, zašto se vlada na te zahteve uopšte obazire.
       Da krenemo od drugog pitanja. Ako bi, recimo, počeli štrajk pomenuti radnici u industriji kože i obuće, niko se ne bi ni osvrnuo. Samo bi im poneki blazirani potrošač mogao poručiti da ionako godinama kupuje italijansku obuću. Drugačiji je slučaj sa "Kolubarom": ako znamo da površinski kopovi sa oko 26 miliona tona iskopanog uglja godišnje snabdevaju Termoelektranu "Nikola Tesla" sa 30 odsto potreba za proizvodnju struje, a ova elektrana, opet, proizvodi polovinu potrebne struje u Srbiji, jasno je što su se i prethodnom režimu "odsekle noge" od štrajka u "Kolubari". Toliko, da je na kraju pao.
       Sada, kako se čini, nije još dotle došlo, pre svega zato što u javnosti ne postoji kritična masa razumevanja, a pogotovu podrške za mogućnost da ponovo, zbog štrajka u "Kolubari", počnu restrikcije struje. Niko, naime, ne spori da rudarima zbog specifičnosti posla (najblaže rečeno) i činjenice da se za ta radna mesta niko ne grabi, treba dati znatno veće plate. Jedan bagerista sada zaradi, sa dodacima za praznike i prekovremeni rad, oko 16 000 dinara, a može i više.
       Problem je, međutim, na drugoj strani: u "Kolubari" je zaposleno oko
       17 000 radnika, od čega na kopovima radi 7 500 ljudi. Ako tome dodamo i neophodne radnike koji opslužuju sistem, dolazimo do 10 000 zaposlenih. Pitanje je šta sa ostatkom. Kad je novo rukovodstvo dolazilo na svoje položaje, jedno od glavnih obećanja bila je nova sistematizacija radnih mesta, što praktično znači presek stanja i preraspodelu unutar sistema. Poznato je da je "Kolubara" godinama prosto usisavala sve kadrove iz lazarevačkog kraja, zainteresovane za primanje plata u gigantu.
      
       Direktor
       Zato bi sada onima koji ne dolaze na posao pošto, na primer, obrađuju zemlju ili drže privatne firme, bile vraćene radne knjižice, oni koji su se zagubili po kancelarijama, bili bi upućeni na kopove gde su potrebniji, pa bi se postojeća masa novca rasporedila pravednije i na manji broj korisnika. Direktor preduzeća Vladan Jovičić pre oko mesec dana potvrdio je za naš list da se "na tome radi". U međuvremenu je dočekan štrajk, bez znakova da je nešto i urađeno. I to pod uslovom da nije tačan podatak, koji se samo nezvanično pominje, da je u međuvremenu primljeno još 500 radnika. Direktor Jovičić podržao je štrajk (ne naglašavajući da li u svoje, ili u ime DSS-a čiji je član) a na razgovor sa ministrom Goranom Novakovićem došao je tek posle "mobilne" intervencije direktora EPS-a. I inače, direktori preduzeća u štrajku kao da su izbačeni iz igre - "rat" se vodi između vlade i sindikata.
       Ključni argument sindikata "Kolubare" u zahtevu da se ukine Uredba Vlade Srbije o zamrzavanju plata u javnom sektoru na januarskom nivou, jeste da se ovde proizvodi i prebacuje plan; dakle, ostvaruje se prihod, pa nije potrebno da država izdvaja iz budžeta za rudare koji bukvalno "iskopavaju" svoje plate. Ali, računica je drugačija: kako je izneo ekonomista Zoran Popov, struja je uvožena po 3,5 centi za kilovat, u vreme kad je građanima prodavana za 0,8 centi, pa je čak i to naplaćivano sa 60 odsto. Razliku je država morala da nadoknadi. Dimitrije Vukčević, zamenik ministra energetike, kaže da je EPS ugovorio nabavku nedostajuće struje u vrednosti od 80 miliona dolara. Od USAID stigla je pomoć od 15 miliona dolara, a od Evropske unije očekuje se još 15 miliona evra. "Zbog niske cene struje iz prethodnih godina EPS duguje svojim kooperantima više od jedne milijarde dolara. Pri tom, trećina potrošača nema naviku da plaća struju, a sedam odsto se ukrade", kaže Vukčević.
       Poskupljenja struje dostigla su očigledno svoj maksimum i dalja povećanja cene potrošači ne bi izdržali. Zato je i odlučeno da se najnovije poskupljenje zaustavi na 10 odsto, osim kaznenih 54 odsto za rasipnike sa mesečnom potrošnjom preko 1600 kilovata. Zato je lansirana nova srpska kletva "Dabogda plaćao struju po crvenoj tarifi!"
       Pošto očigledno nema prostora da se iz novog poskupljenja struje finansiraju veće plate u Elektroprivredi Srbije, ostaju još dva načina: prvi je da se u budžetu zakine nekom drugom i da se preusmeri u javna preduzeća. Tu je pitanje kome uzeti jer, recimo, lekari i profesori primaju daleko manje plate od rudara, a ne može se mirne savesti reći da je njihov posao manje važan i složen. Druga je mogućnost zaduživanje kod centralne banke. To bi u krajnjoj instanci značilo štampanje novca, nominalno povećanje, a realno smanjenje plata, inflaciju i na kraju od monetarne i makroekonomske stabilnosti ni kamen na kamenu ne bi ostao. Tako bi na duži rok izgubili svi, pa i sami radnici koji sada štrajkuju.
       Guverner NBJ Mlađan Dinkić ovde je kategoričan: "Kurs apsolutno ostaje stabilan, mene uopšte ne zanima šta se vlada dogovara sa rudarima ili bilo kojim drugim preduzećem. To je njen problem, Narodna banka novac štampati neće. Mi radimo nezavisno, Vlada Srbije to zna i nikakav zahtev za pozajmice nije nam ni stigao."
       Kako Narodna banka, tako je i cela država pod budnim nadzorom Međunarodnog monetarnog fonda. Ako hoćemo sledeću tranšu kredita, moramo se strogo držati zadatih uslova a oni nikako ne uključuju probijanje budžeta radi ispunjavanja (bilo čijih) štrajkačkih zahteva. Dakle, novac koji dobijamo ultimativno ne sme da se troši za isplatu plata, nego za remonte i ostale sistemske potrebe. To, naravno, ne znači da MMF uslovljava kolika će biti plata bageriste, a kolika šalterskog službenika. Određena je samo ukupna masa, a unutar toga moguća je preraspodela. "Pa izvolite, lišite se viška", kako se plastično izrazio Stojan Stamenković iz Instituta ekonomskih nauka u Beogradu.
       Ova tema, bar javno, uopšte nije na dnevnom redu. Epidemija se sa "Kolubare" proširila i na "Kostolac", pa onda na rudnike podzemne eksploatacije, pa je sindikat celog EPS-a zapretio generalnim štrajkom, pa se na kraju toga setio i RTB Bor. Oni traže čak dupliranje plata. "Kad je zahtev nerealan, štrajk se kompromituje i postaje besmislen", tvrdi sociolog Mladen Lazić sa Filozofskog fakulteta u Beogradu."Ne mogu da se otmem utisku da ovo liči na orkestriranu kampanju i da u celoj priči ima dosta politike", rekao je Ljubomir Gerić, generalni direktor EPS-a, pošto je sa sindikatom rudnika podzemne eksploatacije postignut sporazum da se štrajk prekine, praktično bez povećanja plata, samo uz simboličnu jednokratnu pomoć. "Shvatili smo na kraju da vlada stvarno nema para", procedio je pred svom silom kamera i mikrofona predstavnik ovih rudara.
      
       Breša
       Prvi je iz štrajka izašao rudnik "Kostolac", kad su im obećane plate iste kao u "Kolubari". "Sad vidite kako je sve relativno", prokomentarisao je sveprisutni potpredsednik srpske vlade Žarko Korać.
       Ceo problem dodatno je relativizovala i sama vlada - pod pritiskom prethodnog štrajka u PTT Srbije (i Telekomu kao njegovom delu, ali sa 49 odsto akcija prodatih strancima) vlada je odobrila povećanje plata od 10 odsto, umesto 50 procenata, koliko je tražio sindikat. Ovde procenat nije bitan - važno je da je breša probijena i da je Vlada Srbije (njeno oličenje u ovom slučaju je ministar finansija Božidar Đelić) napravila opasan presedan. Poruka koja je poslata ostalim potencijalnim i aktuelnim štrajkačima glasi da je cenkanje oko famozne Uredbe i njeno rastezanje moguće. Samo da se izbori procenat. Tako se i desilo da je Vlada Srbije nudila sindikatu "Kolubare" 15 odsto povećanja plate, a sindikat je zapeo da to bude 17 odsto. Dok se nije oglasio Đinđić i izneo na početku pomenutu "platformu", pa se na procente za sada zaboravilo. Nije još stavljeno na dnevni red ko je odgovoran i ko treba da plati onih 18 miliona maraka, koliko je, prema priznanju ministra energetike Gorana Novakovića, do sada koštao štrajk. Za ovdašnje organizatore štrajkova to je uvek bila besplatna akcija i utoliko lakša za preduzimanje.
      
       Štrajk
       Mada ga niko nije prozivao, za reč se javio "mladi lav" Demokratske stranke Srbije Aleksandar Popović. Odmah pošto je predsednik Vojislav Koštunica opovrgao da iza štrajka stoji njegova stranka, zato što u rukovodstvu "Kolubare" ima njenih, kao i članova drugih stranaka, Popović "odgovorno tvrdi da u štrajkačkom odboru nema članova DSS-a, ali ima članova DS i SPO-a". Opravdanje da štrajk rudara onemogućava remonte problematično je, kaže Popović, jer se remonti ne rade u oktobru - do sada su, smatra, svi kapaciteti morali biti spremni. I to je u principu tačno - remonti se u normalnim prilikama, kad ima novca i rezervnih delova, obično završavaju u oktobru. U konkretnom slučaju, ove dve stavke (zbog razloga koji su opštepoznati) nisu na vreme obezbeđene, pa i remonti zalaze u duboku jesen.
       E, sad, iz razloga koji zaslužuju posebnu analizu, kad se ovde pomene jesen, svi pomisle na štrajk. Nekad državni sindikat, koji je sad izgubio kompas, mesecima obećava "vruću jesen" i nada se da ga članstvo drži za reč. Zato pokušava da sazove generalni štrajk u Srbiji, ako vlada hitno ne povuče Predlog novog zakona o radu. Očekuje i smenu vlade, u krajnjem slučaju. Ne dopada im se potpuno nova mogućnost, koju zakon daje, da se pored vlade smenjuju i radnici - kome ne odgovara plata, može da traži novo radno mesto, bolje plaćeno, a na njegovo da dođe neko nezaposlen, kome ta plata odgovara. Poslodavac može u tome da mu pomogne. Zvuči možda surovo, ali još surovije zvuči da na biroima godinama čami 800 hiljada nezaposlenih, bez prilike da štrajkuju, a ni da prime bilo koliku platu.
      
       BILJANA STEPANOVIĆ