Krajnje je vreme da Ministarstvo spoljnih poslova imenuje predstavnika za štampu, čija bi dužnost bila da brzo reaguje na važne događaje, kako je to uobičajeno u demokratskim zemljama i kako je bilo uobičajeno - gle čuda! - i za Titove autokratske vladavine

      Ulazak Amerike u rat protiv Avganistana naša javnost je dočekala sa mešanim raspoloženjem. S jedne strane, mi smo, osetivši pogubno dejstvo terorizma kod kuće, prirodno i iskreno pristupili međunarodnoj antiterorističkoj koaliciji, jer nam Osama bin Laden - ili ma koji drugi terorista - nije ni prijatelj, ni saveznik ni štićenik. S druge strane, kao zemlja koju su Amerikanci pre dve godine surovo bombardovali, ne tražeći za svoju "humanitarnu intervenciju" saglasnost Saveta bezbednosti, mi prirodno ne spadamo među one koji će sad tim istim Amerikancima frenetično aplaudirati zato što, pod vidom rata protiv svetskog terorizma, tuku jedan jadan, gladan i verski zatucan narod.
       Naša podrška borbi protiv terorizma, premda nesporna, zahteva izvesno objašnjenje. Naše viđenje terorizma nije isto kao američko. To smo najbolje osetili na Kosovu, gde su oni koje mi smatramo teroristima bili američki saveznici. Ali se sada nadamo da bi Amerikanci, posle tragedije koju su doživeli, mogli imati bolje razumevanje za stradanja drugih od terorizma. Svet je sada voljniji da jasnije definiše terorizam kao opšte zlo kako bi bolje znao protiv koga se zapravo bori. Rasprava o tome već je pokrenuta u Ujedinjenim nacijama i u Evropi i mi toj raspravi možemo i treba da damo svoj doprinos.
       Ne delimo sa Amerikancima ocenu da se protiv terorizma vodi rat, jer to može da znači oružani napad na države koje SAD bez jasno predočenih dokaza, možda ponekad i proizvoljno, optužuju za zaštitu terorizma. Blanko podrška svakoj vojnoj akciji SAD, pod vidom zajedničke borbe protiv terorizma, u praksi bi mogla mnoge male zemlje da podredi američkoj globalnoj strategiji, koja ne mora da bude u njihovom nacionalnom interesu. Evropa, uključujući i većinu američkih saveznika, i Rusija i Kina, članice Saveta bezbednosti, takođe ne govore o ratu, nego o borbi protiv terorizma kao opasnosti po međunarodni mir i bezbednost. Oni koji se distanciraju od samog termina, nisu neophodno, bar u ovo vreme, i manje solidarni sa borbom protiv zajedničkog zla.
       Što se tiče bombardovanja Avganistana, ono se - makar koliko u našoj svesti budilo asocijaciju na sklonost Amerikanaca da probleme rešavaju pre silom nego milom i da na nasilje uzvrate višestruko uvećanim nasiljem - ne može porediti sa bombardovanjem Jugoslavije. Napad na Jugoslaviju Savet bezbednosti UN nije odobrio, a napad na Avganistan jeste, i to sa ishodom od 15:0, bez uzdržanih glasova.
       Obrazloženje je nađeno u Sedmom poglavlju Povelje UN koje predviđa i mogućnost primene vojne sile protiv zemalja koje odbijaju da se povinuju odlukama Saveta bezbednosti (u konkretnom slučaju o izručenju Bin Ladena Americi). Kofi Anan je objasnio da SAD imaju pravo na upotrebu oružane sile u samoodbrani i drugi na to nisu imali prigovor. Rusija i Kina, zainteresovane da njihove separatiste - pre svega u Čečeniji i Sinđijangu - i Amerika vidi kao teroriste, izrazile su dosta bliske stavove u zahtevima da međunarodna borba protiv terorizma postane još odlučnija, ali da američke vojne operacije u Avganistanu "ne odstupe od duha i principa Povelje UN i osnovnih normi međunarodnog prava" i da ne prouzrokuju civilne žrtve. Teško je reći koliko se u Savetu bezbednosti verovalo svim američkim argumentima za vođenje rata, ali je bilo jasno da sila poput Amerike polaže pravo na spasavanje obraza.
       Da li je to što se desilo u Savetu bezbednosti potpuno podređivanje Ujedinjenih nacija Americi - posebno kad se radi o njenoj rešenosti da kažnjava više za sumnju nego za dokazanu krivicu - ili je svetska organizacija na putu da povrati svoj nekadašnji ugled i autoritet u rešavanju međunarodnih sporova i kriza?
       U našem nacionalnom interesu je, naravno, ovo drugo. Za jasnije opredeljenje, bilo kakve i kolike sumnje u američke namere postojale u našoj javnosti, verovatno je najvažnija spoznaja o realnom odnosu snaga među velikim silama unutar antiterorističke koalicije, koji se najpotpunije izrazio kroz Ujedinjene nacije. Na tom kolektivnom sudu o međunarodnom terorizmu nužno se mora zasnivati i naš sud. Ili bi bar bilo logično da od njega previše ne odudara, jer je zajednička borba protiv zajedničkog neprijatelja dogovorena uz veću saglasnost nego ikad ranije.
       Svaka zemlja pri tom zadržava pravo da kritički sudi o tokovima i trajanju američkog rata protiv Avganistana. Nismo jedini koji sumnjaju u rat koji pre nastoji da iskoreni posledice nego uzroke zla i u kome napadač - pod parolom "pravda, a ne osveta" - pretenduje na status delioca božje milosti. Najteže je razumeti rat u kome napadač nastoji da samarićanski prehrani lanč-paketima decu na čije mobilisane i naoružane očeve istovremeno baca bombe.
       Naša nedovoljna prilagođenost situaciji donekle je uslovljena sporošću diplomatije da jasnije odredi jugoslovenski stav prema američkom napadu na Avganistan. Povodom prvog napada oglasili su se, u odgovoru na pitanja novinara, ministar spoljnih poslova i spoljnopolitički savetnik predsednika Jugoslavije nepotpunim izjavama. Zvanično saopštenje MIP-a, objavljeno sa zakašnjenjem od dva dana, na tri mesta ističe kako smo mi za odlučnu borbu protiv terorizma, ali ništa ne kaže o tome šta jugoslovenska vlada misli o američkom ratu protiv Avganistana. Krajnje je vreme da Ministarstvo spoljnih poslova imenuje predstavnika za štampu, čija bi dužnost bila da brzo reaguje na važne događaje, kako je to uobičajeno u demokratskim zemljama i kako je bilo uobičajeno - gle čuda! - i za Titove autokratske vladavine.
      
       DRAGOSLAV RANČIĆ