(Sve naše robije", NIN br. 2649)

      Nije mi do polemike sa dr Predragom Ristićem, njegovom mentalnom sklopu bi pozavideo svaki sudija talibanskog prekog suda, niti bih da se trpam u priču o četnicima i partizanima jer mi je odavno mučna (spadam u one, koji bi da što pre stignu do čovečnije budućnosti). Čitalaca radi želim da pojasnim "spornu" rečenicu na osnovu koje dr Ristić izvlači zaključak (pogrešan) o mojim političkim ubeđenjima, pri tom besno me anatemišući.
       Pojam disidentstva javlja se sredinom pedesetih godina i ima smislenu upotrebu do pada Berlinskog zida. "Politički progonjeni" deo moje rečenice je onaj koji se odnosio na disidentstvo pod Titovim režimom. Nisu svi hapšeni i sve njegove žrtve bili disidenti, recimo, Adem Demaći. To su bili oni koji su javno osporavali dogmatski koncept realnog socijalizma, javno ga kritikujući i tražeći njegovu promenu. Zbog toga su neminovno ulazili u sukob sa režimom, trpeći sankcije, odnosno kazne, što je naročito bilo izraženo u vreme kada su na vlasti u Srbiji bili tzv. liberali. Jedan od takvih tada progonjenih i utamničenih bio je, recimo, Lazar Stojanović.
       Kritika režima dolazila je najčešće sa levičarskih, antidogmatskih stanovišta, i gotovo su nepoznati oni koji su to radili s drugih pozicija. Građanska opcija je u to vreme uglavnom ćutala, tiho paktirajući s Titovim režimom, čemu se u svojim knjigama dosta bavi Slobodan Selenić. Naravno, kroz prizmu ljudskih sudbina. Mihajlo Đurić nije kritikovao taj sistem, već ga je osuđivao, na način koji to danas čini opozicija u parlamentu u odnosu na vladajući DOS. O disidentstvu u nas postoje podrobna istraživanja a objavljene su i knjige.
       Jarosna priča dr Ristića podseća na petooktobarsku: svi su bili protivnici Miloševićevog režima i svi su bili proganjani. Valjda bi davno otišao s vlasti da je bilo toliko takvih.
      
       LJUBIŠA STAVRIĆ