“Mančester junajted” je imao godišnji profit od 400 miliona maraka u koji nije uračunata prodaja igrača. Prodali su tri miliona kartica za kablovsku televiziju - kome mi da prodamo naše utakmice? Ko će da plati da to gleda?

      Otkad je fudbal postao veliki biznis, Jugoslavija je izgubila bitku s Evropom. Nije slučajno što je naša košarka u svetskim okvirima to što jeste, jer ona je još uvek igra, a fudbal je biznis. “Real” ili “Mančester” troše više para nego čitava evropska košarkaška organizacija. To su pravila u koja se mi ne uklapamo. Budžet naše “Crvene zvezde” je, na primer, pet miliona maraka godišnje, a budžet “Bajera” iz Leverkuzena 150 miliona. To sve govori.
       Postoje ljudi koji bi hteli da ulažu u fudbal upravo zato što je to veliki biznis, ali, prirodno, to nikome ne pada na pamet u uslovima gde su nejasni imovinski odnosi i gde se ne zna titular svojine.
       Šta se dobija kupovinom OFK “Beograda” u ovakvom okruženju? Procenimo vrednost kluba, recimo, na jedan dolar. Godišnji troškovi, i to samo tekući troškovi su dva miliona maraka. Znači, kupio je sebi muku za dva miliona maraka. S druge strane, jedini izvor prihoda bi mogla biti prodaja igrača, ali to je roba s nesigurnim plasmanom. Ne znam u čemu bi neko mogao naći takav interes, a neću ni da govorim da nam predstoje ogromna investiciona ulaganja u stadion ako uopšte mislimo da se takmičimo u Prvoj ligi. Stadion je izgrađen 1956. godine i sramota nas je kada neko dođe da igra utakmicu.
       OFK “Beograd” se već četiri i po godine finansira iz privatnih izvora, dakle od donacija i sponzorstava.
       Prema postojećem Zakonu o privatizaciji, klubovi će doživeti sudbinu preduzeća - svi se moraju privatizovati u roku od četiri godine, i to tako što će trideset procenata akcija podeliti zaposlenima i bivšim zaposlenima.
       U ovom trenutku još ne znamo kako će izgledati struktura onih preostalih sedamdeset procenata, ali je sigurno da će prednost imati ljudi koji su već u klubu. Zapadni ekonomisti i iskustva nama sličnih zemalja, uostalom, kažu da je svaka privatizacija bolja od društvene svojine.
       Mi smo već podneli zahtev za preuzimanje vlasništva nad stadionom na Karaburmi u koji smo u poslednje dve godine, prema nalazu sudskog veštaka, uložili 1 370 000 maraka.
       Na Zapadu je fudbal razgranat posao u kome novac stiže sa svih strana. Engleska Premijer liga je prodala televizijska prava na četiri godine za skoro četiri milijarde maraka. “Mančester junajted” je imao godišnji profit od 400 miliona maraka u koji nije uračunata prodaja igrača. Prodali su tri miliona kartica za kablovsku televiziju - kome mi da prodamo naše utakmice? Ko će da plati da to gleda?
       U Nemačkoj svaki klub Prve lige dobija 20 miliona maraka od prodatih televizijskih prava. Ta suma im sleduje samo u ime toga što su deo sistema koji donosi pare. A šta meni sleduje? Sleduje mi samo to da me svaki dan košta pet hiljada maraka.
       Mi prvo moramo da uložimo u infrastrukturu. Jedina šansa jugoslovenskog fudbala je u privatizaciji. Klubovi su 50 godina živeli od društvenih dotacija, kojih nema već 5-6 godina. Neophodan je svež novac, ali niko neće dati novac ako ne zna šta dobija u zamenu.
      
      

Zahtevi UEFA Od sezone 2003-2004. u nacionalnim ligama moći će da se takmiče samo klubovi čiji stadioni ispunjavaju određene standarde. Evo najvažnijih zahteva:        * minimum 10 000 pokrivenih mesta za gledaoce        * reflektori od 1200 luksa        * digitalni električni semafor        * minimum 80 VIP sedišta        * odgovarajući parking        * stalno montirane kamere sa kontrolnom sobom        * toaleti za oba pola, itd.