Klub može da izvrši privatizaciju tako što će svoju prvu licencnu ekipu registrovati kao preduzeće. Time se izbegava da se ceo klub prijavi kao preduzeće jer bi takav klub u slučaju ispadanja iz lige bio u velikim teškoćama pošto profit zavisi od uspeha

      Nenad Đurđević je profesor na Pravnom fakultetu u Kragujevcu, ekspert je za oblast sportskog prava i savetnik republičke i savezne vlade u donošenju propisa u toj oblasti. Za privatizaciju, tačnije vlasničku transformaciju sportskih objekata, Đurđević predviđa da će se preuzeti recept Slovenije i Hrvatske i da će te stvari biti rešene onako kako je to učiinjeno u tim zemljama. To znači da će se za sportske objekte, koji su kod nas praktično svi u društvenoj svojini, organizovati tri kruga izjašnjavanja. U prvom, država će imati priliku da se opredeli za preuzimanje vlasništva i brige nad onim objektima za koje proceni da su od kapitalnog javnog interesa. U drugom krugu, vlasništvo nad stadionima moći će da steknu same sportske organizacije i u trećem, ono što preostane, postaće vlasništvo i briga organa lokalne samouprave.
       - Ipak, ako je o velikim klubovima reč, nepokretna imovina nije ono što je kod njih najvrednije. Klasičan je primer bejzbol-kluba "Dodžersi" koji je, kada je prodavan, imao stadion procenjen na oko dvesta miliona dolara, a cena celog kluba bila je preko devet stotina miliona. Razliku čini vrednost same ekipe, dakle vrednost ugovora sa igračima, kaže profesor Đurđević.
      
       Da li je fer da se državi omogući da postane vlasnik onih stadiona koje bude želela i da se ti stadioni oduzmu klubovima koji ih decenijama koriste, a neki su te objekte i zidali, kao "Crvena zvezda"?
       - Svi ti sportski objekti su nastajali ili kao direktan rezultat ulaganja opština i gradova ili povlašćenih kredita, ili od sponzorstva velikih društvenih firmi koje su verovale da će to sve biti na neki način njihovo. S pravnog aspekta, potpuno je isti status stadiona "Crvene zvezde" i nekog drugog stadiona. I ne može se upuštati u strukturu ulaganja u poslednjih četrdeset godina, to su krive Drine koje niko nije ispravio.
       Ali, ne treba misliti da će tih centara koje će Republika želeti za sebe biti ne znam koliko. Moći će, verovatno, da se nabroje na prste jedne ruke. Neće se Republika otimati oko toga, jer to nigde u svetu nije tako. To podrazumeva i velika sredstva za održavanje tih objekata. Procenjujem da će najveći deo ostati svojina opština, odnosno gradova.
      
       Šta bi mogla biti alternativa ovom konceptu?
       - Pošto se društvena imovina ukida, dakle neko mora biti vlasnik, alternativa bi bila da se proglasi kako su svi ti sportski objekti vlasništvo samih klubova i sportskih organizacija. A onda klub, (a klubovi su kod nas, često i u svetu, u statusu udruženja građana) može da izvrši privatizaciju tako što će svoju prvu licencnu ekipu registrovati kao preduzeće. To se radi u Evropi i takva mogućnost postoji i kod nas i prema postojećem zakonu. Time se izbegava da se ceo klub prijavi kao preduzeće jer bi takav klub u slučaju ispadanja iz lige bio u velikim teškoćama pošto profit zavisi od uspeha. Takođe, ako je klub u statusu preduzeća, postavlja se pitanje rada s mlađim kategorijama, jer preduzeće ne može da ima svoje članove, nego ima vlasnika i ima zaposlene i može da pruža usluge trećim licima. A ako bi se rad s pionirima podveo pod pružanje usluga, onda se plaća porez na sve to.
       Prema tome, u Evropi se pokazalo da je pametno da klub bude taj koji vodi brigu o razvoju i o mlađima i da ima u vlasništvu svoju prvu profesionalnu ekipu, profit koji ostvari od prodaje profesionalaca iz prvog tima ponovo ulaže u stvaranje mladih i tako zatvara kolo. Čak i tamo gde je izrazit profesionalizam ipak se shvata da profit nije krajnji cilj vlasništva nad nekim sportskim klubom.
      
       Koliko će privatizacija u sportu biti prilika da sadašnji funkcioneri u klubovima postanu njihovi vlasnici, imajući u vidu da su mnogi od njih do tog statusa stigli često bez dinara sopstvenog uloženog novca?
       - U našim klubovima se mnogi često predstavljaju kao vlasnici a u stvari su obični sponzori i iz klubova često izvlače novac a pri tom nemaju nikakvu odgovornost za sam klub. Ako ste vlasnik, onda imate i odgovornost. Problemi vezani za raspolaganje proističu upravo odatle što se ne zna čija je to imovina. Decenijama su glavni prihodi klubova bili iz fondova, budžeta, SIZ-ova i glavno je bilo da u upravu dovedete direktora nekog velikog društvenog preduzeća. Kada osnovni izvor finansiranja bude članarina, onda će članovi kluba njega doživljavati kao svoj i tražiće od rukovodstva da polaže račune.
      
       Zaključili smo da klubovi kod nas, zbog održavanja, poreza i drugih troškova neće biti zainteresovani da budu vlasnici sportskih terena. Svedoci smo da je u Italiji sasvim suprotna situacija - fudbalski klubovi bi od opštine da kupe stadione, ali u tome teško uspevaju.
       - Postoje zemlje poput Italije, Španije i Francuske koje u profesionalnim ligama teraju klubove da budu organizovani kao preduzeća. Kada je klub već definisan kao preduzeće, dakle ima vlasnika, ko god to bio - može to biti i anonimni kapital, sitni akcionari, navijači - on mora da za korišćenje stadiona plaća zakupninu. Onda mu je bolje da kupi taj stadion da mu bude, kako mi to kažemo, osnovno sredstvo i tako da se oslobodi raznih poreza. Osim toga, ako niste vlasnik, ne možete da pravite prepravke na stadionu i da utičete na to kako će taj stadion da izgleda. A u savremenom sportu komfor koji ponudite gledaocu bitno određuje posetu. Tu su i standardi, bezbednosni i drugi, koji preciziraju kakav stadion mora da bude.
       Sigurno je da i naši klubovi kao što su "Zvezda" i "Partizan" imaju interesa da stadioni budu njihovi. Neki stadioni, na primer, "Radničkog" iz Kragujevca, a slično je i u Nišu, nemaju ni najmanje uslove da se na njima odigravaju utakmice visokog rizika. Shodno zahtevima UEFA, ti stadioni će morati da budu obnovljeni ako klubovi koji ih koriste misle da igraju u Prvoj ligi, dakle da konkurišu za ulazak u međunarodna takmičenja.
      
       Da li to znači da bi interes "Radničkog" iz Kragujevca bio da ima svoj stadion?
       - Sa stanovišta troškova, njihov apsolutni interes je da se to i dalje vodi kao gradska svojina i da se traži od grada da, ako želi da ima prvoligaša, dovede stadion u prihvatljivo stanje. Interes kluba da se stadion vodi kao njegov može biti samo ako se primeni klasičan oblik privatizacije; znači, da se utvrdi da je sve to državna svojina i da se klub proda putem ponude celokupnih akcija. Interes im je da imaju neku nepokretnu imovinu da bi više vredeli na tržištu, pošto je vrednost ugovora klubova kao što je "Radnički", teško uhvatljiva. Ali, koncept privatizacije u Srbiji predviđa da pare idu u republičke fondove za razvoj, što znači da klubovi od toga opet nemaju ništa i klubu ništa ne znači da se vodi kao vlasnik stadiona. Jedino što vlasništvo nad stadionom daje mogućnost za neke poslovne objekte u okviru stadiona.
      
       Da li je to možda motiv? Mnoga mesta imaju igrališta na atraktivnim lokacijama i podizanje tribina bi značilo i izgradnju poslovnog prostora?
       - Kolike su to pare koje možete tako da uzmete? Hajde da saberemo, koliko od deset, dvadeset, trideset lokala možete da uzmete mesečne zakupnine, a koliko košta jedna sezona fudbalskog kluba Prve savezne lige?
       Razlog što su mnogi koji se predstavljaju kao vlasnici, a u stvari su sponzori, ulagali u pojedine klubove bio je taj što su bacili oko na neki stadion koji se nalazi na dobroj lokaciji, pa su nekim ugovorom podigli objekat, računajući - čist je ćar ako i pet godina u njemu posluju.
      
       Klubovima će, dakle, biti prepušteno da se opredele da li žele da se organizuju kao preduzeće, ili će ostati u statusu udruženja građana, kao što je to, uostalom, i sada?
       - Koliko vidim, postoji raspoloženje da se klubovima prepusti kome će organizacionom obliku da se priklone. Pri tome, ako se želi privatizacija putem prodaje akcija, to bi značilo da klub, praktično, prodaje sebe, i tako će se klub preregistrovati u preduzeće. Taj model može da izabere samo klub koji ima ogromne finansijske teškoće. Zašto biste doneli odluku da sami sebe prodate nekom trećem licu, a da celokupna sredstva odu u Fond za razvoj Republike, Penzioni fond i slično. To sve govori da će se, po mome sudu, na prste brojati oni koji će se opredeliti za organizovanje kluba kao preduzeća.