Na ovim prostorima održali su se, koliko-toliko, samo klubovi u koje je ulagan novac, svejedno da li privatni ili ne. To je, međutim, malo, treba još

      Kapitalizam je u modi, svi vape da se što pre transformišu u razna akcionarska društva i da se što pre raščisti šta je čije. Balast starih propisa je veliki i u ovom času se tek pomaljaju obrisi nekog zakona o sportu, koji mora biti usklađen s drugim, temeljnijim propisima poput Zakona o privatizaciji, koji je, doduše, donet, ali još nije počeo da se sprovodi.
       Od svih jugoslovenskih klubova u, recimo, Prvoj fudbalskoj i Prvoj košarkaškoj ligi samo dva kluba ("Hemofarm" i "Kovin") registrovani su kao preduzeća. Samo ta dva kluba su iskoristila zakonsku mogućnost da primene taj kapitalizmu podesan oblik organizovanja, iako ni po postojećim propisima niko klubovima ne brani da budu preduzeća i tako uđu u veliki svet?
       Navešćemo samo jedan razlog. Porez. Preduzeća plaćaju veći porez, mnogo veći nego udruženja građana. Sportska društva se smatraju neprofitnim organizacijama i mnoge aktivnosti vezane za sport se ne oporezuju.
       Osim toga, svi privredni subjekti koji ostvare godišnji prihod veći od 75 000 dinara (da, dve i po hiljade maraka godišnje) podležu drastično strožijem poreskom režimu. U republičkoj Upravi za sport kažu da bi morali da provere, ali bi smeli da se klade kako i "Zvezda" i "Partizan" i mnogi klubovi prijavljuju prihode upravo u ovim okvirima. Smešno jeste, ali nije zabranjeno biti na "pozitivnoj nuli" ili u gubicima, a klubove oslobađa strašnih dažbina.
       Pitanje koje zanima sve one koji se zanimaju za sport a nisu ljubitelji svojinske problematike, glasi: na koji bi način privatizacija mogla da pomogne poboljšanju kvaliteta jugoslovenskog sporta i njegovog međunarodnog rejtinga. Da bismo to objasnili uporedićemo dve različite situacije, onu u fudbalu kao dokazano neuspešnom sportu, i u košarci, o čijoj uspešnosti nećemo suditi na osnovu rezultata reprezentacije (suviše nesumnjiv argument) već na osnovu klupskih rezultata.
       Fudbalski ciklus proizvodnje je zamro. Nema novih vrhunskih igrača koji bi rezultate kluba učinili konkurentnim i čija bi prodaja zatim obnovila resurse kluba. Zašto je tako, i "ko je pojeo supstancu" pitanje je koje ćemo prepustiti istoriji i policiji, a za nas je dovoljno da konstatujemo kako je u košarci potpuno druga situacija. U ovaj sport, za razliku od fudbala, proteklih godina, ipak je uložen izvestan novac. Može izgledati da je to stoga što su svote koje se obrću u košarci ipak znatno manje od astronomskih fudbalskih iznosa i da je to nešto što je, ipak, primerenije ovakvim siromasima kakvi naseljavaju srpske prostore. To je, međutim, relativno. Ilustrativan je podatak da su dva najplaćenija košarkaša "Partizana", Berić i Bulatović, u prošloj sezoni zaradili koliko čitav prvi tim Fudbalskog kluba "Partizan"! A poseta - utakmice košarkaša "Partizana" gledao je približno isti broj gledalaca kao i utakmice fudbalskog tima, pod uslovom da se ne računa večiti derbi koji sam povlači posetu obično od tridesetak hiljada gledalaca.
       Poenta je u tome da je košarkaški sport osvežavan novcem koji je bio potreban za održavanje sistema. Osim "Partizana", koji se održao verovatno zahvaljujući razvijenoj klupskoj organizaciji, menadžmentu, tradiciji i renomeu, treba izdvojiti i primer KK Budućnost. Crna Gora je, znamo, drugi vilajet i teško je iz Beograda verodostojno objasniti tajnu uspeha tog kluba, ali se neće mnogo pogrešiti ako se kaže da je iza Budućnosti stala država i to se, uostalom, mnogo i ne krije (DPS rado u svoje političke uspehe računa i KK "Budućnost"). Iako s privatizacijom, razume se, nema mnogo veze, važno je primetiti kako su uspeli da "naprave bum" samo oni klubovi koji su pronašli način da dobiju neki novac, državni ili privatni.
       Za naše prilike, ipak, najkarakterističniji su klubovi koji su vezani za veće privredne sisteme. To potvrđuje i Dragan Vuksanović, upravnik republičke direkcije za sport (deo Ministarstva za prosvetu i sport): "Najbolje funkcionišu klubovi koji rade kao neka vrsta OUR-a", kaže.
       To su klubovi kao što je FMP, "Hemofarm", u fudbalu je to "Sartid" i možda nije slučajno što upravo "Sartid" predstavlja jednog od zasad najuspešnijih učesnika kukavnoga takmičenja znanog kao Fudbalski šampionat Jugoslavije.
       Zastupnicima teorija o slobodnoj privatizaciji i pristalicama oštrih kapitalističkih pravila igre može izgledati kako problem i nije tako veliki kao što izgleda - klubovi se moraju transformisati, mora im se znati cena, a zatim klub kupuje onaj ko tu cenu plati. Međutim, moguće su razne komplikacije. Tako su nekako, na primer, računali i u "Slaviji" iz Praga kada je taj klub privatizovan, i dogodilo se da je klub kupila korporacija Engleski investicioni fond. Sa stanovišta kapitalizma, prigovora nema, međutim klub, koji je na neki način i nacionalni simbol kakav je možda kod nas "Crvena zvezda", otišao je u strane ruke i to kod pristalica kluba može izazvati, blago rečeno, pomešana osećanja. Kada smo kod pristalica kluba, ne treba potcenjivati ni njihov značaj u pitanjima poslovanja kluba. Najpre, navijači su često vlasnici deonica nad klubom - što je simboličan način da se naznači vezanost za klub ali i ne samo to. Zatim, tu su i pretplatne karte. Najzad, od broja gledalaca mogu zavisiti i neka televizijska prava, pomenimo slučaj našeg "Partizana" (košarkaši) koji traži od evropske lige u kojoj se takmiči povoljnije finansijske aranžmane zbog toga što kao domaćin ima najveću posetu u Ligi.
       Dragan Vuksanović, inače, navodi primer Košarkaškog kluba "Partizan" kao jedan od najpozitivnijih primera u našem sportu, kada je o poslovanju reč. Kada govori o problemima, Vuksanović ističe nedostatak kompetentnog menadžmenta kao jednu od najozbiljnijih prepreka.
       Sa sportom, kao biznisom, postoji još jedna komplikacija, koja ujedno objašnjava zbog čega su fudbalski funkcioneri u ovoj zemlji toliko tajanstvene osobe, pa je od sekretara "Partizana" Žarka Zečevića, recimo, teže dobiti neke elementarne podatke o organizaciji kluba nego dobiti intervju od predsednika države i premijera zajedno. Problem je u sledećem, i o tome se govori upola glasa: sportski klubovi su kod nas, a i u svetu uglavnom organizovani kao udruženja građana, što znači da bi u upravljanju presudnu ulogu trebalo da imaju nekakve skupštine, upravni odbori i tako dalje. U praksi, međutim, sve odluke donose dva-tri čoveka, ukazuju eksperti za ovu oblast, a, ako nam je za utehu, kažu da je to slučaj svuda u svetu.
       "Pred sobom imamo veliki problem kako da zabranimo mafijašima da kupe klubove", kaže Nebojša Leković, predsednik Fudbalskog saveza Srbije, narodni poslanik, funkcioner Nove demokratije i FK "Šumadija" iz Kragujevca. "Postoji nekoliko ideja" - nastavlja - "jedna je da se donese propis da onaj ko je krivično osuđivan neće moći da učestvuje u kupovini akcija u fudbalskim klubovima, niti da bude angažovan u sportu."
      
       Već i površan uvid u to ko su (neki) fudbalski funkcioneri i klupski čelnici pokazuje klasičan kriminalni bek graund. Onaj ko na ovom mestu prvo pomisli na FK Obilić nije na sasvim dobrom putu jer, kako kažu u Direkciji za sport, taj klub sa Vračara predstavlja jedan od časnijih primera, bar kada su dokumenta u pitanju. Međutim, to nipošto ne znači da je u bilo kom smislu privatizovan - naprotiv, kao i svi drugi i on je još u društvenoj svojini i u Direkciji čak misle da su ulagači u "Obilić" možda i prenaglili i da u ovom času nije sigurno da će potpuno uspeti da zaštite svoje legitimne interese u predstojećem procesu vlasničke transformacije.
       Leković ukazuje i na druge detalje na koje treba misliti kada se bude prodavalo fudbalsko dobro ove zemlje. Najpre, u Srbiji je registrovano
       2 500 fudbalskih klubova, koliko ima, kaže, "pola Evrope". Zatim, od svih tih klubova, za eventualne kupce privlačno će biti najviše pedeset njih. Sudbina ostalih će biti određena kada se raščiste imovinski odnosi - moraće tačno da se utvrdi šta je čije, i, ako neki seoski klub igra utakmice na nečijoj njivi, čija je to njiva.
       Stadioni su, inače, po mišljenju Lekovića, najčešći razlog zbog kojeg bi ljudi bili zainteresovani za kupovinu kluba. Izgradnjom tribina se dobija potencijalni poslovni prostor.
       Kroz tri godine stupaju na snagu propisi UEFA o standardima za stadione kakve će morati da imaju klubovi koji misle da učestvuju u takmičenjima te organizacije, a tu su i nacionalna ligaška takmičenja. U ovom času, stadioni u našoj zemlji, sem najvećih, beskrajno su daleko od tih standarda. Zadovoljavanje tih standarda, po mišljenju Lekovića, biće prilika da se upotrebi kao filter za smanjenje Prve lige, a takođe, to je i u vezi sa planiranom "demetropolizacijom" fudbala, njegovim raštrkavanjem po Srbiji. Trenutno, devet klubova Prve lige je iz Beograda.
       Država, iako će verovatno u ostvarivanju vlasništva imati prioritet prilikom odabira sportskih objekata, ne planira da se tom pogodnošću mnogo okoristi. Trenutna je namera da državi ili sportskim savezima pripadne ne više od pet objekata, među kojima je, recimo, kamp na Đerdapu, Centar za visinske pripreme na Zlatiboru i Sportsko-medicinski centar u Košutnjaku, koji bi FSJ kupio od države, kako kaže Nebojša Leković, "za pare", ili "za stanove". U okviru Sportskog centra bi bio i hotel, tereni već postoje kao i Institut za sportsku medicinu i sve što je neophodno.
       Teža je sudbina dvorane "Limes", iliti "Arene", s obzirom na to da joj još nije tačno određeno ime. Iz onog što kaže Dragan Vuksanović sledi da država nema novac da završi to megazdanje, a i da ne vidi neki specijalni interes za tako nešto. U KK "Partizan", kao beogradskom adutu "broj 1" kada su dvoranski sportovi u pitanju, kažu da ne bi ni pomislili da uzmu u najam takvu dvoranu i da im je "Pionir" sasvim dovoljan. U čitavoj prošloj sezoni, kažu, možda bi za svega dve ili tri utakmice imali računicu da ih zakazuju u "Limesu", razume se, kada bi ovaj bio u upotrebi.
       Dragan Vuksanović kaže da je njegovo mišljenje kako je možda najbolje tu dvoranu dovršiti uz pomoć stranog kapitala - uz odgovarajuće učešće u vlasništvu, razume se - a zatim dovesti i stranog menadžera koji bi objektom upravljao na način na koji se to radi, recimo, sa "Medison skver gardenom"."To znači da dvorana treba da bude višenamenska, preko dana, na primer, odbojka, popodne hokej, uveče neki koncert, uz uvažavanje okolnosti da Beograd nije Njujork."
       Priča o vlasničkoj transformaciji džu-sporta tek počinje i veoma je važna jer, kako ukazuju sagovornici, sport je jedna od naših uspešnijih i isplativijih delatnosti: "U čemu smo mi to deseti ili dvadeseti u svetu, a da ne govorim prvi ili drugi", pita se Vuksanović. Mišljenja o rešenjima su podeljena, u igri su različiti modaliteti, a, kada se govori o iskušenjima koja na tom putu predstoje, u jednom se apsolutno svi sagovornici NIN-a slažu: bilo kakva privatizacija je, za sport, gora od nikakve privatizacije.