Milan Smiljanić, direktor KK "Partizan"

      "Partizan" nema svoj lobi za donošenje zakona o sportu, ali interes našeg kluba jeste da se to pitanje što pre reguliše, a to znači u nekom razumnom roku, recimo 2-3 godine.
       "Partizan" je trenutno uređen kao udruženje građana, sa Skupštinom i Upravnim odborom u kojem je 13 članova. Naš cilj je da, kada zakon to omogući, KK "Partizan" postane akcionarsko društvo na način kako to postoji na Zapadu.
       Akcionari bi pre svih bili stari igrači i navijači i dobro bi bilo ako bi zakon bio napravljen tako da favorizuje ove strukture. Razume se da bi među akcionarima bilo mesta i za istaknute košarkaše koji nisu igrali u "Partizanu". Pada mi na pamet Bodiroga, koji je istaknuti reprezentativac, a i navijač je "Partizana".
       Smatramo da će naš sport kada uđe u privatizaciju, postati još uspešniji. Pod privatizacijom podrazumevamo da upravljačka prava treba da imaju oni koji su dali najviše novca. Pitanje većinskog vlasništva ili kontrolnog paketa akcija u akcionarskom društvu je nešto o čemu je teško govoriti dok ne bude bio donet zakon.
       Od nepokretne imovine KK "Partizan" raspolaže placom od 60 ari. Na njemu ne planiramo ništa da gradimo za sada, upravo zbog toga što nije racionalno ulagati novac u nešto za šta se ne zna tačno ko je vlasnik.
       Aranžman Divca, Danilovića i Paspalja sa klubom podrazumeva pozajmicu koju su oni dali klubu, s tim što da kada bude otpočeo proces privatizacije, taj zajam vratimo kroz akcije kluba. U ovom trenutku ne možemo znati koliki bi to deo mogao biti zato što nije izvršena procena vrednosti kluba, u kojoj je svakako najveća stavka ime kluba. Sva trojica su sada potpredsednici a Divac i Danilović su aktivni i u menadžmentu kluba. Paspalj nije iz zdravstvenih razloga, ali će biti i on.
       Ideja projekta sa trojicom "Partizanovih" asova bila je u sledećem: naša je situacija da moramo da stvaramo proizvodnju - dakle podmaladak, a u isti mah i da jurimo rezultate, dakle da plaćamo košarkaše sposobne za odgovarajuće rezultate. Pri tome, minimalni, takozvani infrastrukturni troškovi koje jedan klub ima, jesu: hala, smeštaj i ishrana. Samo zakup hale klub košta milion-dva maraka godišnje. A ko ima te pare i ko će da ih da nego Vlada i Saša?
       Ne treba da se misli da će oni mnogo zaraditi u čitavoj ovoj varijanti; potrebno je da prođe minimalni ciklus od 5 do 10 godina da bi za njih taj posao postao isplativ.