|
Sadašnja rok scena je mnogo zrelija i ozbiljnija, a to što ona ponekad deluje elitistički, hermetično, autistično ili čak snobovski, pre svega je krivica ekstremno poseljačenog okruženja
Aleksandar Žikić, nekada urednik u magazinima "Džuboks", "Non", "Pop rok" i "Ukus nestašnih", muzički urednik Radio Politike, Siti radija i urednik zabavnog programa TV Politika, pojaviće se na BK TV (od prvog novembra, kada kreće nova programska šema) kao autor i voditelj dve nove emisije. Reč je o programima "Telekaster" (prikazuje se četvrtkom u 23.00) i "Mala škola rokenrola" (utorkom u 16.30). Između živog izvođenja pesama na tri različite bine, što će gledaoci videti u "Telekasteru", Žikić razgovara sa članovima bendova, i sa ljudima koji nisu samo muzičari, ali su zainteresovani i bitni za muziku. "Mala škola rokenrola" govori o rokenrolu od njegovih najranijih dana, hronološki pokriva važne ličnosti, događaje, trendove, ali i odjeke u modi, filmu, pozorištu, stripu...
- Emisije su pokrenute na inicijativu Srđana Đurića, doskorašnjeg glavnog urednika BK TV. Pošto je on želeo emisiju uživo i pošto je TV bila spremna da opremi prostor u kome se snima "Telekaster", a to je kafe "Grad" u Zemunu, zajedno smo se dogovorili oko razrade te ideje. Početna zamisao je bila da postoje tri bine na kojima se pojavljuju žanrovski različiti bendovi. Prema onome što je do sada snimljeno, emisija izgleda odlično, a postignut je i optimalan zvuk. To je bio i jedan od osnovnih preduslova da se uopšte krene u rad. Dogovor je bio da ako ne može da se postigne odgovarajući zvuk, onda ne treba maltretirati ni muzičare ni televiziju.
Šta je sa emisijom "Mala škola rokenrola"?
- Reč je o jednoj donekle akademizovanoj, ali, nadam se, ne i dosadnoj formi. U svemu tome, cilj je da se rokenrol predstavi kao jedan ravnopravan, relevantan i ozbiljan segment globalne kulture, a ne više kao fenomen, jer fenomen koji traje 50 godina ne može to više ni biti.
Emisije ovog tipa su kod nas zapostavljene. U svetu, međutim, to nije tako.
- Takav koncept emisija postoji svuda u svetu. Samu ideju, naravno, nije teško dobiti. Međutim, ovakve emisije imaju, čini mi se, nešto veću težinu u okruženju kao što je naše, gde je gotovo potpuno istisnuta ideja prezentacije muzičke umetnosti uživo na televiziji, nego je sve okrenuto jednoj virtuelnoj sceni. Ovo je pokušaj da se pokaže druga, ili, bolje rečeno, prava strana i da se istovremeno otkrije koliko je raznovrsna savremena beogradska i srpska rokenrol scena.
Kažete da je naša rokenrol scena veoma bogata. Gledajući televiziju, nema se takav utisak.
- Rokenrola ima više nego ikada, a to što on nije u udarnim terminima na medijima i što se predstavlja fenomenološki, banalno ili hermetično, to je problem nedostatka svesti, obrazovanja, ali i industrije. Ono što postoji u medijima nije, kako se to često kaže, nešto što "narod voli", nego je to izgovor da se "narodu" ne ponudi ništa drugo, ako ne vrednije, onda makar zahtevnije. Publici bi trebalo pod ravnopravnim uslovima ponuditi raznovrsne kulturne modele, u ovom slučaju muzičke sadržaje, da bi se moglo bilo šta zaključiti o eventualnom masovnom ukusu.
Veoma je važno da se uspostave kriterijumi za pojavljivanje na medijima. Do sada je to mogao svako. Neko se pojavi zato što je budala, neko zato što ima zanimljivu priču, neko zato što stvarno vredi, a neko zato što poznaje urednika ili voditelja. To je vrlo nepravedno, a da ne govorimo da se tako ukida suština medija. Kakva god da je bila nekadašnja televizija sa samo dva kanala, trebalo je izboriti se za mesto na njoj.
Koje grupe zadovoljavaju vaše kriterijume?
- Lista kvalitetnih bendova kod nas je neočekivano široka. Iako nije pravedno da samo neke izdvajam, ako bi među eksponiranim bendovima trebalo odabrati samo tri imena, to bi bili Edžesburn, Vroom i, na primer, Ljrve. Govorim o grupama koje su nastale u poslednjih deset godina.
Da li to znači da će u "Telekasteru" svoje mesto naći samo grupe tog profila?
- Ne želim da insistiram na bilo kakvom rokenrol puritanizmu sa pričom da ništa osim toga ne sme da postoji. Pravi put je uvek srednji, koliko god to zvučalo pomirljivo. Nemam ništa protiv postojanja svih mogućih formi muzike, ali pristup i odnos prema onome što se radi, određuje da li će se neko pojaviti u emisiji ili neće.
Možete li da uporedite sadašnju srpsku rokenrol scenu sa onom od pre deset godina?
- Sada ima manje glamura nego što je bilo u ono vreme. Mislim da je scena tada delovala nevinije i romantičnije, jer je izgledalo kao da će se nešto dobro dogoditi, kao da smo na pragu nekih promena koje će nas pomeriti napred.
Međutim, ljudi koji deluju u poslednjih deset godina dolaze iz mrklog mraka u kome je sistem pokušavao da od njih napravi neupotrebljive, virtuelne robote ili da ih eliminiše i predstavi ih kao psihosocijalne fenomene, a ne relevantne savremene umetnike koji zaista mogu da daju autentičan doprinos kulturi. Ali, i pored toga današnja scena je mnogo bogatija žanrovima, talentom, sposobnošću, dovršenošću bendova. Među njima nema ni traga amaterizma, amaterski se ponašaju jedino mediji i država. Takođe, sadašnja rok scena je mnogo zrelija i ozbiljnija, a to što ona ponekad deluje elitistički, hermetično, autistično ili čak snobovski, pre svega je krivica ekstremno poseljačenog okruženja.
DRAGANA MATIĆ
|
