Voja Antonić: Kremansko neproroČanstvo - Istorija jedne obmane(2)

      Pera Todorović i Čeda Mijatović započeli su priču o kremanskom proročanstvu, zatim su je razvukli do beskraja i konačno je doveli u ćorsokak. Nisu mogli ni da završe seriju, a ni da je ostave nedovršenu. Dalje razvlačenje priče takođe nije dolazilo u obzir, jer su u prethodnih 300 nastavaka svi aduti već istrošeni, a strpljenje čitalaca bilo je na izmaku.
       Ubistvom kralja Aleksandra Obrenovića i Drage Mašin, rešenje kao da je palo s neba i priča sada može da dobije novi zamah.
       Čitaoci, dakle, žele proročanstvo? Sad ili nikad! Imaće ga... ali zamalo. Proročanstvo ponovo "najavljuje" događaje iz prošlosti - pa makar samo nepun dan stare!
       Dakle, u noći između 28. i 29. maja u atentatu su ubijeni kralj Aleksandar Obrenović i kraljica Draga Mašin. U narodu se već dugo šuškalo i nagađalo o kraju vladavine ove dinastije, ali je sada teško reći da li je Pera Todorović u to vreme znao i nešto više o pripremi atentata na kraljevski par. Kao vrsni novinar, on je hitro reagovao na vest o ubistvu i, već sledećeg dana, 29. maja, u njegovom "Ogledalu" objavljen je prvi od dva nastavka feljtona "Crno proročanstvo". Čitajući ove tekstove, stiče se utisak da je on vrlo spretno iskoristio tragični kraj dinastije Obrenović, jer je retroaktivno konstruisao niz događaja koji se savršeno uklapaju u priču o kremanskom proročanstvu. Prethodnim tekstovima u "Malim novinama" stvorena je dramska tenzija kod čitalaca, a atentat na kraljevski par dogodio se u trenutku koji je za dalji tok priče bio najpovoljniji.
       U "Ogledalu", naravno, pojavljuje se gomila podataka koji svedoče o tome da je Pera Todorović "znao" šta čeka Obrenoviće i kako je kremansko proročanstvo to vrlo precizno najavilo. Treba, ipak, napomenuti da se ništa od nagoveštaja zle sudbine Aleksandra i Drage ne pojavljuje pre njihove smrti, bar ne u pisanoj formi. Pa ipak, u doba oštre međudinastičke borbe u narodu je bilo govora o skoroj propasti dinastije Obrenović. Pera Todorović je, naravno, vešto iskoristio ove neodređene glasine i dobro poradio na tome da kod čitalaca stvori uverenje da je o nesrećnom kraju kraljevskog para postojalo precizno proročanstvo.
       Verovatno je da su oba razgovora, prepričana u citatu koji sledi, ili falsifikati autora teksta, ili su suštinski izmenjeni. Posebno je uočljivo preterivanje u važnosti koju autor sebi pridaje tokom razgovora sa kraljevskim parom.
       Ova dva broja "Ogledala" izazvala su veliko interesovanje čitalačke publike i, po rečima dr Kazimirovića, bukvalno su razgrabljena. Navešćemo važnije delove iz teksta:
       U 1902. godini u "Malim novinama" počeo je izlaziti podlistak "Jedno proročanstvo". Naskoro zatim jednog dana pozove me k sebi kralj Aleksandar, i posle podužeg razgovora o drugim stvarima on me upita:
       - Ama vi ste počeli u "Malim novinama" iznositi nekakvo "proročanstvo!" Šta će vam to?
       - Pa, Veličanstvo, zanimljiva je stvar; svet se interesuje, a i sam događaj ima istorijske važnosti. G. Eda Mijatović napisao je o tome proročanstvu jedan izveštaj i u "M. novinama", pa su svi ti brojevi prosto razgrabljeni.
       - Verujem - reče kralj zlovoljno. - Jagmi se svetina! Njoj samo da su čudesa i proročanstava! Pa ipak bi najbolje bilo, da vi to prekinete i da više ne pišete o tome.
       - Ali zašto, Veličanstvo?
       - Zato što je najbolje sve to napustiti. A i što će vam da baš o tome pišete, kad imate puno drugih stvari? Što da podgrevate ono što je bilo još pre trijestak godina? Pa onda, tu se, čini mi se, nešto pominje o meni, a ako se ne varam čak se i o kraljici nešto proriče. Je li tako?
       - Tako je, veličanstvo.
       - Pa kad je tako, onda što će vam to? - reče kralj prekorno. Neprijatelji i onako jedva čekaju da izmisle i reknu kakvo zlo, a vi sad čisto kao da im pomažete, iznosite i vi nove sumnje, slutite i vi neko zlo i nesreću, i time im taman idete na ruku... Najposle, ja za sebe toliko i ne marim. Ali kraljicu to jako dira. Moraćete otići do nje da se izvinite i da joj to objasnite.
       Nisam odmah, ali sam posle dugog, dugog vremena, ipak morao otići kraljici Dragi. Ona me dočeka stojećki i poduže je tako sa mnom razgovarala.
       - Pravo da vam kažem, g. Todoroviću, srdim se na Vas. Pre sam vaše "Male novine" u slast čitala, a sada, kad koji broj uzmem u ruke, uvek strepim, da u njemu ne nađem kako ste počeli već iznositi ono prokleto proročanstvo.
       Priča nadalje obiluje uobičajenim frazama o iskrenom prijateljstvu autora prethodnog teksta sa kraljevskom porodicom i o tome kako on želi dobro kralju, zbog čega mu je i savetovao da se ne ženi Dragom. Zatim se govori o proročanstvu Mateje iz Kremana, koje ćemo uskoro detaljnije analizirati. Kraljicu su posebno zainteresovali spisi o proročanstvima ovog vidovnjaka, koji navodno postoje u već pominjanoj fascikli arhive Ministarstva unutrašnjih poslova. Evo šta je Pera Todorović, sudeći po ovom tekstu, preneo Dragi Mašin o tim proročanstvima:
       - "Knez Mihailo gine, a njega će naslediti njegov rođak "koji će Srbiju namučiti, ali će je i kraljevskim vencem venčati - ona će pod njim da poraste i ojača"....
       On sam lično (taj naslednik Mihailov) "metnuće na glavu krunu kraljevsku, ali će biti zle ruke i zle sreće.... Umreće u najboljem dobu"...!
       - "Imaće sina jedinca... I taj "sin jedinac" biće još gore sreće no što mu je i otac bio... Neće imati od srca poroda i umreće mlad, vrlo mlad, neće napuniti ni trideset godina! Svršiće vrlo mlad i "s njim će se ugasiti njegova sveća"?...
       - Kraljica me preseče: - Šta to znači "ugasiće se njegova sveća"?...
       - Znači, Veličanstvo, ugasiće se ona sveća, koja se u njegovom domu o slavi pali, to jest: izumreće njegova loza, neće više biti Obrenovića!...
       - Dalje, dalje - reče kraljica mračno. Ja nastavim.
       - "Ugasiće se njegova sveća"!... A zatim će Srbijom zavladati druga loza. Ali ni ona neće bit dugovečna. Izrodiće se unutrašnje borbe i krvljenja, doći će meteži i međusobni sukobi, i strana, tuđinska, neprijateljska sila zavladaće Srbijom i dušmanski će pritisnuti rod srpski. I nastaće tako strašna i nesrećna vremena, da će živi, prolazeći pored grobova predaka svojih, tu zastati i suzni uzdisati:
       "Otvorite se grobovi, da i mi živi u vas legnemo!... Blago vama što ste pomrli, te bar svojim očima ne gledate muke, bruke i jade naše!" (...)
       Bleda i duboko zamišljena, nema i nepomična, kraljica je, kao skamenjena, sedela u svojoj velikoj stolici. Samo su joj oči sevale i neobično živo sijale, kad bi ih od vremena na vreme podigla gore.
       - Strašno proročanstvo!... Užasno proročanstvo... Neće doživeti ni tridesetu godinu!... A sada mu je tek dvadeset sedma!.. Značilo bi jedva još tri godine!... To bi bilo užasno... užasno!.. Svemogući Bože, je li to moguće!..
       Kraljica je ovo izgovorila isprekidano, tiho, promuklim, slomijenim glasom, i izgledalo je kao da sama sebi govori, pa onda na jedared klonu, čisto kao da se smanji i sparuši, spusti glavu u šake, i tako slomljena, skrušena, ona je dugo, nemo ćutala, a ja sam, sedeći malo u strani, video njen zatiljak i njen gojazni, beli, obli vrat.
       U tom trenutku bejaše mi je neobično žao.
       - Bože, da li ne plače?! - dođe mi u pamet.
      
       I doista, kad kraljica malo posle podiže glavu, njene sjajne oči bile su vlažne od suza.
       Čedomilj Mijatović poslužiće se istom pričom, ali će je obogatiti novim detaljima i objaviti u jednom engleskom časopisu. Odatle priču preuzima grčki list "Akropolis", a onda i bivši predsednik vlade dr Vladan Đorđević, koji je objavljuje u jednom poglavlju svoje knjige "Ministar u apsu".
       Godine 1903, posle svega što je ovde opisano, na vlast dolazi dinastija Karađorđević i njena vladavina je dovoljno stabilna da nikome u agitaciji nisu potrebne proročke poštapalice. Zato se kremansko proročanstvo neće pominjati sledećih 12 godina, sve dok Prvi svetski rat ne zakuca na vrata Srbije.
       Jedino što je sigurno, jeste da se u to vreme nigde u pisanoj formi ne pominju proročanstva koja najavljuju događaje za koje će nas, skoro ceo vek kasnije, analitičari uveravati da su bili na vreme najavljeni i prorečeni. Oružani i "hladni" sukobi, smene vlasti, tehnički pronalasci... nigde ni traga u štampi o proročanstvu pre nego što se objavi vest o događaju. Kao što će i kasnije redovno biti slučaj, navodiće se samo "najave" za događaje koji su u trenutku pisanja o njima već bili prošlost.
       Čemu su onda služila takva zakasnela proricanja nečega što se već dogodilo? Pa, proročanstva su još od biblijskih vremena služila kao moćno oružje u političkoj agitaciji. A da bi se verovalo u njih, trebalo je uvek nečim novim "hraniti" poverenje naroda u proroke. Jer, da bi neko verovao proroku koji mu kaže šta valja činiti, on mora najpre da poveruje da ima posla sa pravim i uspešnim prorokom, pa makar taj uspeh bio izmišljen.
       Jedno od takvih "uspešnih" proročanstava jeste i čuveni događaj na užičkoj pijaci, kad je prorok čitav dan ranije video atentat na kneza Mihaila. Prvi pisani trag pojavljuje se tačno 35 godina posle samog događaja, tako da sada nemamo načina da utvrdimo šta se zaista dogodilo, pa ni da li je sve to samo rezultat nečije bujne mašte. Ipak, zadržaćemo se na ovom proročanstvu, jer postoji nešto što ga čini zanimljivim. Mada su se svi koji govore o njemu bez rezerve složili da je proročanstvo bilo nepogrešivo, nikako nisu mogli da se slože oko jednog prostog podatka - ko je zapravo bio taj prorok.
       Opisujući svoj razgovor sa kraljicom Dragom, Pera Todorović je pomenuo i Mateju iz Kremana. Bio je to prvi medijski opis navodne vidovnjačke najave atentata na kneza Mihaila, koji se dogodio (u dan tačno) 35 godina ranije:
       U užičkom okrugu postoji selo Kremna, a u tom selu, u prošlom veku, živeo je čovek, po imenu Mateja. I u svom selu, i u celoj okolini Mateja je bio poznat kao čovek koji je malo šenuo pameću, ali čovek miran, koji nikoga ne dira.
       28. Maja 1868. god. Mateja ode u obližnji okružni grad Užice, kuda je češće odlazio, i toga dana po podne tu u sred užičke čaršije i na vidiku tolikog sveta, on nada viku i dreku, koliko ga grlo donosi:
       "Haj... ljudi!... braćo!... ne dajte, ako Boga znate, ubiše nam vladaoca, ubiše nam knjaza!... Ne dajte... ne dajte, za Boga... Eno ga seku, eno ga svega jataganima iskasapiše!... Gle kako krv teče! Uh, ala je strašno!... Krv... krv... Teško nama!.. Kuku nama!.. pogibe nam knjaz Mihailo!"
       Velika gomila ljudi iskupila se oko ovoga čoveka. Pitali su ga što se dere? On je objašnjavao, kako vidi da ubijaju knjaza.
       Došla je i policija. "Ludaka" su prvo psovali, pa ga posle i uhapsili. "Oporočavao vladaoca"... Kad sutradan, a iz Beograda stigoše crni glasovi, da je knjaz Mihailo 29. maja u Košutnjaku poginuo i grdno iskasapljen bio.
       Teško je oceniti verodostojnost proročanstva koje se u pismenoj formi po prvi put pominje celih 35 godina posle događaja na koji se odnosi, naročito kad jedini dokaz čini prepričana anegdota. Ipak je zanimljiva dalja geneza ove legende, a naročito pripisivanje istog proročanstva raznim ljudima.
       Najpre je 23. aprila 1916. godine anonimni autor u listu "Velika Srbija", štampanom u Solunu za srpsku vojsku u izgnanstvu, napisao da famozni prorok sa pijace nije bio Mateja nego Miloš Tarabić. Ovo je svakako bila greška (verovatno je mislio na Mitra), jer Miloš baš nikako nije mogao da se pojavi na pijaci 1868. godine, celih 14 godina posle svoje smrti. U tom tekstu se tvrdi da je u policiji sastavljen zapisnik o ovom proroku, ko god on bio - Mateja, Miloš ili Mitar. Dosta kasnije, dr Radovan Kazimirović će ovo navodno hapšenje upotrebiti kao glavni adut u prilog tvrdnji da o Mitru Tarabiću postoje spisi u Ministarstvu unutrašnjih dela, jer je Pera Todorović 1903. godine tvrdio da su ti spisi načinjeni prilikom hapšenja (doduše, ne Mitra nego Mateje). U listu "Vreme", u broju od 10. decembra 1928. godine, dr Kazimirović je, govoreći o "poverljivim aktima iz 1868. godine", napisao:
       "Postojanje poverljivih policijskih akata o kremanskom proročanstvu (povodom ubistva Knjaza Mihaila) ne da se poreći. Ta su akta bila u fascikuli Ministarstva Unutrašnjih Dela za 1868. godinu".
       Samo dva dana kasnije, redakcija Vremena našla se u neprijatnom položaju, jer je bila primorana da objavi sledeći demanti:
       Umoljeni smo od Uprave Državne Arhive za saopštenje, da navod G. Kazimirovića ("Vreme" od 10. decembra o. g.) o nestanku akata o Kremanskom Proročanstvu nije tačan, jer ta akta nisu nikada bila primljena u depo Državne Arhive. Ako su postojala, njih je verovatno nestalo u kom drugom nadleštvu.
       Poslednja rečenica servirana je tako da navodi na zaključak da predstavlja deo autentične izjave Uprave državne arhive, mada je nju zapravo dodala redakcija (ili sam dr Kazimirović). Cilj ove vešto sročene sugestije jeste da se ublaži neugodna situacija stvorena ovim demantijem. Već sledećeg dana, uredništvo "Vremena" je iz pera dr Kazimirovića objavilo ispravku:
       Postojanje poverljivih policijskih akata o kremanskom proročanstvu (povodom ubistva Knjaza Mihaila) ne da se poreći. Ta su akta bila u fascikuli Ministarstva Unutrašnjih Dela za 1868. godinu. Ja sam mislio, da su i ona (kao i sva stara akta) bila predana Državnoj Arhivi na čuvanje. Ja sam ih tamo odista i tražio ali ih nisam našao. Uprava Državne Arhive saopštava, da "ta akta nisu nikada bila primljena u depo Državne Arhive". Onda su, možda, nestala iz Arhive Ministarstva Unutrašnjih Dela.
       Dr Kazimirović, dakle, priznaje da akta nije našao, ali ipak kategorično ("ne da se poreći") tvrdi da ona ipak postoje. Doduše, odrekao se tvrdnje, stare samo tri dana, da postoje tamo gde ih nije našao, ali ne odustaje od toga (mada za to nema dokaza) da postoje negde drugde. Treba reći da nijedan od autora koji tvrde da ova akta postoje, ne svedoči o tome da ih je svojim očima video.
       Samo četiri dana posle incidenta sa demantijem Uprave državne arhive (16. decembra 1928), dr Kazimirović u "Vremenu" otkriva ključni podatak o tome ko je bio famozni prorok sa pijace:
       I Pera Todorović i g. Čeda Mijatović vele da je to govorio Matija iz Kremana. Nije Matija nego Mitar Tarabić.
       Bio je to, dakle, Mitar. Hoće li dr Kazimirović ostati pri ovome? Ne baš, jer je 1939. godine u knjizi "Tajanstvene pojave u našem narodu - Kremansko proročanstvo", o istom incidentu na pijaci napisao:
       Ali ove reči na pijaci nije izgovorio Mitar Tarabić, koji toga dana nije ni bio u Užicu, niti ikada saslušavan, već neki Matija, koji je imao telepatsku viziju i o kome su u svoje vreme pisali Čeda Mijatović i Pera Todorović.
      
       Ovde je kredibilitet autora opasno ugrožen. Na stranu to što je dr Kazimirović olako promenio mišljenje, jer je to kod istoričara nekada i dopušteno, mada naučne konvencije zahtevaju da se u tom slučaju navedu razlozi - ako ne baš zablude koje su dovele do greške, a onda bar novi nalazi, koji su naveli na promenu stava. Još je veća nevolja u tome što nijedno od tumačenja nije dovoljno uverljivo da bi moglo da opstane bez ozbiljnih dokaza. Ne samo o užičkom incidentu, nego o još jednom proricanju smrti kneza Mihaila, koje je dr Kazimirović pripisao Mitru, verovatno u zamenu za to što mu je autorstvo za proročanstvo na pijaci oduzeo i dodelio Matiji. Evo šta je, po dr Kazimiroviću, rekao Mitar proti Zahariću nepunih mesec dana pre atentata:
       Vidiš, kume, knjažev život je tanji od te tvoje brade! Život knjažev je o koncu.
       U čemu je problem sa ovim proročanstvom? U njegovom uvodu dr Kazimirović izričito tvrdi da ga je Mitar prorekao na osnovu Miloševog noćnog "javljanja". To mu je, dakle, dojavio pokojni stric sa onoga sveta... ali uz malo matematike možemo da se uverimo da ni to nije moguće, čak i ako dopustimo mogućnost da su teoretski izvodljivi ovakvi kontakti između živih i umrlih. Jer, atentat se dogodio samo 14 godina posle Miloševe smrti, a u istoj knjizi je iznet podatak (koji su i kasniji analitičari složno ponavljali) da je Miloš po prvi put počeo da se "javlja" sinovcu Mitru tek 30 godina pošto je umro!
       Zašto ništa ne znamo o zagonetnom proroku Mateji iz Kremana - naravno, ako je on uopšte postojao? Sudeći po pripovedanju Čedomilja Mijatovića iz 1902. godine, Mateja je za sobom imao niz uspešnih proročanstava, koja su bila ili "u dlaku" ista kao Miloševa i Mitrova, ili su im kasnije iz nepoznatih razloga pripisana. A posebno bi zanimljivo bilo znati da li je i Mateja bio jedan od Tarabića. Ako jeste, kakav rod je bio Milošu i Mitru, a ako nije, kako se prezivao? Zar je moguće da su analitičari doznali sve detalje sa njegovog saslušanja u policiji, čak i listu proročanstava za budućnost, a da nisu pročitali podatak koji na zapisniku svakako postoji - njegovo prezime?
       Odgovore na ova pitanja dr Kazimirović nikada nije pružio. U istoj nevolji našli su se i autori Dragoljub Golubović i Dejan Malenković, koji su 1982. godine objavili knjigu "Kremansko proročanstvo - šta je bilo, šta nas čeka". Trebalo je nekako spojiti krajeve iskidanog dokaznog postupka, ali su Golubović i Malenković pronašli jednostavan i elegantan izlaz iz neugodne situacije. Pravo je čudo da se niko ranije nije toga setio. Trebalo je samo staviti znak jednakosti na pravo mesto, i jednačina je rešena: Mateja je Mitar! Prosto da prostije ne može biti. U cilju lakšeg prihvatanja ove jednačine, iz priče su izbačene neke nejednakosti koje je kvare. Recimo, tvrdnja Pere Todorovića da je Mateja "bio poznat kao čovek koji je malo šenuo pameću", jer to za Mitra niko nikada nije tvrdio.
       Znak jednakosti između Mateje i Mitra biće još uverljiviji kad u Golubovićevoj i Malenkovićevoj knjizi pročitamo citat iz "Ogledala", u kome se kaže da je "polovinom prošlog veka živeo neki Mateja Tarabić". Ali to je očigledan falsifikat, jer u "Ogledalu" iza imena Mateja ne stoji nikakvo prezime. U istoj knjizi, u fusnoti je navedena čak i mogućnost da je ime Mateja nastalo zbog greške u "Ogledalu", što unosi nepotrebnu zbrku i ostavlja čitaoca u nedoumici zašto autori sami sebe demantuju. Ne samo zbog toga što se Mateja iz Kremana (ponovo bez prezimena) pominje u "Malim novinama" celu godinu dana pre citiranog teksta u "Ogledalu" (što govori da svakako nije reč o grešci), nego i zato što su Golubović i Malenković u svojoj knjizi po prvi put izneli podatak da je Mitar "voleo za sebe da kaže da je običan 'božji rab Matija', jer je ovo ime dobio na sam dan svog rođenja, kada su se još nekrštena deca polivala svetom vodicom".
       Bez obzira na sve, podatak da je Mateja zapravo Mitar, prvi put se pojavljuje mnogo decenija posle Mitrove smrti. Je li moguće da su svi ovi autori nekim čudom doznali njegovo kršteno ime, a da je za dr Kazimirovića i za sve druge ljude, pa čak i za Mitrovog kuma protu Zaharija, to ime bilo tajna? Ili je to bila samo dobra ideja koja će priču izvući iz ćorsokaka u kome se mit o vidovnjaku sa pijace našao posle mnoštva neveštih intervencija.
       Vredan doprinos razrešenju ove dileme dao je čovek koji je danas najkvalifikovaniji da pruži poslednju reč. To je Mitrov unuk Jovo Tarabić, rođen 1922. godine, inače najbliži živi rođak kremanskih proroka. Kad smo ga tokom jednog razgovora vođenog u maju 2001. godine upitali da li se njegov čuveni deda ikada odazivao na ime Mateja, odgovorio je:
       "On je oduvek bio Mitar i nikada ga niko nije zvao Mateja."
      
       (Nastaviće se)
      
      

Proročanstva zadovoljavaju čovekovu iskonsku potrebu da zaviri u budućnost. I oduvek su izazivala interesovanje, pa i divljenje, ali uvek ih prati i racionalna sumnja i osporavanje.        Voja Antonić je u knjizi koju upravo završava "Kremansko neproročanstvo - istorija jedne obmane" odlučio da mit o sposobnostima Tarabića iz Kremana - da pogode sve što će nam se desiti - uporedi sa činjenicama. Rezultat upornog istraživačkog rada pokazuje da novine i novinari zaista mogu biti moćni, kao i da se narod i čitaoci često i ne pitaju za logiku, tačnost i istinitost.        NIN će u izboru autora u nekoliko nastavaka objaviti važne i zanimljive detalje još neobjavljene knjige.