Da li KP Kine, koja ima 64 miliona članova, gubi svoj identitet? Opštenarodna ili radnička partija: važno je zadržati vlast

      (Od dopisnika NIN-a iz Pekinga)
      
       Kineska komunistička partija, koja je, ne tako davno, važila za jednu od najdogmatskijih, sada je širom otvorila vrata svojim klasnim neprijateljima - kapitalistima svih vrsta.
       Poziv je uputio u govoru na proslavi 80- godišnjice KPK, niko drugi do generalni sekretar partije Đijang Cemin. I , da ne bi neko pomislio da je to samo stvar Đijanga, mesec dana kasnije je i Plenum CK potvrdio da su vlasnici fabrika i drugih firmi, kao i zaposleni u njima, dobrodošli u partiju kineskih komunista.
       Generalni sekretar partije rekao je da većina angažovanih u privatnom sektoru "pošteno radi" da se pridržava zakona i da doprinosi društvu. Zato, objavio je on, najbolji među njima treba da budu primljeni u Komunističku partiju.
       I dok se članstvo partije u svim partijskim organizacijama upoznaje sa Đijang Ceminovim govorom, reagovanja političkih analitičara i stručnjaka pokazuju da je ova inicijativa uglavnom pozdravljena, ali da ima i dosta pitanja koja, za sada, ostaju bez odgovora.
       Kinesko rukovodstvo je poslednjih godina ne samo tolerisalo privatni sektor već ga je na različite načine i podsticalo. Međutim, uvek se na nosioce privatnog biznisa gledalo sa tradicionalnim podozrenjem, a i sam Đijang Cemin ih je još pre jednu deceniju nazivao "eksploatatorima" što je, naravno, bilo u skladu sa važećom partijskom ideologijom.
       Neki su zato požurili da njegovu inicijativu predstave kao "novi doprinos marksizmu" ali je partijska propaganda ubrzo odustala od takvih formulacija. Sadašnji akcenat u popularisanju Đijangove ideje o prijemu klase vlasnika u Komunističku partiju najčešće se tumači praktičnim potrebama.
       Kineska komunistička partija ima danas 64 miliona članova. Ona je u svom statutu definisana kao "avangarda radničke klase" a imala je oduvek ambiciju da se bori i da zastupa interese svih slojeva društva. To, svakako, nije jednostavna stvar u Kini, pošto je radnička klasa oduvek bila manjina u odnosu prema seljacima ili, sada, prema službenicima. Otvaranjem vrata za prijem privatnika i kapitalista u KP širi se njena socijalna baza i, kako kažu, stvaraju se bolji uslovi da Komunistička partija, koja i dalje drži monopol u političkom životu, celovitije zastupa interese svih društvenih slojeva.
      
       Poziv partije
       Privatni sektor od pre godinu ili dve ostvaruje veći nacionalni dohodak od državnog sektora, zapošljava više radnika i obezbeđuje svake godine mnogo više novih radnih mesta za nezaposlene. Ako se pomenu još i strani kapitalisti, multinacionalne kompanije i veliki koncerni, koji drže oko 10 odsto kineske privrede u svojim rukama, jasno je da se niko, pa ni KP, ne može oglušiti prema interesima privatnog sektora. Američka "Motorola" na primer, najveći je kineski izvoznik!
       Sociolozi bacaju i drugačije svetlo na Đijang Ceminov poziv privatnicima da uđu u Komunističku partiju. Oni kažu da je srednji sloj u Kini već dostigao 100 miliona ljudi (to su relativno dobrostojeći zaposleni ljudi sa godišnjom zaradom od oko 3 000 dolara), ali ima i drugih koji tvrde da takvih u Kini već ima oko 300 miliona. Oni su sada, u najvećem broju, izvan Komunističke partije, a pošto je to jedina partija koja ima monopol u Kini, onda su oni i izvan političkog života. Jaz između ekonomije i politike, između privredne i političke reforme, time se još više produbljuje. Dakle, zaključuju analitičari ove vrste, Đijang Ceminova namera bila je da privuče u partiju novi sloj ljudi koji postaje ekonomski sve bogatiji i uticajniji. Bolje ih je imati u vlastitim redovima nego ih gurati na stvaranje opozicionih partija. Tim pre što partija više nije tesno povezana, kao ranije, ni sa radničkom klasom ni sa njenim "klasnim interesima". U današnjem partijskom rukovodstvu preovlađuju tehnokratski i birokratski slojevi, kojima je privatni sektor bliži, ma kako to paradoksalno zvučalo.
      
       Privatnici kao članovi
       Ostaje, na kraju, veliko pitanje da li su privatnici uopšte zainteresovani da postanu članovi Komunističke partije, šta bi oni time dobili, a šta bi izgubili ?
       Karakterističan je odgovor jednog pekinškog privatnika koji kaže da "sada ima mnogo posla, pa i ne razmišlja o partiji. Politika je politika, a biznis je biznis. Možda, kasnije, drugom prilikom..."
       Istraživanja pokazuju da svega deset odsto anketiranih privatnika želi da uđe u Komunističku partiju. Oni kažu da bi time dobili na društvenom ugledu i da bi tako lakše potvrdili svoj ravnopravni status u odnosu na funkcionere državnih firmi. Neki se među njima nadaju da bi, kao članovi partije, lakše stupili u kontakt sa inostranim partnerima i investitorima jer, kako se god okrene, iza njih stoji još uvek moćna KP.
       U stvari, u Kini već ima dosta privatnika koji su članovi Komunističke partije. Najviše među njima ima onih bivših radnika u državnom sektoru koji su izgubili posao, prešli u privatnike, ali su zadržali članstvo u KP. Prema partijskim podacima takvih ima oko 20 000, ali sami privatnici tvrde da je broj bar deset puta veći. Naravno, čak i tada oni su kap u moru 64 miliona drugih članova partije.
       Masovne navale kapitalista u Komunističku partiju za sada nema, a pitanje je da li će je uopšte biti. Niko se ne gura, kao nekada, za kartu više. Neformalni glasovi govore da bi trebalo promeniti i ime same partije i nazvati je socijalistička , kako je to urađeno u mnogim zemljama istočne Evrope. Kad će se to dogoditi i da li će se uopšte dogoditi o tome će odlučivati tek buduća generacija kineskih rukovodilaca. Sadašnja, na čijem čelu je Đijang Cemin, ostaje dosledna u svom negativnom stavu prema "zapadnim političkim modelima" i uvođenju višepartijskog sistema u Kini. U Komunističku partiju mogu samo "najbolji među kapitalistima" ali sistem mora da ostane neokrnjen.
       Kad bi tako nešto bilo moguće...
      
       ALEKSANDAR NOVAČIĆ