Strašnu pustoš izazvali su ateisti progonom Crkve i vernika, kaže duhovni poglavar pravoslavnih Albanaca. Ne videći ni u dramatičnim zbivanjima na Kosovu versku komponentu, on kaže izričito: "Poslednjih godina, mnogi tragični događaji na Balkanu izazvani su odlukama lica koja po pravilu nemaju veze sa verom ili su nereligiozna"

      Na nedavno završenom Petom međunarodnom kongresu visokih pravoslavnih teoloških škola, čiji je domaćin bio Bogoslovski fakultet SPC, učesnici su se jednoglasno složili da pravoslavlje mora biti jedinstveno i u trećem milenijumu. Na prvom zasedanju Kongresa predsedavao je arhiepiskop Anastasije, duhovni poglavar pravoslavnih vernika Albanije. U ekskluzivnom intervjuu za naš list, Njegovo blaženstvo gospodin Anastasije budućnost pravoslavlja u Albaniji vidi sa osnaženom verom i Crkvom.
       - Pre nego što govorimo o budućnosti pravoslavlja u Albaniji, najpre da se ukratko osvrnemo na prošlost i konstatujemo sadašnjost, kaže naš sagovornik i dodaje da Pravoslavna crkva na prostoru koji obuhvata albansku državu, potiče iz davnih apostolskih vremena. Više puta je bila pred strašnim iskušenjima. U ateističkom periodu Albanije (1967 - 1990) Pravoslavna crkva bila je potpuno ukinuta.
       U prošloj deceniji (1991 - 2001), APC suočena je sa ogromnim teškoćama, posle kojih je temeljno preuređena. U cilju stvaranja lokalnog klera, osnovana je pravoslavna Teološka akademija pod nazivom "Vaskrsenje" (1992) kao i Crkveni licej "Časni krst" (1998). Rukopoloženo je 120 klerika albanskih državljana. Novosazidano i obnovljeno je 290 hramova ( od kojih 80 iz temelja), i 20 crkvenih centara ( sedište arhiepiskopije, sedišta mitropolija, medicinske škole, gostinski konaci, odmarališta za omladinu ...)
       Razvijena je filantropsko-humanitarna služba, koja je do sada podelila više stotina tona hrane, odeće i lekova. Stvara se ogromna prevodilačko - izdavačka delatnost, radi širenja bogoslužbene literature i drugih verskih knjiga (50 komada). Osnovan je prvi pravoslavni list na albanskom jeziku pod nazivom "Ngjallja", zatim dečji magazin "Gezohu", studentski bilten "Logos" (Fjala), i "Pavoslavne vesti iz Albanije" na engleskom jeziku, kao i prva radio-stanica. Starali smo se da osnujemo crkvene delatnosti (štampariju, fabriku za sveće i drvorez, ikonoslikarstvo i konzervaciju ikona).
      
       Kako se vaše blaženstvo snalazi danas kao prvi poglavar obnovljene APC od 1992. godine, jer ste do tada radili kao profesor teologije u Atini?
       - Inicijativu za obnovu Crkve u Albaniji posle pada komunističkog režima, preuzela je Vaseljenska patrijaršija. U januaru 1991. godine, vaseljenski patrijarh gospodin Dimitrije i Svešteni sinod odredili su me da posetim Albaniju. Kao patrijaršijski egzarh, stigao sam u Tiranu 16. jula 1991. godine. Za vreme našeg obilaska zemlje, uverili smo se u strašnu pustoš, koju je izazvao neviđen ateistički progon u istoriji Crkve. Svi su bili saglasni da će obnova pomesne crkve biti neizvodljiva, ako se oslanja samo na sopstvene snage.
       U maju 1992. godine, pošto sam bio spreman da se vratim mojim obavezama u Atinu, kler i narod Albanije, bez obzira na poreklo, molili su me da preuzmem delo ponovnog vaspostavljanja krvlju oblivene Crkve. Delegacija albanske Crkve posetila je Vaseljensku patrijaršiju od 5. do 8. juna 1992. godine i tražila izbor patrijaršijskog egzarha za poglavara Crkve. Dana 24. juna 1992. godine na predlog Svjatjejšeg Vaseljenskog patrijarha gospodina Vartolomeja, Sveti sinod Vaseljenske patrijaršije jednoglasno je izabrao vašeg sagovornika za arhiepiskopa Tirane i sve Albanije.
      
       Gde je obavljeno ustoličenje?
       - U tiranskom katedralnom hramu 2. avgusta 1992. u prisustvu predstavnika klerika i laika svih eparhija Albanije. Pitanje saziva Svetog sinoda, više godina se odugovlačilo, da bi se sazvao u julu 1998. godine, na osnovu pregovora Vaseljenske patrijaršije, Crkve u Albaniji i albanskih vlasti.
      
       Događaji i ratna razaranja na Kosovu, umnogome potresaju pravoslavce širom sveta. Vaše blaženstvo, poznato je da ste u apelu upućenom SPC upozorili da nasilje dovodi samo do nasilja, a da u njemu stradaju nevini i slabi. Kako doživljavate sve češće akte nasilja u svetu?
       - Kada su razni krugovi pokušavali da tragediji sukoba na Kosovu daju versku obojenost, naglasili smo da sa upotrebom sile nećemo dospeti do rešenja. Naime, da su žrtve nedužni i nemoćni ljudi, i da "niko nema pravo da upotrebljava Sveto ulje vere, za pojačavanje vatre pri oružanim sukobima. Religija je božanski dar za omekšavanje srca, za zacelivanje rana i mitno zbližavanje ljudi i naroda." (18.3.1998)
       Poslednjih godina, mnogi tragični događaji na Balkanu, izazvani su odlukama lica koja po pravilu nemaju veze sa verom ili su nereligiozna. A verske razlike su upotrebljene radi pokrivanja drugih ciljeva. Pravoslavlje nije prestalo da se moli "za one koji nas mrze i one koji nas vole". Kada su stotine hiljada izbeglica pohrlile u Albaniju, Pravoslavna crkva je pohitala da ih u što većem broju prihvati, sprovodeći ljubav u delo.
       Nikada nije pitala za njihov verski identitet, iako je znala da su u ogromnoj većini muslimani. Svojom solidarnošću i humanitarnim radom, utešili smo i zbrinuli preko 30 000 ljudi. Ovaj stav dobio je simbolički karakter i za sadašnjost i za budućnost, po pitanju pravoslavlja u neviđenim krizama.
      
       Poznato je da osuđujete svaku represiju i da veoma često ističete da se Pravoslavna crkva uvek zalagala za "večne vrednosti ljudi nezavisno od rase i porekla". U kolikoj meri je vaš stav plodotvoran u zemlji u kojoj pravoslavci čine 20 odsto ukupnog stanovništva?
       - Verujem da je Pravoslavna crkva koja je mistično telo Hristovo, ovde i sada na svakom mestu i u svakom vremenu, pozvana da širi zrake svoje ljubavi na svakog čoveka, bez obzira ko je i u šta veruje. U Albaniji smo pre svega pokušali da negujemo međusobno poštovanje i poverenje unutar Pravoslavne crkve, čiji su članovi ljudi različitog etničkog porekla. Trudili smo se da negujemo dobre odnose sa svim hrišćanima koji žive u zemlji.
       Osnažili smo želju za harmoničnom koegzistencijom među ljudima različitih veroispovesti i ateista, iako smo se ponekad suočavali sa neopravdanim neprijateljstvom. Čvrsto smo podržavali ne samo versku toleranciju, već i saradnju. Trudili smo se da negujemo prijateljske veze i da razvijemo plodni "dijalog života".
       Stav koji zastupamo u svakoj prilici jeste da smo dužni, uz aktivno učešće svih verskih zajednica na Balkanu, da idemo u pravcu jedne šire zajednice država, mira i solidarnosti, koja bi obezbedila pravdu i ljudsko dostojanstvo svakoj ličnosti, svakoj manjini, svakom narodu, vodeći ka istinskoj ljudskoj kulturi.
      
       U kojoj meri verski obredi pomažu da se religija vrati u narod?
       - Činjenica je da je 1990. godine u Albaniji vladala grobna tišina, dok se poslednjih godina uglavnom čuje radosna pesma "Hristos voskrese". U mnogim gradovima i selima sa pretežno pravoslavnim stanovništvom, obnovljene su pravoslavne parohije. Uz učešće klerika i laika, razvija se pravoslavno bogoslužbeno propovednička i katihetska delatnost. Organizovana su udruženja pravoslavnih žena i pravoslavne omladine koja pomažu crkvenom radu. Osnovna motivacija podstiče svakog pravoslavca da što dublje doživljava pravoslavnu veru, trudeći se da sprovodi Jevanđelje u svakodnevicu.
      
       Niko nema pravo da koristi veru za raspirivanje oružanih sukoba, smatra APC. "Religija je dar Božji za smirenje srca, za zalečenje rana i za dovođenje pojedinaca i naroda do mira." Ne smatrate li da se svaki rat upravo zasniva na verskoj osnovi?
       - Nažalost, zbog toga što mnogi zloupotrebljavaju religiju za druge ciljeve: nacionalističke, ratničke i egoističke. Verujem da treba svim sredstvima zaštititi suštinu vere. Versko iskustvo otvara um i srce ljudsko ka nedokučivom i vodi ka zajednici sa Svetim, sa Bogom koji je, po nama, Ljubav - podstičući na poštovanje i ljubav prema bližnjima.
       Ne dao Bog, da se ovo blagorodno prožimanje izvitoperi i postane eksplozivni materijal, protivu drugih ljudi i naroda. Kao hrišćani ne možemo naći oslonce u Jevanđelju, koji bi opravdali ratne pohode. Ali, i u islamskom svetu, postoje mnogi ljudi sa trezvenom savešću i čistim umom, koji će se, nadam se, suprotstaviti pokušaju izvesnih ekstremnih islamskih krugova, da upotrebljavaju verska osećanja i pobude, kako bi potpalili ratni bes svojim sledbenicima.
       Uopšteno smatram, da nije u redu kada se verskim zajednicama pripisuju greške i tragedije koje su izazvale vođe odrasle i vaspitane u ateističkim sistemima, ili potpuno indiferentni prema verskim propisima.
      
       Aprila 1993. godine, prvi put u istoriji Katoličke crkve, papa Jovan Pavle posetio je Albaniju. Da li je tom posetom uvećana međukonfesionalna tolerancija u Albaniji?
       - U Albaniji je i pre njegove posete postojala tradicija verske tolerancije. Tome je doprinela i verska indiferentnost, koja je karakterisala albansko društvo. U raznim epohama mešoviti brakovi koji su podržavani za vreme vladavine Envera Hoxe ojačali su ovaj fenomen.
       Ne mislim da je jednodnevna poseta verskog poglavara dovoljna da sprovede versku toleranciju. Uostalom, Njegova svetost papa Jovan Pavle je posetio mnoge krajeve sveta, i nije imao takve rezultate. Činjenica je da se za odnose raznih verskih zajednica u Albaniji, svojim učešćem zauzimaju svi oni koji se nalaze na odgovornim položajima.
      
       Tradicionalna tolerancija između muslimana ( koji čine oko 60 odsto stanovništva), pravoslavaca (20 odsto) i katolika takođe 20 odsto, postojala je i u starim vremenima. U kolikoj meri ta međuverska tolerancija odoleva "uvozu" fundamentalizma?
       - Nije tačno ustanovljeno koliko procenata današnjeg stanovništva u Albaniji čine muslimani, a koliko hrišćani. Poslednja zvanična statistika datira iz Drugog svetskog rata, i pominje 68,9 odsto muslimana, 20,7 odsto pravoslavnih, a 10,3 rimokatolika. U nedavnoj statistici koja je sprovedena u zemlji, vlada je odbila da ispituje versku pripadnost.
       Činjenica, da je pola veka vladao ateistički sistem u Albaniji, doprinela je da su današnjem scenariju dodate i druge neformalne grupe indiferentnih i nereligioznih ljudi. Dolaskom verskih sloboda, nastale su iznova verske zajednice u Albaniji. Među njima je najpre postojala tendencija za uvođenje fundamentalističkih shvatanja. Samo u protekloj deceniji, iz raznih zemalja sveta, preko hiljadu muslimana došlo je u Albaniju. Uložili su mnogo novca i većina njih je imala ekstremne pobude.
       Rimokatoličkoj crkvi i njenoj obnovi pomaže preko 500 stranaca. Pravoslavnoj crkvi pomaže manje od 20 ljudi iz drugih zemalja. Uopšteno, islam je u Albaniji ostao blag, a verska koegzistencija predstavlja veoma pozitivan fenomen savremenog albanskog društva.
      
       Najzad, kako je u Albaniji proslavljena dvehiljadita godišnjica hrišćanstva?
       - Svečani jubilej obeležili smo blagodarno, što nas je Bog udostojio da uđemo u treći milenijum sa verskim slobodama. Toplo smo se molili Hristu Bogu, da nam daruje još dublje bogopoznanje, da Boga još više volimo i da mu što iskrenije služimo. Posebne svečanosti održala je pravoslavna omladina. Decembra meseca dvehiljadite godine organizovali smo međunarodni skup o temi : "Dve hiljade godina umetnosti i kulture u Albaniji", na kojem su učestvovali čuveni naučnici iz Albanije i drugih evropskih zemalja. Uskoro će se štampati njegov sadržaj. Takođe, naša crkva je učestvovala na svepravoslavnim svečanostima koje su održavane u Jerusalimu, Carigradu i Nikeji.
      
       NAĐA ANDREJEVIĆ