Naziv Izložbe: "Konverzacija"
Mesto: Muzej savremene umetnosti, Beograd

      Đorđe Kadijević
      
       Izložba čije ime se podudara sa nazivom ovog teksta prvi je veliki poduhvat beogradskog Muzeja savremene umetnosti posle perioda unutarnjih promena što su se u ovoj ustanovi naše kulture odvijale paralelno sa tokom opštih promena u društvu nakon prošlogodišnjih oktobarskih događaja. O veličini poduhvata govori podatak da je, radi ove izložbe, morala biti uklonjena stalna postavka Muzeja. Taj zamašni posao treba da najavi novu programsku orijentaciju Muzeja, strategijski i ideološki preusmerenu prema "duhu vremena" u kome reč p r o m e n a ima značaj liturgijskog gesla. O kakvoj promeni se radi? Muzej na Ušću, čini se, po drugi put u svojoj istoriji preuzima zadatak da u domenu vizuelnih umetnosti - starim rečnikom kazano: likovnog stvaralaštva - pokrene proces o s a v r e m e nj a v a nj a. Prvi put, to je, u toj kući, urađeno davnih šezdesetih godina. U tom poslu, daje se prioritet stvaralaštvu iz oblasti "novih" ili "proširenih" medija, jer se ono smatra aktuelnim. To se čini po analogiji sa "onim što se u umetnosti događa u svetu", pre nego prema onome što od umetnosti imamo kod kuće. Ali, to je, kako rekosmo, akcija usklađena sa proklamovanom strategijom promene. Tako smo dobili izložbu koja dočarava atmosferu sličnu svetskim priredbama iste vrste koje slede smerom stvaralaštva tzv. druge linije, kojom "nova umetnička praksa" divergira prema smeru "tradicionalne umetnosti". To je pokazano već u samom nazivu izložbe. U dobro sročenim tekstovima njenog kataloga, ističe se komunikacijska i informatička funkcija umetničke aktivnosti, nasuprot "estetskom autizmu" njenog tradicionalno usmerenog krila. U ogromnom prostoru Muzeja nema eksponata koji predstavlja klasičan estetski predmet - osim jednog, "Velike udovice" Ivana Meštrovića koja, zbog svoje težine (preko tri tone) nije mogla da se ukloni. Umetnost se ovde definiše kao "stanje susretanja" čija primarna, ali i finalna funkcija se sadrži u k o n v e r z a c i- j i - razmeni sadržaja stvaralačke svesti čije medijske projekcije čine jezik u kome se konverzacija obavlja. Otud ono što je ovde pokazano ne treba nazivati starinski, umetničkim delima, već pravilno, konceptualnim radovima, projektima, objektima. Osvrnimo se samo na neke: na veliku video-instalaciju Vladimira Nikolića "Ritam 2001" kojom autor tematizira mistifikaciju religijskog osećanja svetosti, reducirane na nivo telesnog rituala (zamračena komora sa ekranom na kome se petoro manekena neprekidno krste); na "Kraj šume", projekat Aes (Moskva) kao fotodokumentaciju performansa izvedenog u sali dvorca Katarine II u Peterburgu, na temu (zlo)upotrebe tela mladih jedinki i dece kao objekata u savremenom medijskom marketingu; na "Indoktrinaciju", rad Ivane Keser (Zagreb) postavljen "u nastajanju" sa pogodnošću da ga publika "dovrši" prilozima svojih poruka (ogromna gomila starih novina i časopisa čiji fragmenti se mogu isecati, kolažirati i lepiti po zidovima galerije); na rad Olivera Musovika (Skoplje) čija je tema običaj izuvanja obuće pri stupanju u posvećeni ili privatni prostor, što propisuju neke religije (islam) ili nalažu običaji (kao u Švedskoj): tepih, stalak za note (?), kašika za obuvanje cipela. I Meštrovićeva "Udovica" je, već kad se nije moglo bez nje, "konceptualizovana" kao objekat estetskog voajerizma (na priloženoj fotografiji se vidi kako maršal Tito posmatra skulpturu). Izložba je, kao što se vidi, internacionalna, pa tako donosi Muzeju dva poena: obnavlja mondijalni značaj njegove aktivnosti u duhu nove programske orijentacije, sa jedne strane, a sa druge pokriva manjak domaćih snaga koje treba da na potrebnom nivou opravdaju takvu orijentaciju. Na čitavoj izložbi vidi se samo jedno klasično slikarsko delo, rađeno uljem na platnu, "Poslednji dani Deda Mraza", rad Biljane Đurđević, koje tu nije slučajno zalutalo, već namerno, po volji samog autora, postavljeno da naglasi "samokritičku" i parodijsku funkciju slikarstva.
       Smer ideološke strategije koju promovišu ovakve i slične izložbe obelodanjuje nameru da se u našoj kulturi načini zaokret prema paradigmi "druge linije" usklađen sa programom proklamovanih promena u svim sferama kulturnog života društva kao preduslovom našeg "povratka u svet". U tom aspektu, "Konverzacija" u Muzeju na Ušću daje povoda za širi diskurs i dublje promišljanje na temu o daljoj sudbini naše kulture. Ključno pitanje je: da li je postavljena strategija "otvaranja" prema svetu opredeljena za prakse umetnosti druge linije čije kriterijume, navodno, verifikuju uzori univerzalne vrednosti potvrđeni "u svetu" zaista predstavlja za nas jedinu i najbolju alternativu?