NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Verenica osećajnosti

Prisustvovali smo istinskom čudu - u 71. godini života, super baka Portuondo se poigravala najsuptilnijim osećajima. Beograd na prste jedne ruke može da prebroji ovakve trenutke u svojoj muzičkoj istoriji

      Kao u Vendersovom filmu... Popunjavaju se poslednja mesta u sali - nestrpljenje, žamor, pa provala oduševljenja kad se ugase svetla. Jedan lep, pomalo zaboravljeni Beograd, dobio je priliku da pozdravi Omaru Portuondo, jedinu damu u Buena Vista Social Club ekipi, u okviru njene prve solističke svetske turneje posle BVSC uspeha.
       Neverovatno, zar ne? Doskora, do nas su stizale potrošene zvezde, ili smo čekali na "drugi", ili "treći" krug da bi neko u svoj kalendar upisao balkanske koordinate. Nekoliko kubanskih sastava koje smo videli u međuvremenu (Cubanismo!, Toni Martinez, Afro Cuban All Stars) predstavili su zabavnu stranu njihovog muzičkog idioma, a evo sad suštinski drugačijeg pogleda - "Verenica osećajnosti", kako Omaru zovu na Kubi, sastavila je romantičan program u kome je povremeno bilo mesta za ples, ali se to nije podrazumevalo. I u sali nije bilo tzv. kačenja veša (žargonski pojam kojim se opisuje tipična reakcija srpskog naroda na zvuke rodnog kraja), već se koncert pratio pažljivo, sa istinskim uživanjem i prepuštanjem harmonijskim čudima u plavim foteljama Centra "Sava".
       Koncert počinje sa "Donde estabas tu?" Benija Morea, u sjajnom "napetom" duvačkom aranžmanu Demetrija Muniza. To je favorit iz Omarinih kabaretskih dana u havanskom klubu "Tropikana", kao simbolično povezivanje nekoliko decenija muzičkog života na Kubi i dobra prilika da se potpali vatra u auditorijumu. Da ne bude zabune, odmah zatim ide prva trova balada, "Ella dž džo", Oskara Hernandeza - sentimentalni šampion sa njenog solo Njorld Circuit albuma. Umesto Kompaja Segunda, za tres (kubanska gitara) solo je zadužen Gilberto (Papi) Ovijedo, jedan od najslavnijih svirača u istoriji ovog instrumenta, Omarin glavni saradnik na koncertu. "Vereda Tropical" je nova prilika da se trinaestočlani orkestar zagreje, a onda sasvim utihne, na početnim stihovima "Veinte Anos".
       Dok ansambl poštuje relativno utvrđen metar, Omara pliva, provlači se između taktova, brelovski zaboravljajući stihove u jednom, da bi ih utisnula u tenziju sledećeg takta, pred sopstvenim doživljajem bola završene ljubavi. Pogled u beskonačni mrak sale, ruka koja lovi najsuptilnije emocije po vazduhu, dok "jeca" trombon muzičkog direktora orkestra Franciska Garsije - za dugo sećanje. Uz poletni, blago ubrzavajući tempo "No me llores mas", Omara poziva na ples.
       Izazov za publiku koliko i za (po običaju) kruto obezbeđenje Centra, koje se (neuspešno) trudi da vrati nekoliko pomamnih tinejdžerki na njihova mesta. Pred samu binu ide dugajlija sa kicoškim šeširom, koga će baka kasnije odabrati za igru. Do kraja koncerta, Portuondo ravnomerno razmenjuje balade i numere bržeg tempa, razumevajući da bi prevelika doza jakih sentimenata bila izlišna - njoj je i jedan takt dovoljan da ovlaži oči onih sa slabijim nervima.
       U dugoj posveti BVSC trubaču Gvahiru Mirabalu, mladi Migel Valdes izvlači nebeske zvuke iz svoje trube, podsećajući na drugog Kubanca u istom prostoru - Artura Sandovala u orkestru Dizija Gilespija, pre jedanaest godina. U opštem veselju ima mesta i za stari hit "Cherrdž Pink and Apple Blossom Njhite". Drugi trubač i, češće, fligelhornista Roberto Garsija preuzima lirska sola u baladama, poput Gershnjinove "The Man I Love", u kubanskom prepevu "El hombre ljue džo ame". "Mi na Kubi smo oduvek slušali sve vrste muzike", tvrdi Omara. "Ja sam pedesetih godina pevala na engleskom jeziku u bebop kvartetu koji je vodio džez pijanista Frenk Emilio Flin. Ni u godinama najtvrđe izolacije nismo bili neobavešteni."
       Ipak, Omara Portuondo je imala priliku da odabere drugi put, kada se u vreme raketne krize našla u Majamiju sa vokalnim sastavom Las D'Aida. "Moja sestra Hajdi i ja smo odlučile da se vratimo", seća se. "Na Kubi smo se rodile. Živimo tamo jer nam se tamo sviđa. A ipak sam imala prilike da putujem - prvo na Istok, a tokom osamdesetih i u Sjedinjene Države."
       Marijači-trube najavljuju Omarin glavni adut za dizanje dvorane - "Ljuizas, ljuizas, ljuizas". Publika prihvata igru, peva refren sa Portuondom, sa taktom usaglašavajući ritam aplauza. Poslednja nežnost pred bis je kombinacija ležerne "La sitiera" i refrena "Guantanamere", a onda jedna vrela rumba otvara solistima mogućnost da pozdrave publiku pred prvi izlazak sa scene.
       Omara se pojavljuje praćena svetlosnim topom iz mraka, samo u pratnji pijaniste Rolanda Bara. Iz sale stiže predlog: "Silencio". "Prvo 'Silencio'?", pita superbaka, pa počinje da peva dok se ostali muzičari polako vraćaju na svoja mesta. Kad se na sceni ustanovi bar kvintet, pevačica prelazi na "Dos Gardenias" (iz repertoara Ibrahima Ferera), pa zatim na "Besame Mucho". "Ferera odavno poznajem", rekla mi je, na zanimanje za suze koje je zabeležio Vim Venders. "Naš duo je zaista lep, nežan - glasovi su se divno uklopili. S jedne strane, reči pesme su tužne - ona govori o ljubavi koja se završila. S druge, strašno me je uzbudilo kako je publika reagovala, bilo mi je drago zbog Ibrahimovog uspeha. Zaplakala sam, a on mi je obrisao suze maramicom, kao pravi kavaljer." Jasno je da je takvu scenu nemoguće ponoviti - zato je "Silencio" u Beogradu samo neznatno zagreban, da ga publika natenane vidi u filmu, posle koncerta.
       Još jedna poletna poliritmija za kraj, simpatično "fala" publici, pa veseli strojev marš u mrak iza scene. Prisustvovali smo istinskom čudu - u 71. godini života, super baka Portuondo se poigravala najsuptilnijim osećajima, mešajući osećanja radosti i tuge u slavu božanske muzike Ostrva na kome - kako je Raj Kuder lepo primetio - muzika teče kao reka. Beograd na prste jedne ruke može da prebroji ovakve trenutke u svojoj muzičkoj istoriji.
      
       VOJISLAV PANTIĆ


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu