NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Oslikao komad Amerike

Vladimir Manić, posle uspešne karijere konzervatora i restauratora, otvorio galeriju u Hjustonu gde izlaže svoje slike

      Kada je pre sedamnaest godina nakon završene Akademije primenjenih umetnosti otišao u Švedsku na usavršavanje, Vladimir Manić je upoznao gospodina Isaksona sa Univerziteta Upsala, koji mu je otkrio tajne srednjovekovne tehnike slikanja fresaka. Posle tri i po godine usavršavanja i rada u nacionalnom muzeju u Stokholmu, obojica odlaze u Ameriku. Stari gospodin se posle izvesnog vremena vraća u Švedsku, a njegov učenik ostaje. Nakon obavljenih poslova u Njujorku, Art institutu u Čikagu, projekata u Atlanti, San Francisku i Majamiju, Manić se prošle godine nastanjuje u Hjustonu, Teksas, gde otvara velelepnu Galeriju u kojoj je pored likovne umetnosti objedinjena i delatnost dizajn studija i studija za konzervaciju i restauraciju.
       - Na Triniti koledžu predavao sam konzervaciju tehnike srednjovekovnog slikarstva. Tokom godina primenio sam specijalnu tehniku kojom oslikavam ikonografije na platnu. Imam kompaniju u Njujorku koja priprema specijalne akrilne boje po mojoj recepturi i specijalne veličine platna, i radim ih tako da izgledaju kao prave freske - objašnjava Manić. - Do sada sam oslikao dvadeset i tri crkve i moram priznati da mi je najveći izazov bila crkva Svetog Đorđa u Servilu, Indijana. Prostorno je bila najveća i najduže sam je radio. U tom islikavanju bilo je najviše ikonografskih likova i dizajna, posebno specijalne tehnike pozlate koje smo radili na velikim površinama.
       Veliko zadovoljstvo mi je bilo da radim na projektu starog hotela koji je otkupila jedna brokerska kompanija u Južnoj Americi, Venecueli. U tom objektu sam uradio dvadeset i tri monumentalne freske u frizu, a u holu hotela dve skulpture u polimerima koji izgledaju kao mermer. Vrlo je sličan materijal plastičnim dvokomponentnim masama i meša se sa mermernom prašinom - ističe umetnik.
       Vladimir Manić pripada umetnicima iza kojih stoji veliko delo značajno u svetskim razmerama, ali ga je teško naterati da govori o tome. On, jednostavno, smatra da je to njegov posao i radi ga s puno ljubavi, i naravno talenta. Godinama radi velike poslove bez konkursa, isključivo na preporuku i to vrlo uglednih kompanija i klijenata. Tako je neko vreme radio za konzervatorski studio "Bukovski", veliku akcionarsku kuću, u klasi među svetski vodećim akcionarskim kućama poput "Sotbija" i "Kristija".
       Zanimljiv je i podatak da ga je svojevremeno pozvala bogata porodica Menil iz Hjustona da oslika crkvu koja ima neobičnu istoriju. Naime, još pedesetih godina toj porodici se veoma dopala jedna crkva u Grčkoj koja datira iz 14. veka, i oni su je kamen po kamen preneli u Hjuston. Projekat je trajao skoro dvadeset i pet godina. Svaka freska je bila numerisana i Manić je sa uspehom nedavno završio oslikavanje zadovoljan dugogodišnjim radom i postignutim rezultatom.
       Ovaj vrsni restaurator i konzervator beleži u svojoj biografiji ozbiljne, ali i neobične poslove. Tako je na ponudu svog prijatelja Stivensa Lavija, jednog od najvećih poznavalaca azijske umetnosti antike, preuzeo posao restauracije drvenih figurina iz vremena kineske dinastije Tao dve hiljade godina pre Hrista. Zatim je u katedrali Blagovesti u Čikagu radio sa mnogobrojnim saradnicima na repozlaćivanju objekta. Projekat je trajao šest meseci i potrošeno je skoro 72 kilograma zlatnih listića.
       Manić je, baveći se plemenitom umetnošću, proputovao mnoge gradove američkog kontinenta radeći grčke, ruske, ukrajinske, jermenske crkve u Oklahomi, Indijani, Atlanti, Nebraski, Floridi...
       - Najdraži projekat mi je Omaha, Nebraska- kaže naš sagovornik. Oslikao sam staru srpsku emigrantsku crkvu koja je podignuta tridesetih godina, ali najteži posao mi je ipak bio u Dalasu, Teksas. Imao sam veliki tim ljudi, a kupola u crkvi bila je od 112 stopa sa dvadeset sekcija skela do kupole. Bilo je sedamnaest saradnika samo na likovnom delu, četiri vajara i karvera u mermeru koji su došli iz Grčke. Ja sam jedan od retkih - sa radošću se priseća Manić - koji je oslikao i indijsku pravoslavnu crkvu koja se zove Sveti Toma. Zamislite, ima više od dvadeset i sedam miliona pravoslavnih Indijaca pored Bombaja?!
       Ono što je neobično u Manićevoj umetnosti, jesu smele inovacije u oslikavanju monumentalnih površina. On unosi elemente sakralnog u objekat, te tako dizajn i projektovanje ekskluzivnih prostora, poput hotela i poslovnih objekata koje radi Vladimir, imaju potpis ekskluzivnog, ali i patinu koja podseća na duhovnost i spokoj koju ima crkva. Takve neobične projekte Manić je radio u Venecueli, Panami, u Alabami je radio hol za kazino, potom objekte u Nju Orleansu, Hjustonu...
       Nakon skoro dve decenije rada koji je vezan za stalna putovanja, Manić se, kako i sam tvrdi malo umorio i u poslednje vreme se trudi, da ne prihvata velike poslove, već samo one koji su vezani za konsalting velikih osiguravajućih kompanija koje se isključivo bave osiguranjem umetničkih slika. Specijalizovao se za crtež i srednjovekovnu sliku.
       Sve više se okrećem slikarstvu - tvrdi Manić. - Ono što naslikam, izlažem u svojoj Galeriji u Hjustonu, gde i živim. Međutim, otvoren sam za saradnju i sa mladim slikarima, veoma me zanima šta oni rade. Moja galerija je programska i ima svoj jasan koncept. Trenutno u Americi postoji jedan vrlo popularan pravac, zove se poetski realizam. Figuracija je dominantan likovni element, ali je i vrlo važno da su slike i zanatski dobro urađene. Inače, izložbe u Americi puno koštaju, pa se stoga retko organizuju. Uglavnom slikari daju svoje radove galerijama, pa sam tako i ja svoje slike izložio u Arkanzasu, Teksasu i Severnoj Karolini. Kada nešto prodaju, jave mi, i to uopšte nije loše.
       Zajedno sa svojim prijateljima Manić je osnovao Humanitarno udruženje u Majamiju, Florida, sakupljajući pomoć za razne humanitarne programe za Jugoslaviju. Bio je prošle godine, došao je i ovog leta nakratko u Beograd. A možda se uskoro i odluči za povratak, ukoliko ga neko pozove i ponudi mu da se bavi zidnim slikarstvom.
      
       ANITA PANIĆ


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu