Verovatno je to ono divljačko u nama, da onome ko je žigosan i izložen napadima, ljudi okreću leđa. Čak, manje sam to osetio kod običnih ljudi, oni su, makar tajno, hteli da pomognu, ali intelektualci, ne

      Pažnju javnosti na talenat Lasla Vegela skrenuo je Aleksandar Tišma kada je 1970. godine objavio prevod njegovog romana "Memoari makroa". A pre nekoliko meseci mađarski Savez pisaca proglasio je njegovo delo "Eksteritorij" knjigom godine u Mađarskoj. Između ove dve tačke odvijao se stvaralački život našeg sagovornika, čije ime svakako daje značaj i vitalnost vojvođanskoj multikulturnoj sceni.
       Psihologija totalitarizma (strah, mržnja i nasilje) bila je čest motiv u Vegelovom delu, kao i odgovori na duhovna pitanja svog vremena i prostora. Sredinom osamdesetih u zbirci eseja "Odricanje i opstajanje" Vegel predskazuje ekspanziju provincijalizma, neokonzervativizma i nacionalizma. Danas, posle svih iskustava, Vegel govori o potrebi kritičkog suočavanja sa nedavnom istorijom: "Sigurno da društvo mora izvršiti radikalnu kritiku da bi promene bile moguće, ali izgleda da ljudi koji vode ka novom, ne smeju da se suoče sa teretom prošlosti. Mnogi koji su se protivili Miloševiću, tapkaju u mestu uz moralističke slogane. Ne mogu da se izvuku iz njegovih političkih i civilizacijskih uzansa, taoci su jedne arhaične politike. Kao da nisu svesni da im ubrzano ističe petooktobarski kredit."
      
       PUŠKAŠ I MAĐARSKA REVOLUCIJA:Rođen sam 1941. godine u Srbobranu i živeo u poslednjoj ulici tog mesta. Ona je činila sav moj svet, ali moj otac je imao fiks-ideju da njegov sin mora da završi fakultet. Sve naše komšije smatrali su da on nije dovoljno realan čovek; bio je to siromašan svet i imao sam utisak da na mene gledaju kao na nekog ko ih je izdao. Otac je smatrao da obrazovanje počinje od računanja i događalo se da ceo vikend provedem računajući.
       Upisao sam se u gimnaziju i došao u Novi Sad, u internat. Ubrzo sam se eksponirao, bez svoje volje. Saznali smo da legendarni Puškaš sa mađarskom reprezentacijom treba da prođe kroz Novi Sad. Čitav internat krenuo je na železničku stanicu, u pet sati ujutro. Stiže voz i pojavljuje se Puškaš, u staromodnoj pidžami sa belo-plavim prugama. Guraju me da govorim s njim, znam mađarski a Puškaš želi s perona da osmotri Novi Sad, jer je njegova rodbina odatle. Podelio nam je autograme, voz je otišao, s njim i Puškaš. Moje drugove je veoma zainteresovalo da li je Puškaš, možda, iz Novog Sada. - Ne, njegova rodbina, tvrdim ja. Ali, sve teže ih ubeđujem u to. U velikoj učionici slušamo prenos utakmice i šta se dogodilo: svi navijaju za Puškaša. Smatrali su da, pošto su ga videli i bio je ljubazan sa njima, red je da navijaju za njega. A u to vreme u "Mađar sou", jedan partijski funkcioner kritikuje ovdašnje Mađare, da nije patriotski da navijaju za mađarsku reprezentaciju. Uvek bih se setio tog događaja kada sam slušao nacionalne mesije - obični ljudi drugačije misle i ponašaju se u odnosu na političare.
       Jednog jutra sa razglasa je stigla vest da je u Mađarskoj izbila revolucija. Oružane borbe vode se u Budimpešti! Od našeg radija nije se moglo mnogo saznati, pa su đaci zahtevali od uprave doma da se sluša Radio Budimpešta. U vreme Informbiroa, slušati tu stanicu, nije bilo baš patriotski. Nekako su nagovorili upravnika pa je nekoliko nas Mađara prevodilo grupama učenika šta se tamo događa. Radio Budimpeštu su držali ustanici i često davali instrukcije na koje položaje treba ići, odakle dolaze ruski tenkovi, gde su požari. Bilo je jako uzbudljivo.
       Tadašnja jugoslovenska politika gledala je na te događaje sa simpatijama, sve dok ustanici nisu zatražili višepartijski sistem. Bila je to velika mađarska tragedija, preko dvesta hiljada ljudi napustilo je zemlju i to najobrazovaniji deo. Ali, dobili su stipendije na Zapadu, mogli su da uče, tako da su posle evropski univerziteti bili prepuni mađarskih profesora. Posle '90. kada je skinuta ljaga sa njih da su neprijatelji, masovno su se vratili i značajno pomogli mađarsku tranziciju u njenoj evropskoj orijentaciji.
       Do tih događaja nisam razmišljao o tome da sam ja Mađar. Kad sam prevodio o onom što se događalo u Budimpešti, drugovi bi me pitali: A gde je to u Budimpešti? Pa, ja ne znam, nikad nisam bio tamo. Kako nisi bio u Budimpešti, a Mađar si? Hoću da kažem da čovek doživljava svoj identitet i svoju kulturu samo u dodiru sa drugima.
      
       SUSRET SA KRLEŽOM:Posle događaja u Mađarskoj počeo je da se topi onaj tvrdi dogmatizam. Drugačije se disalo, moji roditelji su počeli da žive bolje i ljudi oko mene. Bio sam u toj generaciji kojoj su "prolećni lahori" pomogli. Stižu savremeni američki filmovi i francuski "novi talas", Sartr i Kami. Svi smo nosili crne pantalone i crne rolke. Knjige su bile drugačije, muzika je bila drugačija - život je počeo da biva drugačiji. Slobodu smo doživljavali gledajući na Zapad, u ono što je bilo suprotno od jednog doktrinarnog sistema u kome smo živeli. Nismo više verovali u zvaničnu politiku, a mislim da ni profesori nisu verovali u ono što su nam predavali.
       Na nas u Novom Sadu najveći uticaj imala je Tribina mladih. Mislim da je to bila jedina tribina u komunističkom svetu gde se moglo govoriti otvorenije. O modernizmu, tradicionalizmu, socrealizmu, poeziji Vaska Pope. Gde su se mogli čuti veoma kritički tonovi na račun politike. Sve to je i te kako uticalo na nas.
       Posle gimnazije upisao sam se na Odsek za mađarski jezik i književnost na novosadskom Filozofskom fakultetu. Bilo je zanimljivo, jer je Ervin Šinko, Krležin prijatelj, došao za profesora. Grupa mladih mađarskih intelektualaca (među njima sam bio i ja) pravila je književni podlistak, pisala kritike, polemičke članke i eseje. Ali, imali smo probleme zbog toga. Recimo, SUP bi nam zabranio književno veče u Senti. Večita klasika: zbog neprijateljskih namera... A mi smo pisali i čitali knjige, bar da smo stvarno bili kritičari sistema pa da nas tako imenuju.
       Nismo videli mnogo šansi da ćemo uspeti, ali šta se desilo: Oto Tolnai i ja otišli smo po pomoć kod Krleže. Međutim, nisu nas pustili kod njega jer smo izgledali neozbiljno (posle toga odlučio sam da pustim brkove). Trebalo je proliti suze i mnogo se ubeđivati da bismo došli do Krleže. Bio je veoma ljut što smo zakasnili, jer - treba da ide na otvaranje Velesajma! Razgovarao je sa nama arhaičnim mađarskim jezikom, interesovao se šta radimo i kako. Bili smo užasno smušeni, nismo uspevali da objasnimo suštinu problema. Znate, nas SUP zabranjuje! Neće više, kaže Krleža.
      
       BANKET STEVANA DORONjSKOG:Ubrzo posle naše posete Krleži dolaze iz Omladinskog komiteta, kažu: Večeras morate da dođete na Ribarsko ostrvo, Stevan Doronjski priređuje banket. Odmah počinju da me merkaju - moraš da budeš lepo obučen! Ali, gde je moj cimer Domonkoš? Prvi put u životu sedam u limuzinu, tražimo Domonkoša po krčmama. Bio je jako uplašen kad je shvatio šta se događa, možda će nas oterati u zatvor?
       Velika muka bila je naći belu košulju; svečano ulazimo u limuzinu koja nas čeka i odlazimo u neizvesnost. Prestiže nas druga limuzina, u njoj je naš urednik Ištvan Bošnjak! Odvode nas na neku terasu, tamo sedi Doronjski, pita nas kako se osećamo. Kažemo kako nas posećuje SUP. Nema toga, nema - odmahuje on glavom. Kaže da je čuo za nas da smo značajni književnici, da nas poštuju u Budimpešti i da nam treba dati šansu. Donose nam vino i riblji paprikaš, jednog trenutka Doronjski nas pita: Šta vi želite? Domonkoš u dahu izgovori: Časopis! Svi smo ozbiljno klimali glavom, to je naša najveća želja, da imamo časopis. Doronjski pruži ruku prema predsedniku omladine, kaže: Obezbediti časopis! Bilo je to leta '65. već na jesen dobili smo časopis - "Uj Simposion". Prvu redakciju činili su: Oto Tolnai, Laslo Gerold, Janoš Banjai, Ištvan Bošnjak i Čaba Utaši, posle su se priključili Katalin Ladik i Ferenc Maurič.
       Brzo smo se razvili, postali smo partneri "Poljima". Redakcije su nam bile jedna do druge. Kad su "Polja" napadana, mi smo ih branili, kad je to bio "Uj Simposion" oni su nas. Naši prijatelji iz Mađarske bili su i njihovi gosti, često i prevođeni u "Poljima". Oni koji su dolazili iz Beograda, odmah bi obilazili i nas. Veoma brzo postali smo prisutni u kulturi cele bivše Jugoslavije.
      
       MULTIETNIČNOST KAO PREDNOST:Mikloš Mesalj, Đerđ Konrad, Ištvan Erši... sve dok nisu stvorili svoje samizdat časopise, objavljivali su kod nas. Zapravo, čitava nova mađarska inteligencija, koja je sada na sceni, dolazila je ovde. Od Mikloša Janča do Petera Esterhazija. Danas svi oni kažu da je "Uj Simposion" bio čudesna pojava - inicijator novog duha i novog stila u celokupnoj mađarskoj literaturi. Kada su Halasa Petera, koji ima svoje pozorište u Njujorku, pitali šta je presudno uticalo na njega, odgovorio je: Oto Tolnai i Laslo Vegel - "Uj Simposion". Ne može se to racionalno analizirati, ali činjenica je da je u Jugoslaviji tada bilo više slobode nego u Mađarskoj i da je postojao uzbudljiviji intelektualni život. Multietničnost je bila ogromna prednost za ovu kulturu. Nažalost, nije bilo svesti kakvo je to bogatstvo, nismo umeli da je poštujemo. Doći će vreme ozbiljnog razmišljanja i neće nam biti oprošteni nezrelost, duhovna skučenost i egoizam.
       Moj prvi roman "Memoari makroa", završio sam 1966. i predao ga izdavaču, "Forumu", koji nije želeo da ga objavi. Smatrali su da je to "crna literatura", da ja blatim našu stvarnost. U romanu postoji osećanje sveta koje jeste razočaravajuće. U događanjima '68. shvatio sam da nisam jedini koji tako razmišlja. Roman je kasnije objavljen na srpskom, dobio je nagradu "Mladosti" i dosta dobre kritike. Prva književna kritika Jovice Aćina bila je baš o toj knjizi, a drugi njen kritičar sa, takođe, prvom kritikom, bio je Slobodan Šnajder.
       Rukopis sam predao i otišao u vojsku. Kad sam se vratio, sretnem Želimira Žilnika, kaže: Tišma će ti verovatno napraviti bolji prevod, pošto su za Pokrajinski komitet preveli tvoju knjigu! Nikad nisam saznao ko je preveo moj roman, ali sam čuo da su raspravljali o njemu, i osudili ga. Šandor Vereš, najznačajniji mađarski živi pesnik, za "Memoare makroa" rekao je da predstavlja prekretnicu u mađarskoj prozi; Aleksandar Tišma je o romanu pisao kritiku u "Politici", kasnije ga i preveo. Tako da su dva za mene najznačajnija autora Vereš i Tišma stali iza mog prvog romana.
      
       ZABRANjIVANjA:Ideološki sukobi "Uj Simposiona" sa vlastima svakim danom su se povećavali, naročito posle '68. Pesnik Đerđ Gemeri, koji je '56. otišao iz Mađarske i radio kao profesor u Londonu, poslao nam je jednu pesmu, objavili smo je i imali silne probleme. Sedamdesetih je časopis više puta zabranjivan. Mada je bio jasno jugoslovenski orijentisan, 1972. biva optužen za nacionalizam i anarholiberalizam, sudski zabranjen, a Tolnai osuđen uslovno, na kaznu zatvora.
       Znali smo da se primerci časopisa u budimpeštanskoj Nacionalnoj biblioteci čuvaju pod ključem; za njihovo čitanje bila je neophodna pismena dozvola. Najveći problem za naše vlasti bio je taj što smo objavljivali opozicione mađarske književnike. Oni su želeli da mi sarađujemo sa matičnom zemljom u tragovima centralnih komiteta. Oto Tolnai i ja uvideli smo da ćemo biti teret časopisu i predali smo ga jednoj mlađoj generaciji, koja je 1983. najurena. "Uj Simposion" predat je nekim mladim birokratama iz Pokrajinskog komiteta.
       Osamdesetih godina nije mi bilo dozvoljeno da objavljujem na mađarskom, ali je to posle ispalo kao srećna okolnost. Imao sam dosta rukopisa na mađarskom jeziku i u sledećoj deceniji mogao da ih objavljujem u Mađarskoj i živim od toga. Više knjiga sam objavio na srpskom jeziku i sredinom osamdesetih radio kao stalni kritičar "Politike". Bilo je veoma lepo i uzbudljivo posećivati pozorišta od Skoplja do Ljubljane.
       Tih godina sam i u Mađarskoj bio proglašen za neprijatelja. Tadašnji ministar za kulturu sazvao je glavne urednike časopisa, poturio im spisak imena i rekao: O ovima treba afirmativno da pišete, o ovima možete da pišete, ali ne previše afirmativno, o trećoj grupi ne sme se ništa pisati. Tolnai i ja bili smo najčešće u toj trećoj grupi. U to vreme "Književna reč" je objavila jedan trobroj o savremenoj mađarskoj kulturi a uredniku Gojku Tešiću stigao je telegram - "Mađarska partija i vlada protestuju zato što vaš časopis afirmiše mađarske disidente." Svakako, sarađivati sa Đerđom Konradom u to vreme bio je veliki greh.
      
       TURBULENCIJA:U onoj haotičnoj situaciji krajem osamdesetih, u "Uj Simposion" vratili su se ljudi koji su bili oterani '83. Ali, došao je rat i ispostavilo se da Jugoslovenska armija ne može da brani prava srpske manjine u Hrvatskoj, bez redakcije "Uj Simposiona". Jedne noći svi oni pobegli su u Mađarsku, tamo su i danas. Teškom mukom ponovo se formirala jedna mlada i pametna redakcija. Onda je došao je rat na Kosovu, i oni su otišli u Mađarsku. Tako da dve generacije mladih književnika i intelektualaca danas živi u Mađarskoj. To je ogroman gubitak za mađarsku manjinu, ali je interesantno da je najveća žrtva bio jedan časopis koji je kontinuirano imao moderan evropski duh.
       Ni moj život nije išao nekim srećnim putem. U "Mađar sou" sam radio kulturni dodatak. Tamo je bila sve teža politička situacija, pa sam prešao u Televiziju Novi Sad, na mesto urednika u dramskoj redakciji. I, zaista, jedno vreme je bilo bolje, a onda su stigle devedesete, i Milorad Vučelić me je poslao na prinudni odmor. Retko govorim o tome, naročito posle 5. oktobra; sada su svi bili žrtve, a sećam se da su svi ti ostali na ekranima i nisu branili one koji su bili eliminisani s televizije.
       Bilo je to javno žigosanje, u toj populističkoj atmosferi. Svako je mogao da te pljune i kaže: Idi u Mađarsku! Baš u NIN-u Kertes je rekao: Mi pratimo svakog mađarskog intelektualca! Naravno, to nije on smislio, bila je to takva politika.
      
       BALKANSKA PRIČA:Nisam otišao u Mađarsku, mada sam, jedno vreme, praktično, bio na ulici. Onda je u Novom Sadu otvorena kancelarija Fonda za otvoreno društvo u kojoj sam se zaposlio. Dogodila se zabrana njenog rada, ponovo sam bio američki špijun i strani plaćenik. Sonja Liht i ja imali smo neku konferenciju za štampu, "zaledili" su nam slike u drugom Dnevniku i otpočela je hajka na Fondaciju. Izbegavao sam da se vozim gradskim autobusima, jer bi me ljudi prepoznavali! - Ti si taj! Ponašali su se prema meni kao da su policajci. Verovatno je to ono divljačko u nama, da onome ko je žigosan i izložen napadima, ljudi okreću leđa. Čak, manje sam to osetio kod običnih ljudi, oni su, makar tajno, hteli da pomognu, ali intelektualci, ne.
       Možda je komunizam, bar delimično, bio nametnut ovde, ali Milošević nikako. Sve dok on živi u dušama tih ljudi oko nas, neće biti pomaka. Ne mislim samo u političkom smislu, već i u toj ljudskoj dimenziji - u razumevanju i poštovanju različitosti. Jer, agresivnost prema različitosti u devedesetim godinama dobila je takve razmere da nije čudno što smo smatrani evropskim delinkventima.
       Ne kažem da nisam imao drugi izbor, ovo je moj put, kako pišem i kako se vladam politički. To sam ja izabrao i zato nemam pravo na gorčinu.
      
       LJUBIŠA STAVRIĆ
      
      

Deset najznačajnijih događaja u mom životu 1956. Iz Srbobrana odlazim u Novi Sad u gimnaziju. Na slici: gimnazijski dani sa Želimirom Žilnikom               Od 1956. do dana današnjeg: Novi Sad, grad u kome mi je bilo teško, ali bez koga ne mogu               1961. Početak rada podlistka Simposion. (Na Fotografiji Redakcija u kafani)               1965. U časopisu Uj Simposion objavljuje se u nastavcima moj roman "Memoari jednog makroa"               1968. Studentske demonstracije               1984-1990. Učestvovanje u srednjoevropskim intelektualnim pokretima. Sa Peterom Esterhazijem u Beogradu               1991. Početak raspada Jugoslavije, balkanski ratovi               1999. Smrt majke 2000. Nagrada koju sam dobio od Arpada Genca, predsednika Republike Mađarske za celokupan književni rad               2001. Šezdesetogodišnjica mog života. Budimpešta. Đerđ Konrad drži prigodni govor

      
      

Masovne grobnice Malo je poznato da su 1945. hiljade vojvođanskih Mađara završili u masovnim grobnicama. I sam dugo ništa nisam znao o tome. Pred svoju smrt, majka mi je ispričala gde se nalazi masovna grobnica sa ljudima iz naše ulice i ko je gde sahranjen od naše rodbine. Sve su to bili mladi ljudi, nemoguće je utvrditi da li su pogubljenja vršena sa sudskim presudama ili se neko svetio. Pitao sam majku zašto mi to nikad nije rekla. Odgovorila je: Da tvoj život ne bi bio gorči. Rekla je i da sa mojim ocem nije želela da priča o tome. Nisam hteo da je pitam dalje, da je ne bih video poniženu - da li si, majko, živela u tolikom strahu da ni sa svojim suprugom o tome nisi smela da pričaš?!