NIN Reklama
Oznaka i datum izdanja
Naslovna stranaPretrazivanjeArhivaRedakcijaProdaja
Naslovna strana broja

Sve k'o ubijeno u glavu

Rodbina otetih iz Sjeverina tvrdi da do danas niko nije imao nameru da pokaže gde su pobijeni njihovi najbliži. Veći deo onih što su dolazili to su činili samo zbog sebe: neki su da operu savest nudili brašno, neki nadu, neki su na njihovoj nesreći vodili politiku

      Fikret Hadžić koji od 1992. ne zna za sudbinu svog mlađeg brata Muzafera kaže za NIN: "Od 1993. godine nisam otišao u čaršiju, baš da me ne bi ko šta pitao za brata, i da ja ne bih koga pitao". Fikretov svet završava se u bakalnici koju vodi u prizemlju porodične kuće u Starom Priboju. Otkako je 22. oktobra 1992. godine iz autobusa koji je prevozio radnike i učenike iz sela Sjeverin u Priboj na delu puta koji prolazi kroz bosansko selo Mioče, zajedno sa još 16 Muslimana, odveden Muzafer, Fikret kaže da nema organizacije preko koje nije pokušavao da sazna nešto o sudbini otetih, od Sarajeva, Beograda, Nemačke...
       "Ništa", kaže, "od pravoslavnih ovde u Priboju niko nam čak ni reč nije rekao. Ni da su pobijeni, ni da su živi. Sve je zaćutalo." Fikret kaže da mu najteže pada što se zna ko je oteo njegovog brata. "Ako neće da ih osude, onda valjda i to tako treba. Ovako, i oni što znaju su krivci, jer ne govore o tome", kaže Fikret.
       Nesporno je da su autobus zaustavili vojnici u maskirnim uniformama i sa nagaravljenim licima. Dvojica su ušli u autobus i bez ikakvog legitimisanja izvodili Muslimane koje je čekao spreman kamion sa ciradom. Zahvaljujući Iliji Kitiću, koji je pokretom ruke i rečima "u redu je", sprečio izvođenje 12-godišnjeg dečaka Admira Džihića, koji je stajao pored njegovog sina, sinovac odvedenog Esada Džihića, jedini je Musliman koji je preživeo vožnju autobusom. Posle izbeglištva u Novom Pazaru, sada je sa roditeljima, bratom i sestrom u Turskoj.
       Iz autobusa su odvedeni meštani Sjeverina i zaseoka Živinice: Mujo Alihodžić (42); Mustafa Bajramović (44); Ramiz Begović (57); Ramahudin Ćatović (24); Esad Džihić (24); Idriz Gibović (38); brat i sestra Medo (45) i Mevluda (36) Hodžić; njihov blizak rođak Medredin Hodžić (30); Muzafer Hadžić (30); Alija Mandal (38); Sead Pecikoza (28); Hajrudin Saltarević (37); braća Derviš (39) i Midhat (42) Softić i Mehmed Šebo (32). Prethodne noći, 21. uveče, nedaleko od svoje kuće kidnapovan je Sabahudin Ćatović (22), brat otetog Ramahudina.
       Tačno devet godina kasnije Vlada Srbije i policija objavili su da je nakon mesec i po istrage, koju je naložio ministar Dušan Mihajlović, utvrđeno da su 22. oktobra 1992. godine otmicu 17 Muslimana izvršili pripadnici paravojne formacije "Osvetnici", na čijem je čelu bio Milan Lukić, koga, zajedno sa njegovim bratom Sredojem, traži i Haški tribunal. Na osnovu izjava svedoka, ustanovljeno je da je tog dana ispred zgrade SUP Višegrad primećen "zastavin" kamion u kome se nalazilo "15-16 muškaraca i jedna žena, u civilnim odelima". Pored kamiona, osim Lukića, bili su Oliver Krsmanović iz Višegrada i izvesni "Kokošar" iz Goražda, svi iz grupe "Osvetnik".
      
       Povratak u ratna vremena
       Načelnik Uprave za suzbijanje organizovanog kriminala Radovan Knežević saopštio je da su oteti građani Sjeverina kamionom prebačeni do hotela "Vilina vlas", sedam kilometara od Višegrada, gde su tučeni. Načelnik je rekao da je ustanovljeno kako je "u nameri da opravda primenu fizičke sile prema pomenutim licima, Lukić tada izjavio da se radi o grupi muslimanskih ekstremista koji su zarobljeni u šumi pri polasku na terorističku akciju protiv Srba". Potom je Lukićeva grupa od dvadesetak ljudi otete odvela u pravcu Višegrada, na oko kilometar i po od hotela prebačeni su u traktorsku prikolicu i dovedeni u neku veliku zgradu u blizini reke Drine. Iz tog pravca se nedugo zatim, prema rečima svedoka, čulo nekoliko rafala i pojedinačnih pucnjeva. Istražni organi MUP-a Srbije ustanovili su da je ženska osoba izdvojena iz grupe, smeštena u putničko vozilo i odvezena u nepoznatom pravcu.
       Saopšteno je još da se Milan Lukić, čije je izručenje od jugoslovenskih vlasti Tribunal u Hagu tražio još u martu, ne nalazi na teritoriji SRJ, kao i da je pokrenuta istraga povodom otmice iz voza u Štrpcima, kada je 27. februara 1993. godine iz presretnutog voza izvučeno i najverovatnije pogubljeno 18 građana uglavnom muslimanske nacionalnosti.
       Saopštenje vlasti koja je uvažila godinu dana stare zahteve rodbine stradalih i sandžačkih stranaka za pokretanje istrage i kažnjavanje počinilaca i naredbodavaca otmice u Sjeverinu, uznemirilo je meštane Priboja. Industrijski gradić, nekada poznat po Fabrici "FAP-Priboj", a danas, kako sami meštani kažu "mrtav grad", počeo je ponovo da žamori o "ratnim vremenima". Ove dve reči su stanovnicima Priboja - Srbima - ušle u žargon kao eufemizam za ono o čemu nerado govore. A Srbi ne vole da pričaju o Sjeverinu i obično odmah pitaju: "A zašto vas to, opet, zanima?"
       Muslimani, pak, naprosto više nemaju snage da govore o svojim nestalima, ali, kako reče Ferzo Ćelović, predsednik pribojskog odbora Sandžačke demokratske partije Rasima Ljajića, obrazlažući zašto je pokrenuo inicijativu za upućivanje pisma rodbine otetih predsedniku Skupštine Draganu Maršićaninu - "uvek postoji nada sve dok čovek konačnu istinu ne spozna".
       Povodom slučaja Sjeverin predsednik pribojskog ogranka Stranke demokratske akcije Džemail Halilagić u poslednjem broju "Sandžačkih novina" optužio je novu vlast za dvostruke standarde, nacionalnu isključivost i svesno zataškavanje zločina. Zahtevi Stranke demokratske akcije za istragu ove kao i drugih otmica i zločina u Sandžaku toliko su rezolutni da se u gotovo svakom saopštenju pretvaraju u napad na vlasti u Beogradu, ali i Ljajićevu partiju, koja ima dvojicu poslanika u republičkom parlamentu, i koju Halilagić optužuje zbog "skidanja kolektivne krivice sa srpskog naroda".
       I predsednik Helsinškog odbora za zaštitu ljudskih prava Sandžaka Šefko Alomerović sadašnju istragu i nameru vlasti da rasvetle okolnosti pod kojima je izvedena otmica u Sjeverinu smatra fingiranom. Alomerović kaže da se iz saopštenja vidi da su "oni unapred planirali rezultate istrage". Tvrdi da Lukićeva grupa "Osvetnici" nije bila paravojna formacija, nego regularna jedinica Višegradske brigade Vojske Republike Srpske, koja je dobijala zadatke, raspored i logistiku od komande. U prilog tvrdnji da je otmica organizovana "u najmanju ruku iz Višegradske brigade", Alomerović podseća da je dokazano kako je u otmici u Štrpcima, kamion kojim su prevezeni oteti, dao komandant Višegradske brigade izvesni Mitrašinović, kao i da je njegov zamenik pukovnik Dragutin Luka Dragičević, zajedno sa Lukićem, četiri dana posle otmice u Sjeverinu bio uhapšen i osumnjičen za učešće u otmici.
       Alomerović podseća i na izjave Nebojše Ranisavljevića, koji je bio član Lukićeve grupe, a protiv koga se vodi postupak pred bjelopoljskim sudom povodom "slučaja Štrpci". Ranisavljević je detaljno opisao na kojim su položajima bili i od koga su dobijali zadatke.
      
       Nestali
       Pet dana posle otmice, MUP Srbije je saopštio da su "uhapšena dvojica pripadnika paravojne jedinice iz Višegrada koji se dovode u vezu sa otmicom 17 Muslimana iz sela Sjeverin", ali nakon šest dana pritvora Lukić i Dragičević su pušteni, a istražni sudija u Užicu je izjavio da su protiv njih postojale krivične prijave zbog "neovlašćenog nabavljanja, držanja, nošenja, izrade, razmene ili prodaje vatrenog oružja, municije ili eksplozivnog materijala". Kasnije je protiv Lukića u Beogradu vođena istraga zbog otmice u Štrpcima, a 26. maja 1994. godine izašao je iz zatvora, odnosno obavljena je njegova "ekstradicija" organima Republike Srpske. Ubrzo posle toga, gubi mu se svaki trag.
       "Pet godina pošto mi je brat Muzafer otet dobili smo smrtovnicu, jer ga je sud posle tog roka mogao proglasiti mrtvim", kaže Fikret Hadžić objašnjavajući da se moralo rešavati i pitanje imovine. "Njegova žena i dvojica malih sinova mesec i po prije otmice otišli su u Njemačku. On je bio mesar, hteo je da proda volove, pa i on da ide. Eto, nije stigao", tiho kaže Fikret.
       Stanovnici Priboja koji poznaju oca i sina otete Mevlude Hodžić iz sjeverinskog zaseoka Živinice kažu da je saopštenje MUP-a Srbije u kome je navedeno da je ženska osoba izdvojena iz grupe, smeštena u putničko vozilo i odvezena u nepoznatom pravcu, u njihove živote unelo novu nadu i novi nemir. Na osnovu svog višegodišnjeg istraživanja o otmicama i stradanjima Muslimana u Sandžaku, Alomerović tvrdi da nije tačno da je otmicu preživela žena koja se nalazila među kidnapovanima, ali indikativnim smatra kako se "zna" ono što nije tačno. "Mevluda Hodžić, radnica 'Drvoplasta' iz Priboja, koja je, kao i njen brat Medo, kidnapovana, nije se pojavila među svojima niti ima bilo kakvih informacija da je nju mimoišla sudbina ostalih kidnapovanih", kaže on. Od tada, njen trinaestogodišnji sin živi kod majčinog oca Mehmeda u Priboju, jer su mu se roditelji razveli mnogo pre početka rata. Sigurno je da će MUP Srbije barem njima morati da predoči dokaze da li je Mevluda zaista tada ostala živa, da li je još živa i gde je onda.
       Dva dana posle otmice sjeverinskih Muslimana u medijima je objavljena vest da je svih 17 otetih pobijeno u blizini Višegrada. Do danas to niko nije zvanično ni potvrdio niti demantovao. Za tih devet godina Priboj, Sjeverin i rodbinu otetih nebrojeno puta posetili su domaći i strani novinari, humanitarne organizacije, borci za ljudska prava, ministri, generali... Dolazio je i komandant Vojske Republike Srpske Ratko Mladić, a do Prijepolja je poslom oko izbora stigao čak i bivši predsednik Slobodan Milošević, koji je verovatno upravo zbog tog posla kojim je došao o otmicama u Sjeverinu i Štrpcima rekao da će se "ako treba sva zemlja prekopati da se ovi ljudi nađu". Rodbina otetih iz Sjeverina tvrdi da do danas niko nije imao nameru ni prstom da pokaže gde su pobijeni njihovi najbliži. Veći deo onih što su dolazili to su činili samo zbog sebe: neki su da operu savest nudili brašno, neki nadu, neki su na njihovoj nesreći vodili politiku, ali im njihove niko nije vratio, ni žive ni mrtve.
      
       Oko za oko
       Sandžački Muslimani su tvrdili da je Vojska Jugoslavije kontrolisala ne samo punktove na granici nego i celu teritoriju preko Lima. Dodatni nemir uneo je lider Stranke demokratske akcije Sulejman Ugljanin, koji je za zagrebački "Novi vjesnik" rekao da nema te sile koja će zadržati Sandžak u Jugoslaviji i da više neće biti suživota između Srba i Muslimana", a predsednik opštinskog odbora njegove stranke u Priboju Smajo Polimac je najavio iseljavanje Muslimana ne samo iz Sjeverina, nego i iz celog Priboja. Potom su neki umereniji Muslimani pozivali narod da se smiri i vrati kućama, a predsednik pribojske SDP Ćelović tvrdi da su tada srpski i muslimanski ekstremisti radili na zajedničkom cilju - iseljavanju i podbunjivanju sandžačkih Muslimana. On smatra da je otmica u Sjeverinu bila izvedena sa ciljem iseljavanja muslimanskog stanovništa iz opštine Priboj, otmica u Štrpcima zbog iseljavanja u opštini Prijepolje, a otmica u selu Bokovici 16. marta 1993. godine izvedena je sa namerom da se pokrene muslimansko stanovništvo opštine Pljevlja.
       Ipak, postoji i druga priča o otmicama. Nekoliko dana pre otmice u Sjeverinu objavljena je vest da su muslimanske snage u Brodarima, na ušću Lima u Drinu, zarobile 28 srpskih boraca i civila. Vođeni su pregovori o razmeni tih Srba, ali goraždanski Muslimani koji su u to vreme pokrenuli jednu od ofanziva za otvaranje enklave, nisu hteli Sjeverince, civile, državljane Jugoslavije, nego brašno. Do razmene nije došlo, a poneko tvrdi da su egzekuciju preživela samo dvojica Srba. Upravo u to vreme i kasnije tokom zime 92/93. goraždanski i srebrenički Muslimani su preduzimali česte i žestoke akcije, tako da su ušli u pregrađe Rudog, pobili civile i popalili neke kuće, oko Višegrada su vođene teške borbe koje su ugrozile i hidroelektranu, a nešto severnije u Fakovićima, Kravicama, Skelanima i drugim selima istočne Bosne Muslimani su pobili, a ponegde i zapalili desetine srpskih civila i boraca.
       Zato ima Srba koji će razumeti reči Muzaferovog brata Fikreta: "Barem nam mogu reći - Eto, tu su pobijeni, pa ko hoće neka uzme i nosi. Da uzmem makar pehar zemlje i odnesem na naše groblje."
      
       BILJANA MITRINOVIĆ


Copyright © 1996-2003 NIN - redakcija@nin.co.yu