Dosad su međunarodni tribunali za ratne zločine osudili dvojicu novinara. Sa prostora bivše Jugoslavije još niko nije optužen što ne znači da mnogi ne sanjaju Karlu del Ponte, iako ni njen položaj nije zavidan

      Ratni izveštač je javio: "Danas smo imali dobar lov, deset mrtvih, sedamnaest ranjenih". Ako bi se istražitelji Karle del Ponte zainteresovali za potpisnika (čiji početak teksta obećava!), utvrdili bi - prema knjizi Filipa Najtleja "Prva žrtva" da je on - Vinston Čerčil. Da, onaj Čerčil koji početkom veka u Burskom ratu (1899-1902) "nije bio kadar riješiti osnovnu dilemu - je li u prvom redu vojnik ili dopisnik".
       Učestvovao je "i sam u akciji protiv Bura. Kako je kasnije priznao u vlastitom izvještaju o toj borbi bio je 'ponio sa sobom svoj pištolj mauzer bez obzira na status ratnog dopisnika' i bio bi pucao u Bura koji ga je zarobio da nije ostavio pištolj u vlaku. 'Uvjeren sam da sam mogao ubiti tog čovjeka i, kako je postupao sa mnom, žao mi je što to nisam i učinio. Pipnuo sam rukom po pojasu, ali pištolja nije bilo'." Činjenice govore da je Čerčil rekao Burima da nije pucao, da su oni odlučili da ga tretiraju kao neborca, da su ga slabo čuvali pa je pobegao, ali je potom napisao: "Veoma sam iscrpljen, ali sam slobodan. Mnogo sam izgubio na težini, ali zato mi je lakše pri srcu. Od ovog trenutka koristiti ću se svakom prilikom da svim svojim snagama zagovaram odlučno i beskompromisno vođenje rata."
      
       Milošević
       Jak primer nema ovde za cilj da posredno pravda "jezik mržnje" koji se vek kasnije širio nad bivšom SFRJ i uticao na žestinu ratnih dejstava. Njime se, u stvari, skreće pažnja na težinu posla Karle del Ponte. Zaista, kako se "zagovaranje odlučnog i beskompromisnog rata" može podvesti pod krivičnu odgovornost dokazivu ne samo u javnim kampanjama i moralnim gnušanjima, nego i u sudskom postupku? Hag jeste sud gde je popularnije biti tužilac nego branilac, ali je ipak sud.
       Temu "novinari u Hagu" aktuelizovala je sama Del Ponte. U proširenoj optužnici protiv Slobodana Miloševića od 27. septembra ove godine navodeći njegovu spregu "s drugim učesnicima zajedničkog zločinačkog poduhvata" tužilac tvrdi da je on "kontrolisao, doprinosio i na drugi način koristio državna sredstva javnog informisanja u Srbiji da bi manipulisao srpskim javnim mnjenjem". A Miloševićev cilj bio je da bi se "širenjem preuveličanih i neistinitih poruka o nacionalno motivisanim napadima Hrvata na srpski narod među Srbima koji žive u Srbiji i Hrvatskoj stvorila atmosfera straha i mržnje". I još jedna rečenica: "Propaganda koju su stvarala srpska sredstva informisanja bila je važno oruđe koje je doprinelo tome da se u Hrvatskoj počine zločini."
       Sve bi ličilo na nekadašnje zaključke "bele knjige" kakve ad hok formirane komisije CK, kad iza toga ne bi stajala institucija koja to sutra može pretočiti u imena i prezimena ljudi koji bi, za primer - jer na međunarodni sud neće ići svi koji bi eventualno mogli biti krivi - mogli da pisma dobijaju na novu adresu - u Hagu. Briga novinara za sopstvenu kožu i profesionalni integritet proizvodi mnogo više buke nego što to tužilac Haškog suda u ovom trenutku može da smatra korisnim efektom, te je portparol Florens Artman, nekad i sama novinar, prilikom posete Karle del Ponte Beogradu (22. oktobra) izgubila živce: "Neću više o tome da govorim! Ja kao da pričam kretenima! Pa ja ću da dam ostavku! Nema nikakvih optužnica i nema istrage!"
       Zaista, samo "kreteni" mogu da uobražavaju da tužilac kome je prevelik zalogaj zastao u grlu može sada da brine o svim detaljima. Uostalom: "Tribunal zasad nema vremena da se bavi problemom širenja mržnje, ali to nikako nije kraj priče", rekla je Artman i kolegama savetovala da ne sede skrštenih ruku. "I vi to treba da ispitate."
      
       Uzdržanost
       I bez "naređenja" suda, u Srbiji su u toku neka preispitivanja uloge novinara. NUNS, na primer, radi na opsežnom projektu "Jezik mržnje". Prošlogodišnji oktobarski događaji su ipak izmenili štošta. Mnogi time nisu zadovoljni i misle slično kao Mark Tompson, direktor Programa za Balkan Međunarodne krizne grupe - mediji "nisu načinili značajniji pomak u procesu demokratskih reformi i tranzicije" - ali to svakako ne može biti od veće pomoći haškoj istrazi.
       "Mi ostajemo pri tome da treba ozbiljnije pokrenuti pitanje odgovornosti novinara, a da li se tu može, i u koliko slučajeva, govoriti o krivičnoj odgovornosti, odlučivaće sud", kaže Seška Stanojlović iz Helsinškog odbora za ljudska prava, koleginica iz "Vremena". Ona podseća da je "etika deo profesije" i veruje da je isključivanje iz izveštavanja "jezika mržnje i otvorene netrpeljivosti" obaveza novinara i u ratu "kad je psihološko stanje društva takvo da se olako veruje u sve priče. Možda ti izveštači nisu izmišljali lažne opasne priče, ali na njima je bilo i da ih ne pronose nekritički."
       "Raspolućenost javnog mnjenja oko Haga, na dve ekstremne opcije, unekoliko ometa i normalno raščišćavanje stanja u profesiji", misli Gordana Suša, predsednik NUNS-a. "Mi ćemo svoj posao nastaviti, a smatramo da sud treba da radi svoj posao."
       Saglasnost ove vrste ide i do, prema našem stanju, vrlo kritične Krizne grupe. Mark Tompson nas podseća da je Grejem Bluit 1994. godine nagovestio istragu o ulozi medija u ratu, "ali koliko mi znamo ništa nije urađeno. Možda su Tribunalu nedostajala sredstva za istraživanje, a možda je i otkriveno da nema jednostavnih slučajeva za direktnu optužbu za ratni zločin ili zločin protiv čovečnosti." Sofisticiranost propagande, po Tompsonu, ne znači da teških povreda nije bilo i zato lokalnim vlastima i novinarskim udruženjima ostaje da "pročiste sopstvenu savest i da možda kazne najizraženije primere".
       Stanko Cerović, glavni urednik RFI (Radio Frans internasional) programa na srpskom i hrvatskom jeziku, autor knjige "U kandžama humanista", koji je inače proveo neko vreme u Hagu kao izveštač krajnje je određen: "To je besmislica. Utvrđivanje odgovornosti novinara na sudu je uzaludan posao. To je odmah podložno i raznim poređenjima. Šta su radili zapadni novinari u ratu NATO-a protiv Jugoslavije? Kako uopšte utvrditi kad neka država krene u rat šta je moralno i pravno dopustivo ponašanje? Ja ne verujem da će neko zaista pokrenuti pitanje krivične odgovornosti novinara."
       Ako sad malo proverimo iz našeg karakazana, treba zabeležiti da su međunarodni tribunali dosad doneli dve presude protiv novinara. U Nirnbergu 1945. godine osuđen je Štrajher, izdavač nedeljnika "Der Sturmer" (izlazio od 1923. do 1945; tiraž oko šeststo hiljada).
       Njegovo "notorno proganjanje Jevreja" potkrepljeno je "nedvosmislenim izrazima" iz njegovih tekstova. Na primer: "Ako opasnost da se izvrši božje prokletstvo koje leži u jevrejskoj krvi ima najzad da se dovrši, onda postoji samo jedan jedini put - istrebljenja iz korena ovog naroda čiji je otac đavo." Ili: "Ko god radi ono što radi Jevrejin, jeste hulja, jeste zločinac. I onaj koji ponavlja što Jevrejin kaže ili hoće da ga imitira, zaslužuje istu sudbinu: uništenje, smrt."
       Pred napad na Sovjetski Savez Štrajher piše: "Mora doći do jedne kaznene ekspedicije protiv Jevreja u Rusiji... Jevreji u Rusiji moraju biti poubijani. Oni moraju iz korena biti uništeni." Ali da, kad se govori o ratu, valja imati na umu specifičnost kolektivnih psiholoških stanja, pokazuje "odgovor" čuvenog Ilje Erenburga koji je svoje reportaže znao početi sa: Ubijte Nemca!
      
       Štrajher
       Mihajlo Mihajlov objašnjava da je to bilo samo u vreme Staljingradske bitke. Američki novinar Ed Stivens koji je poznavao slavnog novinara i pisca, rekao je: "Kao Jevrejin, Erenburg je iz dna duše mrzeo naciste, uvek isticao njihova zverstva i nije pravio razliku između dobrih i zlih Nemaca. U tom je odstupao od partijske linije." Mihajlov kaže da je to istupanje bilo dozvoljeno samo dok je stanje na frontu bilo vrlo loše i kad se smatralo da Erenburgova neposrednost može biti od koristi. Što se Nirnberškog suda tiče tamo, naravno, nikad nikome nije ni palo na um da bi se Erenburg mogao pozvati na odgovornost. Pobednici prave sudove, ali ne za sebe.
       Drugi osuđeni novinar je Žorž Ruđiu, Belgijanac, koji se našao na strani Hutua u sukobu u Ruandi. On je prošle godine osuđen u delu Haškog tribunala za Ruandu koji zaseda u Aruši, Tanzanija. Opisan kao "neka vrsta prosvećenog paranoika", ovaj nekadašnji učitelj, avanturista belgijsko-italijanskog porekla, preobraćen na islam, uzeo je na sebe da se na radiju "Hiljadu brežuljaka" (Mille Collins) beskompromisno bori. Radio je i bukvalno bio pretvoren u ratno sredstvo. Ruđiu koji je "istovremeno bio agresivan i didaktičan, otrovan i precizan", govorio je: "Šta čekate! Grobovi su prazni. Uzmite svoje mačete i isecite neprijatelja na komade!" Ili: "Istrebite bubašvabe!" Poziv: "Idemo na posao! Završimo revoluciju iz 1959!"
       Del Ponte je to nazvala "vesti sa instrukcijama". Procena broja ubijenih u tom periodu kreće se od petsto hiljada do milion. Za svoj deo Georges Henri Džvon Omar Ruggiu (tako mu je puno ime) dobio je dvanaest godina zatvora.
       Florens Artman je izjavila da "prema dokumentima koje mi imamo, u Jugoslaviji nije bilo ovakvih slučajeva direktnih poziva na genocid, na ubijanje".
       Shvatanje da Milošević "nije čovek državničke vizije" dovelo je i u javnosti do razumevanja njegovog delovanja kao odsustva svakog ozbiljnog plana, odnosno snalaženja od slučaja do slučaja i opšteusvojenog zaključka - da smo "izgubili medijski rat", te se onaj Slovenac Kacin uzimao kao primer veštog manipulatora čije su laži dobre jer rešavaju problem.
       Mnogo je otad vode proteklo, mnoge su se priče promenile, pa zato onaj deo iz optužnice gospođe Del Ponte, koji se odnosi na novinare, zvuči prilično arhaično. Da li su napadi Hrvata bili nacionalno motivisani? Odnosno, čime drugim bi to bili primarno motivisani? Da li su Srbima iz Krajine to trebalo da jave novine iz Beograda ili im je to direktno rekao Tuđman? Da li se posle "Oluje" i "Bljeska" tako šta iko ozbiljan može pitati? I, mogu li mediji da u takvim prilikama stvore atmosferu straha i mržnje ili je oni samo čine još nepodnošljivijom?
       Na ta pitanja već je odgovarao i sam Haški sud. Presuđujući Srbinu Dušanu Tadiću na dvadeset godina zatvora za zločin protiv čovečnosti, sudija je uzeo u obzir "žestoku propagandnu kampanju kojom su dehumanizovane druge etničke grupe... do mere da su 'popustile moralne pločice protiv njihovog ubijanja ili povređivanja'. No, budući da se Tadić po oceni sudija, 'voljno odazvao toj kampanji', to mu je samo delimično uvaženo kao olakšavajuća okolnost."
       Na skupu koji je pre godinu dana u Banjaluci organizovao International lex, profesor Vojin Dimitrijević je u raspravi o doprinosu Tribunala u Hagu i Aruši razvoju međunarodnog prava, ukazujući na presudu od 2. septembra 1998. Žan Polu Akajezu - "prva odluka međunarodnog suda kojom je neko osuđen za zločin genocida" - zaključio "da složenost krivičnog dela, gde je dokazivanje namere bitno i teško, ne mora da spreči osudu". Na istom skupu pravnik i novinar iz Banjaluke Branko Perić govorio je da "teorija krivičnog prava poznaje podstrekivanje kao oblik saučesništva u izvršavanju krivičnog dela. Podstrekač je onaj ko sa umišljajem ili iz nehata utiče na drugog da izvrši krivično djelo. Postavlja se pitanje: da li su novinari i njihovi urednici svojim uređivačkim koncepcijama, programima i prilozima, sa umišljajem podstrekivali ljude da vrše ratne zločine?"
       Tako konsekventno postavljeno pitanje moglo bi se učiniti izlišnim kad bismo mi danas zaista živeli "u svetu pravde i prava". "Setimo se Džejmija Šeja", reći će Stanko Cerović. Setimo se da su dve Pulicerove nagrade u Bosni "zarađene" na strašnim ali, nažalost, neistinitim pričama.
      
       Idoli
       Da li su sa Vijetnamom za sva vremena pokopane priče o reporterima koji pišu s puškom u ruci: "od pištolja kalibra 0,22 sa drškom obloženom sedefom, kakav je u gangsterskoj futroli nosio Šin Flin, do automata mauzer kakav je imao Piter Arend. Vord Džast je primijetio da je malo ko pucao iz tog oružja 'osim jednog legendarnog američkog dopisnika koji odlazi u borbu s Prvom konjičkom divizijom i otišao je iz Vijetnama s tri crte usječene u opasač'. Bio je to Čarli Blek, dopisnik Columbus Inljuirera iz Kolumbosa u Džordžiji, grada u kojem je bila stacionirana Prva konjička divizija. 'Nisam baš neki Vajat Erp, ali ako neko potegne oružje na mene, ja uzvraćam'."
       Da li to sudovi u Aruši i Hagu treba da zauvek pokopaju bogatu tradiciju, moglo bi se reći tipičnog ponašanja ratnih reportera koja nam, recimo, otkriva da "odvratno pucanje" Eduarda Limonova sa srpskih položaja iznad Sarajeva ima svoju prasliku u Španskom ratu (1936-1939) i to u kome drugom do u legendarnom Ernestu Hemingveju: "Džason Garni, londonski kipar koji se borio u američkom bataljonu 'Linkoln', sjeća se kako je Hemingvej jednom zgodom ispalio prema neprijatelju rafal iz mitraljeza, 'na što je ovaj odgovorio minobacačkom vatrom koju se Hemingvej nije potrudio da sačeka'." Hemingvej je inače i obučavao regrute internacionalnih brigada.
       A "Džordž Orvel je otišao u Španjolsku da piše članke za Nenj Statesman, ali se odmah u Barseloni priključio jednoj borbenoj jedinici". Niko ne može da smetne s uma činjenicu da su ovi ljudi veliki uzori hiljadama novinara na celoj Zemaljskoj kugli. I kakvih sve još imena nema na tom spisku velikih ratnih reportera, ali ovde se rastajemo od "svetle istorije" i "stojimo pred pitanjem da li će se ratna propaganda u medijima sada početi sankcionisati na međunarodnim tribunalima ili će se velike sile toga hvatati selektivno i iz nekih često sasvim antipravnih razloga? Da li će neko da sudski meri učešće medija u ratnoj histeriji oko Avganistana?
       Zasad, Haški sud na Balkanu, između ostalog, služi i za zastrašivanje novinara. Tako su još u jesen 1994. "Liberal" i "Montena-faks" objavili spisak od šesnaest crnogorskih novinara koji su navodno bili na spisku suda. "Pretpostavljalo se da će biti pokušaja uvlačenja suda u unutrašnje obračune, ali ne i da to može ići do mere koju pokazuje pitanje pojedinih crnogorskih glasila", izjavio je tada Kristijan Šartije, prethodnik gospođe Artman. Kad je sud u Podgorici 1995. našao da spisak nije autentičan, Liberalni savez se setio da se tu radi o smišljenom političkom napadu na liberale.
      
       Spisak
       Iste 1994. objavljeno je da je "jedan beogradski profesor sa nekim beogradskim centrom napravio spisak osmorice beogradskih novinara" za Hag. Sumnjalo se na sad već pokojnog dr Vladana Vasilijevića. "To su najobičnije insinuacije", rekao je profesor i prašina se ubrzo slegla.
       Ostale su zabeležene izjave "pravih patriota" i u Podgorici i u Beogradu, da bi smatrali "svojim najvećim profesionalnim porazom da se ne pojave na optuženičkoj klupi u Hagu". Doduše, bilo je to u vreme kada je Baja Mali Knindža pevao: /Moj je tata/ zločinac iz rata./Niko nema muda/da ga vodi do suda./ Danas takve pesme nisu u modi.
       Slične su se igre igrale i u okolnim zemljama. Kad je Stipe Mesić 1997, tada već otpadnik od Tuđmanovog režima, progovorio pred haškim istražiteljima, pokrenut je u Hrvatskoj medijski linč. Salve najbeskrupuloznijih komentara utišane su kad je "Nacional" (uvek "Nacional"!) saznao iz poverljivih izvora iz Haga da se "uskoro otvara istraga protiv novinara najmoćnijih hrvatskih glasila i jednog visokog vladinog funkcionera". Lovci na "nejakog Stipu" su uskoro digli ruke, sud i danas ćuti, ali nekih rezultata je bilo, zar ne?
       Na kraju, ostaje da se čitaocu saopšti i poslednja teza zagonetne odluke Karle del Ponte da baci rukavicu i novinarima. "Presedan je da se u istražnoj fazi iznose imena potencijalno optuženih", primetio je ovih dana beogradski advokat Miroslav Vasić povodom pažljivo odabranog kontingenta imena pri proširivanju Miloševićeve optužnice. Cilj, zaista može da bude "jedan vid pritiska na ta lica" u pokušaju da se tako upotpune tanki dokazi za optuženog broj jedan. Spisak obuhvata političare, generale, policajce pa je logično da Karla del Ponte na tu listu stavi i nekog novinara. Sad još nije trenutak, ali ako "berba dokaza" bude slaba, svaka slamka dobro će doći.
       Da li to kompromituje pravdu koju će nam doneti Haški sud? Odgovor na to pitanje jeste dugoročno važan, ali se ni dnevnopolitičke potrebe i dejstva ljudskih sujeta ne mogu isključivati. Karla del Ponte, ili neko ko će je zameniti, opet je na potezu.
      
       SLOBODAN RELJIĆ